njenludak

[njenludak]

Čemu?

[njenludak]

Ovih dana fora je da ostaneš jaka, da ostaneś moja.

U ovim danima kad tužne kapi lome krila,nezaboravi ko smo, koliko te volim.

Ovih dana fora je da preživimo, dok čežnja plamti u nama a prazan trenutak dovodi zle misli.

Fora je ostati tu.

U budućnosti vidi nas, srećne. Za 5 godina vidi noć ispunjenu nama, ljubavlju i fodirom.

Dođi, grlim te jako, baš onako da odagnamo zle misli.

U ovim danima fora je da ne zaboraviš ko smo i koliko je naša povezanost jaka. I dok osećamtvoj nemir, jedva cekam jaki zagrljaj s kojim idemo u nebesa. Izvan ovih okova i granica.

Samo mi, u nasem svetu.

Samo mi uzagrljaju.

Samo mi u ljubavi.

Volim te jedina, zapamti to. Fora je u tome.

[njenludak]

U trenutku, strah joj uzdrma lice. Strah da ce postati tuđa da cu postati tuđ. A dobro zna kolika nam je ljubav, kakve snove sanjamo i želje zelimo. Dobro zna, al opet je strah. I pomen je boli, a ne želim da je boli, hoću da me zagrli i da se uveri u vecnost.

A ja bi je sad samo zagrlio, nezno poljunio, rukom obraze nežne pomilovao, da je ispunim, da mi zaviri u susu i da se ispuni sigurnosću.

Sa njom sanjam najlepse snove, sa njom ti snovi postaju java, ona je ta koja mi u dusi spava.

Zakleli smo se u plamenu ljubavi, a ta zakletva ispunit se mora.

Zato ljubavi, svete moj, grli me jako, ljubi polako i videces kako se nasi snovi ostvaruju jedan po jedan.

Ti i ja, idemo kroz zivot ruku pod ruku. Veruj mi ljubavi, vjeruj u nas.

Ja sam samo tvoj, ti si samo moja, vecna je ljubav ova.

Ona je moja sreća, ljubav najveća, ne pustam je ne pusra me, ni za vek...

[njenludak]

A dok bi zagrljaje nizali vecno, i tren nas drmnu ko glavom o beton.

I dok sa usne njene ljubit hteo, sa nju bi dao svet ceo.

Mrzim trenutke sto bol izazovu, mrzim ih jer bole jedinu moju.

Mrzim sebe, a volim njum. Ubijam sebe, jer ubio bih za nju.

Ne volim njene suze, toliko su teske, tren mutan ko Dunav, donese ih pa potopise splav.

Ja volim osmeh njen, a tugu joj ne dam nikad. Ja prsten stavit cu joj nekad.

Ispadam budala koja ne zna da ceni, a znam koliko vredi, znam taj pogled bledi, znam zivote, zivot mi ne jedi. A sam sam neobazriv bio, pa u pitanje kontekst dodje ceo.

A zivet ce moja mila, jer me zna, u dusu me zna...

[njenludak]

I dok dan polako prolazi, dusa mi odlazi i bol doalzi.

Siguran u njenu ljubav, poput selice u novo leto, siguran u nju, al' sjebo sam sve to.

Komplekai se nizu, stvari brisu, suze dizu, pisti pisat ne stizu.

Ako nema nje, nemam vise svrhe, njen osmeh moj je poklon, njena suza moj pokop.

Svaki tren ko umetnost, naslikan da sija, to nije kopike, tren je relikvija.

I dok misli da je lazem, bol ko papir slazem. I dok misli da je varam, perom bola po sudbini saram.

A nisam bio nista vise, no veseli putnik sto saputnika nadje, no ludi nebeski sluga sto zvezdu zavoli i ne dade da boli.

Ona meni, ja njoj. Ona meni radost, ja njoj bol. Zar takav zasluzujem zivot? Zar takav ne izgubih svrhu...