#Đermano Ćićo Senjanović

[covjek-casopis]

kratka priča ĐERMANA ĆIĆE SENJANOVIĆA

PICIGIN

Nećete vi znat Ćiru. Njegovi su porijekom sa Brača, a on je rođen negdi 1935. u Split, tu je završija gimnaziju, a onda se uputija na studije u Zagreb. I više se nije vratija. Gori se oženija, zaposlija ka profešur i svake je nedilje igra na balun. Ja san ga upozna početkon šezdesetih, jer im je triba vratar. Meni je bilo 13 godin, i je li onda najnormalnije da me Ćiro pita: "Mali, oćeš branit?." I ja san jedva dočeka. A ne ka moj vršnjak Damir. Njega su isto pitali: "Mali, oćeš branit?", on je reka: "Neću", onda ga je Nardi pita: "A bi li ti igra", Damir je reka: "Ne bi", a onda je Meco uletija: "A, mali, bi li ti šta jeba?"I ne samo šta je Ćiro bija lud za balunom, nego je bija infišan i u picigin. Počeja ga je igrat ka gimnazijalac i evo već 50 godin Ćiro svako lito dva miseca učine na Bačvice, na picigin. A kako su mene s 11 godin odveli u Zagreb, to san ja svaku večer sanja Bačvice i čin bi svršila škola, prvin vlakon san trča u Split. I onda bi sreja Ćiru, gleda ga kako se ita po plićaku i nije me se baš puno ti picigin dojmija. Ja san malo dalje igra glavomet, ili na male branke ili na glavu u četvero, pa bi se Mladenu Parenti, Ćopu Kuzmaniću, Peri Mileti i meni zna balun osušit u zraku, jer bi se mi itali ka cipli i ne bi mu dali da padne u more.

To je trajalo jedno 5-6 godin, Ćiro je igra svoje, ja svoje, dok me jedan put Ćiro nije zazva: "Ajde dođi, fali nam peti." Ja san tek kasnije svatija šta to znači na picigin kad ti fali peti. Picigin bez petoga, to je ka postol bez špigeti, ka tava bez drške, ka briškula bez četvrtoga i ka brak bez trećega. Uglavno, to je najdepresivnija situacija koju možeš zamislit. Kad se vas četiri dodajete i svaki čas gledate prema onoj nizbrdici od ulaza, kad će se ko pojavit. I onda, eto ti petoga sa šugamanon, grize jabuku, pomalo se vuče, a mi četri iz mora: "Govno, kurbin sine, kretenu, ajde, pantagano, ulazi!"

Tako sam i ja uša popunit bužu. Tolja, Ćiro, Melvan i Toto su me ono ka blagonaklono pogledali, jer bili su 15 godin stariji, ali nisu virovali da s menon mogu bacit pravu partiju. I onda smo počeli, a ja za dokazat se, ita san se, diza, skaka, letija, tako da je Toto Kaliterna, koji nije bija od velikih riči, kad smo bili gotovi, reka Ćiri: "A di si ovoga naša?"

I tako san te '66. zaigra na prvi pravi picigin, i evo ga se do danas nisan ostavija. Bit će se to pročulo, pa mi je nikidan doša Kruno Lokotar i reka: "Ajde, molim te, napiši mi za Godine nove jedno 5 kartica o piciginu. I još ako imaš koju fotografiju, e to će mi se baš lijepo uklopiti."

A kako se Kruni ništa ne može odbit, onda je normalno da ja to napišen. Ali, kad san sta razmišljat šta i kako napisat o piciginu, onda mi se sve izmišalo. Likovi, more, Bačvice, baluni, oseka, plima, vitar, vručina, salbun u mudantine, friži po tilu, izranjavani kukovi, gušt, strast, umor, zajebancija, druženje, prijateljstvo. Odakle počet, kako rastumačit, kako ga približit? Kako cili život sabit u 5 kartica? Najboje će bit počet od naslova. Evo ovako:

PICIGIN

Picigin se igra u plićaku, igra ga pet igrači koji su stavljeni u krug i udaljeni su jedan od drugoga jedno 5-6 metri, tako da te može čut oni do tebe kad zabeštimaš, ali te nikako ne može čut oni koji ti je po dijagonali i na kojega se ta beštimja odnosi, jer si mu ti uputija balun u prazno, a on je zakasnija, bacija se ka škovaca i falija dodat. Picigin je izmišljen na Bačvice, igra se samo na Bačvice, a sve drugo di se igra i šta oni zovu picigin, niti je picigin, niti je picigina vidilo. Jer samo na Bačvice, oni koji igra na najpliće, uz obalu, on je trkač, i njegovo se misto zove. Al, do njega su isto trkači, ali malo manji trkači, a gori prema Braču, di je najdublje, a to najdublje u odnosu na najpliće je 6-7 centimetri, gori su dva tehničara, ili dva sidruna, koji dugin balunima hranu velikoga i male trkače, ali se i oni sami znaju dikod zaletit. A najslađe je kad tehničari faliju, jer onda počne suptilna zajebancija tipa: "Meštre, di si ti igra prije rata?" ili "Oprostite, šjor, je li pamtite kad ste zadnji put uvatili balun?"

A balun, balun za picigin, e to je posebna priča. Dobar balun je tri kvarta partije. Prije je ona Ćirina generacija i još ona malo starija nosila balune iz Italije. Ti su baluni bili najboji, lipa veličina, ka malo manja naranča, lipa guma, pa su lipo letili, a onda je i Bata počeja prodavat slične balune. I uvik je bija problem s tin balunima, uvik ih je falilo i ko je ima dobar balun, ti je bija kralj. A onda je došlo do revolucionarnog otkrića. Neko se sitija teniskog baluna. Znan, kada san ja počinja, onda je Toto ima jedan plavi balun, i to nije bija balun, to je bila simfonija od baluna, to je bija car od baluni, to je bija balun koji je govorija sedan jezika, balun kojega kad si udrija, pogađa ti je misal i letija je baš tamo di si ga uputija, a kad bi se itnija i kad si ga spašava na centimetar od površine, dosta ti ga je bilo prston taknit i on se diza i dolazija na ruku onome igraču do tebe, a ovi bi ga samo lagano ćušnija po dijagonali i igra bi se nastavljala.

E, ali kako izradit idealni balun za picigin? Teoretski nije teško, ali praksa malo jebe. Dakle, uzme se teniski balun, oguli mu se ona dlaka, a onda se karton deveron brusi do idealne težine. Je, ali kad lagano zasićeš nožen u onu dlakavu robu i kad je klištima počneš gulit, a kako je ona nikin jakin lipilon zalipljena za gumu, onda skupa s robon izguliš i sloj gume. Ajde, ako ti sloj nije velik, to se brušenjem može dovest u red, ali ako je malo veći, moš balun bacit. I onda ponovo. Eto, neka si sve dobro izgulija, onda si balun izbrusija i doneseš ga, počneš igrat, a onda te ovi iz klape počnu zajebavat: "Šjor, a di ste nabavili ovi matun?"

E, ali si ti bija pametan i donija si kartu deveru sa sobon na more, izađeš vanka, sedneš na zidić i staneš brusit balun. A da bi ga ravnomjerno izbrusija, doneseš sobon i kemijsku. Onda s kemijskom išaraš cili balun, pa s karton deveron skineš to šta si išara, a to oće reć da si ravnomjerno skinija jedan sloj. Onda opet kemijska, pa karta devera. I tako sve dok ga ne isprovaš i dok ti klapa ne reče da je balun dobar. Ali i tad nisi siguran, jer kad ti sve i učineš idealno, može te zeznit ona crta po sredini baluna. naime, svaki teniski balun je učinjen tako da se zalipu dvi polovice, e sad kad si ga izbrusija, samo o čvrstoći toga lipila ovisi koliko će balun durat, jer kad se počne cilin šucon tuć po dijagonali, balun mora pokazat snažni karakter za sve to izdržat. Puno njih bi popustilo na onoj tankoj crti. A onda bi se ja, kad bi vidija da je balun popustija, itnija za njin i ispod površine ga razbija na dvi polovice, pa bi doša onome čigov je balun i reka: "Škužajte, čini mi se da van je ovi balun s greškon."

Eto, recimo, da se sve napokon složilo. Pet je igrači, balun je dobar, ne puše, a puno je važno da ne puše, jer kad je pušno, onda to nije picigin nego lutrija, jer nikad ne znaž di će balun odletit. Dakle, bonaca je, dubina mora 20 centimetri i točno je podne. Znači, fantazija. Je, ali koji je misec? Naime, ako je sedmi ili osmi misec, pravi picigin se može igrat samo u 8 ujutro, jer onda još nema kupača. A svit je, uz vitar, najveći neprijatelj picigina. Jušto se rastrčeš, kad evo ti ispod nog malo dite, baba, mater, stranac... I kad ih zamoliš da se malo maknu, jer da bi ih moga smečit kad se u zaletu itneš na njih, svaki se od njih namusi, a one finije gospoje ti još reču: "Ovde je za malu dicu, a vi pođite igrat gori na duboko." Onda je Toto pogleda, zavrti očima i za se reče: "Za gospu blaženu, odakle je ova? Picigin na duboko?"

Znači, naučili smo da za picigin triba širina, da triba izbjegavat svit, koji mi od milja zovemo kumpirova zlatica, da triba imat dobar balun i pet dobrih igrači. Naglasak je na ovome dobrih. Jer dosta je da je jedan igrač malo slabiji, pa da to od najlipšeg gušta postane najveća tortura. Dođe ti tako čovik, dobar, fin, kulturan, vidi vas četri i govori: "Oćemo bacit?" I šta ćeš, počneš igrat, on se trudi, ali stalno falije. Jušto se zavrti krug, misliš sad će kombinacija, njemu ide balun na ruku, oni na dijagonalu počne trčat u prazni prostor, a ovi naš umisto dlanom, udre balun palcen, falije ka pas, onda se udre po čelu i reče: "Ma kako mi se ovo dogodilo?", a Ćiro doda: "Nije Lenjin bija pizda." Onda nastavimo igrat, i kad god ovi falije, Ćiro izgovori onu o Lenjinu. Onda ovi ništa ne razumi i posli deset puti pita Ćiru zašto Lenjin nije bija pizda, a Ćiro mu odgovori: "Zato jer je Lenjin reka da je lanac jak onoliko koliko mu je jaka najslabija karika."

I šta bi još tribalo reć o piciginu? Onome ko ne razumi što je picigin, onome koji picigin ne razlikuje od hrkljuša, tome nema smisla ništa ni tumačit, a onima koji mogu zamislit bonacu na Bačvice, deveti misec, kad sunce ne peče nego miluje, a nas pet, tri sina, Bongo i ja, na praznome plićaku trčemo, itamo se, smijemo se i zajebajemo, tima i ne triba ništa više tumačit.

A ovako za kraj. lipo bi bilo sitit se oca. Eno ga, sidi doma, ima 80 godin, pomalo se gasi, napola ga je skleroza, i kad ga dođen povirit, samo mi se nasmije i pogleda me onako milo ka tić. Onda ja seden uz njega, gledamo televiziju, a ustvari je ne gledamo, jer on ništa ne razumi, a meni nije briga. Ko zna o čemu on misli, ali zato ja znan na šta ja mislin. Mislim o tome kako bi me otac stavija na krkeč, pa bi me gori s vrja Ulice Matije Gupca nosija na Bačvice, a onda bi se on družija sa svojon klapon u kojoj su bili i Estera i doktor Vitezica i Fifi Franetović, pa bi igra na ples, a ti ples se izgovara ka Cres, a igra se na beton di je bilo nacrtano ka umanjeno tenisko igralište, a igralo se rukon teniskin balunon na ti ples, jer su za picigin bili već ka malo stariji, a ja bi trča po Bačvicama, skaka s trampulina i cili bi se izmorija, a onda bi me otac opet stavija na krkeč i nosija doma, a kad bi došli doma, molija bi ga da mi pofriga jaje na oko, i meni i sebi, onda bi mi seli za stol i toćali, a ja bi reka: "Je li tako, tata, da ćeš me sutra opet odvest na Bačvice?"

____________________________________

ĐERMANO ĆIĆO SENJANOVIĆ rođen je 1949. godine u Splitu. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, ali život mu je bio obilježen pisanjem i novinarstvom. Pisao je humoristične tekstove u tjedniku Feral Tribune, u čijem je osnivanju i sudjelovao. Značajan obol dao je i Slobodnoj Dalmaciji, a posljednjih godina bio je kolumnist riječkog Novog lista. Objavio je knjige 'Dorin dnevnik' (1997), 'US&A' (1998) i 'Vidi, vidi' (2001). Umro je 2013. godine.

priča je preuzeta sa web stranica Ekološkog društva Picigin Bačvice; originalno objavljena u časopisu Godine nove, koji je izlazio od 1997. do 2002. godine

na slici: Đermano Senjanović (lijevo) u društvu kolege piciginaša Anatolija Kudrjavceva (1930 - 2008)