novinovimediji-blog

[novinovimediji-blog]

Subtitled public - Rafael Lozano-Hemmer

Umetnik Rafael Lozano-Hemmer preispitivao je ovu, veoma ljudsku, tendeciju čoveka da klasifikuje i svrsta umetničko delo na prvo gledanje. 

U svom radu Subtitled Public (2005) on obrće paradigmu. Umesto da publika etiketira rad, rad etiketira publiku. 

Interaktivnu instalaciju sačinjava naizgled prazan, mračan izložbeni prostor u koji učesnik ulazi. Kompjuterizovani sistem nadziranja prepoznaje osobu i na nju projektuje tekst. Tekst se generiše iz databaze glagola u trećem licu jednine (spava / viče / masturbira) i u estetici filmskog titla biva nalepljen na učesnika rada. Gde god da se kreće po prostoru rada, titl ga prati. Jedini način da ga se oslobodi, jeste da osoba dodirom prenese titl na nekoga drugog u istom prostoru. 

Ova tendencija nije prisutna samo u umetničkim okruženjima več svakom društvenom okruženju u kom se nalazimo. Mi konstantno pokušavamo međusobno da se razumemo, što može da rodi zdravo okruženje uzajamne tolerancije i prihvatanja, ali nas češće odvlači u stereotipizaciju i preopširne, netačne zaključke o autentičnim bićima. Tumačenje nečijeg izgleda ili ponašanja, te njihova klasifikacija na rodnoj, nacionalnoj, rasnoj, ili bilo kojoj drugoj identitetskoj ravni, često stvara toksična okruženja u kojoj se od ljudi očekuje da igraju određene uloge i ograničava se sloboda njihovih identiteta. 

Ovo prepoznajem i kao sopstvenu deformaciju u načinu na koji posmatram svet oko sebe. Više ništa nije onako kako jeste, sve što se oko mene dešava nosi neki alternativni narativ, metaforu, dublji smisao ili skrivenu nameru. Dok ovaj pristup može da otvori vrata veoma interesantnoj perspektivi života, ukoliko se svesno ne balansira postaje veoma zagušljivo stanje uma. Odvlači me od sadašnjeg trenutka i izobličuje realnost kao takvu. 

Razmišljam kako bi bilo postetiti muzej sa svesnim stavom da ništa što vidim ne moram da razumem, već samo da doživim. Razmišljam kako bi bilo provesti jedan dan, sasvim uobičajenog sadržaja, bez tumačenja i interpretacije svake reči koja mi je upućena, svakog titraja lica mojih sagovornika, svakog zvuka koji čujem ili prizora koji mi se ukaže. Kako bi bilo na jedan dan, samo biti i doživeti u realnom vremenu, bez neiscrpne potrebe za daljom interpretacijom tih doživljaja. 

[novinovimediji-blog]

Značenje umetničkog dela

Tema o kojoj ekstenzivno razmišljam u periodu nastanka ovog bloga jeste interpretacija umetničkog dela, odnosno moj pristup u njegovom iščitavanju. Kako se nalazim u domenu proučavanja savremene, često apstraktne, i digitalne umetnosti već nekoliko godina, primećujem mehanizme tumačenja koje sam razvila. Još i pre nego što sam u potpunosti sagledala, iskusila, osetila rad ispred sebe, već sam izgradila narativ u koji mogu da ga smestim. Svaki umetnički rad sa kojim se susretnem, dočekujem naoružana svim prethodno stečenim znanjima i u pripravnosti strepim da vidim za kojim da potegnem. Kada ovo radim osećam se kao divlja životinja koja čeka da napadne svoj plen. 

Shvatam da je ovakvo odnošenje prema umetnosti dolazi iz moje želje da razumem, klasifikujem, etiketiram, koja počiva u mojoj potrebi da kontrolišem. Ako mogu da protumačim šta je pisac hteo da kaže, onda sam ja u kontroli, mogu da sažvaćem i svarim zalogaj ispred sebe. Kompetentna sam i vredna kontakta sa tim radom. U tom slučaju ja sam pobedila. Kada ne mogu da razumem umetnikovu nameru pri njegovoj kreaciji, delo zauzima superiornu poziciju u odnosu na mene, postoji kao frustrirajuća misterija, puzla od 3000 delova u neobeleženoj kutiji. U meni budi nemir, nelagodnost, strah, nekad i bes. 

Želim da evoluiram od ove tendecije jer razumem da takav odnos limitira potencijal uticaja koje delo može da ima. Hermetički zatvara potencijalno beskrajan svet interpretacije u jedan labav narativ, pretpostavku o umetnikovim intencijama i njegovim navodnim razmišljanjima. Smatram da umetnost treba da bude kanal do istraživanja sopstvenih horizonata i deljenih iskustava, a ne samo kruta metafora za neko iskustvo ili misao, za koje pretpostavljam da je umetnik imao. 

Moja namera sa ovim blogom biće da umetničkim radovima o kojima ću pričati ne pristupam kao ta divlja životinja. Pokušaću da se mirno prikradam umetničkim delima koje me interesuju i da ih sagledavam iz svih dostupnih uglova pre nego što odlučim da klasifikujem u šta gledam. Uz informisanje o umetnicima i njihovim radovima, u širi narativ sveta u koji nas rad poziva, utkam i svoje doživljaje, sopstvene interpretacije, promišljanja i stavove. Da razumem šta rad znači za mene, na koja me razmišljanja navodi i koje mi vidike otvara. Shvatam da će biti teško osloboditi se naviknutih šablona sagledavanja, ali radujem se ekspanziji svog odnosa sa umetnošču.