mojeocibojemora

[mojeocibojemora]

STALKER

Postoji jedno mesto. Skriveno duboko, duboko u meni. Skriveno i od mene same. Do njega se stiže dugačkim, uskim hodnikom. Svuda je paučina. Tu retko zalazim. Dođem do vrata i osluškujem da čujem šta se dešava sa druge strane. Do mene dopru krici i šaputanja. Priznajem, ne mogu da razaznam reči. Ponekada me neka pesma podseti na tu melodiju, taj bol. Ako postoji mesto gde je uskladišteno sveukupno znanje, onda postoji i mesto gde se skladišti sveukupni bol, koji osećam. Kad mi mili po koži, naježim se. Kad viri kroz moje oči, plačem. Onako, bez razloga. Kad mi šapuće, mislim da ludim. Jače je od mene. Naravno, postoji eonima. I neće me biti, a on će  dalje postojati. Još jaći, jer će sadržati i moju bol.  

Stojim, osluškujem. Danas šapuće. Strašniji je kad šapuće. Jer kad se čuju krici, i ja mogu da vrištim, a kad šapuće on, moram i ja.

„Dođi... Otvori vrata i uđi.... Biće ti lepo ovde, obećavam.... Nikada više nećeš poželeti da odeš... Sa mnom ćeš imati sve što poželiš.... Prepusti mi se... Ja sam tvoj najbolji prijatelj... Nikada te nisam lagao.... Volim te... Ja sam samo tvoj.... Bićemo zauvek zajedno... Nikada te neću ostaviti...“

Tako on meni šapuće. I priznajem, padam u iskušenje. Tako je lako predati mu se. Tako je teško odupeti se. Predati se slatkom bolu. Blaženstvo. Pretvoriti se u talase, vetar, šum lišća, svitanje, suton, pun mesec, vratiti se svom izvornom obliku...

Odgovaram: „Na žalost, nije još vreme....“

[mojeocibojemora]

Malo perverzna priča

Dragi moj Freky, sad ćemo da napišemo, ti I ja, jednu malo perveznu priču. Evo, ja sam se spremila. Pošto se ne poznajemo dovoljno, nisam baš znala šta voliš, pa sam uradila onako kako ja volim. Trenutno sedim gola, bez ičega, ali preko sebe imam prebačen svileni pokrivač. Nalik na sedef. Što će reći, ja sam biser. Da, san svih tvojih želja. A znaš kako znam da ti se dopada ovako kako sam se namestila? Pa, vidim ti to u očima. U tvojim očima vidim šta bi mi sve radio. I moram priznati, da mi se to baš dopada. Ne. …. Da! Da, da, baš mi se dopada. A da li ti vidiš u mojim očima šta bih ja tebi radila, a?.......... I dobro, dokle misliš tu da stojiš? Nećeš da dođeš? A što? Što?! Ne mogu da verujem. Zar ti stvarno misliš, da bih ja to tebi uradila? Odakle ti ta ideja? Ja? Pa, ja uopšte njega nikada nisam ni videla. Ja ne znam kako on izgleda. I što je najgore, meni to niko ne veruje. Svi misle da ja lažem. I? Jel’ ne misliš da je meni gore nego tebi? Niko mi ne veruje. A ti? Jel’ mi ti  verujes? Pa, to da ja njega  nikada nisam videla. Nisam, kunem ti se. A hoćeš ti da mi ga pokažeš? Mislim, ja sad vec imam dovoljno godina da bih mogla da ga vidim, a da ga se ne uplašim. E, sad, samo ja ne znam da li ti voliš da plašiš male devojčice? A? Jel’ voliš? Jer, ako voliš, onda ne želim da ga vidim. Zamišljaću ga kao i do sada, a ja kad ga zamisljam, on je veličnstven. Mmmm, kako je lep. U stvari, teško ga je opisati. Tako je nekako u isto vreme i snažan i nežan. A kad ga pipneš, opet je nekako i mekan i tvrd u isto vreme. I onda osetiš kako u tvojim rukama podrhtava. Igra. Raduje ti se. Da, i onda se i ti njemu raduješ. I onda krenete da se radujete zajedno. A tako je, hajde da kažemo, konstruisan, da može da oseti dodire. Ali ne obične dodire, vec sveukupne dodire Univerzuma. Da, moglo bi se reći da je on neka vrsta veze sa, ne mogu reći svemirom, ni Univerzumom, ni kosmosom, mogu samo reći sa samim sobom. Da, on je ključ koji otključava tajna vrata. I sad, u jednom trenutku, shvatas, tu glupost - da takva jedna stvar moze biti ključ za tvoja tajna vrata. Pa, zar to nije blesavo. E, taj ko je smislio tu tehnologiju, taj je baš imao smisla za humor. Ej, zamislite, nama je dao ovakvu, a njima je dao onakvog. Pa, kakva je tu logika? Sad sam potpuno zbunjena. Možda samo previše razmišljam. Možda samo treba da mu se sprepustim?

Pa, ti si opet pogrešila temu. Ti se njemu prepuštaš, ali on te neće.

Misliš? Ja nisam sigurna da me neće.

Pa, vidiš da tamo stoji?

Pa, šta misliš, šta će ga naterati da dođe?

Pa, ne znam. Vidiš da samo stoji i ćuti.

Pa, ne može da dođe do reči od tebe.

Slušaj, ja kad bih ućutala, znam da on i dalje ne bi progovorio. Pa, šta onda treba? Da se gledamo i da ćutimo? Dobro, evo, gledamo se i ćutimo. I?...

Osećam kako me miluje. Ležim opusteno i osećam njegovu ruku kako klizi niz moje telo. Odjednom sam živa. Ta ruka mi da je život. I ona klizi i polako se spusta. U trenutku kada palcem prolazi pored bradavice, nežno je lizne jezikom. I ona oživi. Topim se. I kako polako jezikom klizi dole, ka pupku, I još dole, u tom trenutku, nežno joj dodirne usnice. U svari ne znam kako se to zove, što je sramota. Što bi jedan od mojih ljubavnika rekao: Ti si jedina pička koja voli da se jebe, a ne zna nista o tome. A jebi ga kad volim. I to mi je super. Onaj ko voli da živi, taj voli i da se jebe. Tako smo sazdani. Mada, moram priznati neki ljudi zaista imaju malo više talenta. Tako da, pazi kako se ponašaš...

Upravo sam shvatila zašto nikada neću moći da postanem pisac erotskih romana, na sta me određeni nagovaraju. Zato što neću da živite moj život. Hoću da živite svoj život, a da bi to ostvarili, morate ga živeti. Eto, to je cela mudrost. Pipnite se tamo dole i sami počnite da zamišljate. Ja čak ne verujem da vi uopšte i znate šta volite. Nikada niste smeli to da se zapitate i zato vas intesuje moja pička. Al’, evo, molim te, pokušaj bar nešto sa sobom da uradiš, pa mi se javi, a ja idem malo da uživam sama sa sobom.

06.09.2019.

[mojeocibojemora]

A STORY OF HAPPINESS

Wondering the streets without the purpose she finally got where she wanted to be, in a dark alley. There she found him. He was her destiny, she knew.

Hello, stranger. Have you got something for me?

Maybe. I have many things. It depends what do you need?

I need something strong that will bring me to life.

In which way?

All the way.

Do you want something to lift you up, or bring you down?

Give me something to lift me up right away.

You have to come with me then.

Where?

Do you want some, or don’t you?

Ok, don`t be so rude.

I she went with him.

There were rumors that people have seen her on the beaches of Paradise, on the edge of the volcanoes, in the center of the South Pole, but those were just rumors. Nobody have ever seen her again. I hope that she found what she is looking for and that that`s the reason she never  returned.

10. July 2019.

[mojeocibojemora]

A STORY OF SADNESS

There was a girl who thought that everyone is good. Every day she went out searching for happiness. On her journey, she met happy people, always with the same question: How is that everyone are happy and I`m always sad. She met a woman that lost her womanhood, but was happy because she has woman friends without womanhood like she. She met a men who was evil, but was happy, because spoke the same language as the rest of the world. She met the child who is happy because it didn`t know how the world spins. She met an old men who is happy just to be alive.

Finally, she met a girl sitting on the wooden stump. Girl was crying.

Why you are crying, asked the girl.

You know why I am crying.

No, I don`t.

How strange. I`m sure you know. Try to remember. You knew why others behave the way they do. How come you don`t  know why I am sad?

Maybe you lost something?

No. I find out something.

Sorry, this is to hard question for me. Please, tell me.

I found out that my sadness is your sadness, because I am you. And because you can`t cry, I must cry instead of you. If you don`t want me to be sad, you must smile.

Then, girl that was searching for happiness said:

But people are bad. I`m so lonely. Sometimes I want to scream just to hear someone voice.

Firstly, please don`t scream, you will scare the animals. Second, why do you need anyone else to be happy? Be happy with yourself. Be happy that you have your womanhood, that you are good, that you know how the world spins and that you still have time to change everything you want to change.

And girl said to her this also.

Sadness is the mirror of happiness. Look yourself in the mirror. What do you see?

I see that I am sad.

If you see your sadness in the mirror, it means that you are happy, just don`t know still.

Say to yourself : I`m happy and you will be.

It`s that easy. The main question is: Do you want to be happy?

9. July 2019.

[mojeocibojemora]

Slatko od trešanja...

05.01.2019.

Za sve postoji prvi put. Imala sam 21 godinu kada sam prvi put probala slatko, i to slatko od belih trešanja. Studentski dani. Cimerka je donela teglu slatkog od kuće iz Jagodine. Pravila joj baka. Dala mi da probam. I dok je otišla nešto da uzme iz toaleta i vratila se, ja sam pojela celu teglu. Apsolutna sreća. Verujte, ni na kraj pameti mi nije palo da nije moje, da treba da ostavim još nekom, da možda i nije zdravo pojesti toliko slatkog. I ništa mi nije bilo. Ona mi takođe ništa nije prebacila, ali sam osetila da se tog trenutka među nama nešto slomilo. Nikada više nije bilo kao pre. 

Evo, praznik je. Veselje. Moja duša pamti slatko od trešanja, i pamti bol, i pamti zakletvu: nikada više... 

Svakoga dana odričem se slatkog od trešanja. Sada volim da gledam dok ga drugi jedu, govoreći sebi da je sve onako kako treba da bude. 

A duboko u sebi ne mislim tako. Znam sve šta mi fali, ali ne govorim. Koga briga. I onako mi niko ne može pomoći. Imam nešto što mi ne treba, nemam nešto što mi treba. Ravnoteža. 

Samo veselo. Dani i onako odlaze. Šta je sreća? Samo osećanje: promenljivo, nestalno, varljivo. Al mi dođe tako s vremena na vreme da se opet najedem slatkog od belih trešanja. 

[mojeocibojemora]

Ni na nebu ni na zemlji

30.12.2018. 

Svi tragamo, a sve je već nađeno. Tragamo za sobom. Večna glad što nas jede. I mi jedemo nju. Pojela sam sebe i gladna sam. Večna glad za životom. Živim. Živa sam. 

Ko sam ja? 

Večiti putnik kroz Univerzume bez želje da se zaustavi. Skidam pesak sa ramena. Izuvam cipele, čarape. Skidam sve, Hodam dalje po vrućem pesku. Peče. O, kako lepo peče. Na horizontu vidim divljeg konja. Crnog i sjanog. Sa dugom grivom. Dolazi do mene. Osećam njegovu meku, toplu njušku na mom dlanu. Shvatam. Mi smo jedno, kao što smo oduvek bili. Jedno srce kuca u grudima. Penjem se. Vetar nam mrsi kose. On me zna. Ja znam njega. Polako ubrzava kas. Jurimo bespućem. Prelazimo pustinje, šume, mora, nebo. Moja divlja duša leti. Nema kraja. Samo novi početci. Samo beskraj. Promiču zvezde. Gutamo ih za doručak, ručak, večeru. Postajemo vulkan koji bljuje vatru iz utrobe zemlje, i stvara potrese na Marsu, i eksplozije na suncu. Topim se.

Tek sada shvatam, ja sam Veliki prasak. 

[mojeocibojemora]

Prostorija puna ljudi, a soba prazna. Stojim nikad usamljenija. Zato mi treba sveća. Dim, repovi razgovora koji mi bičuju mozak. MIsliš da tvoje bitisanje tu ima smisao. Kome? Kakav? Samo tvoje ludilo....

Zato nada umire poslednja, jer je održavam u životu direktno iz vene. Kako to da je onda ne proguta mrak? A ni on je neće. Kaže ima ukus truleži. Možda zato što se hrani mojom krvlju.

I tako se prepucavaju preko moje glave, a ja između nade i nenadanja umirem prva.

Nada umire poslednja....

Priznajem poraz. Život nije ni nalik onome kako sam ga zamišljala i priznajem da ne mogu da ga pobedim. Da, sutra ću ustati i krenuti iz početka kao da se ništa nije dogodilo. Ali noćas…. Udahneš sunce i sijaš… A šta je sa mrakom? Mrak guta mene. Deo po deo. Krene tako iznenada naizgled ničim izazvan. Ne zovem ga. Ne tražim ga. Sam dođe. Da li da mu se predam? Celog života me prati. Moj najverniji obožavatelj. Pred njim sam gola. Nemoćna. Volim ga. Zna sve moje erogene zone, slabe tačke duše. Zna sve moje tajne. Zato i jeste tako moćan. Ogrne me svojim rukama, ljubi po celom telu. Muči onom slakom mukom ne prisustva. Crno je u stvari bela, kažu. A ja, nestajem u njemu, kao što on ulazi u mene. Čvrst i zavodljiv. I ne mogu da mu se oduprem.

Vodimo ljubav…. Daje mi svoje slatko-gorke usne. A divno se ljubi. I divno me miluje. Tako da ne poželim ni jednog drugog. Budi u meni ženu, ljubavnicu, kučku, kurvu, devicu, čoveka.

Ali zar mora toliko da boli? Zar ne možeš da mi ostaviš barem jedan deo? Zašto tražiš celu mene kad ne mogu cela da ti se dam, znaš li to? Ostavi mi barem jedan deo svetlosti. Sveću barem da mi pokaže put. Nešto za šta ću da se uhvatim. Jer zaogrnuta tvojim plaštom ne postojim. Bez-kraj. Nevidljiva. Senka koja luta izgubljena vekovima.

Ali ti znaš moju tajnu. Znaš da želim da budem nevidljiva, da ne postojim, da želim da budem senka koja luta vekovima, jer jedino to i umem. Čemu onda ta borba, ta potreba za svetlošću?

Svetlost je varljiva. Obećava, a ne ispunjava. Stojim pred vama. Svetlost mi pruža ruku i kaže: Ja sam borba. Tama mi pruža ruku i kaže: Ja sam smiraj. Šta sam onda ja? Samo čovek. Neću krenuti lakšim putem. Ne znam ima li smisla ali nada umire poslednja.

Večeras još jedna premijera. Bol praznine. Otud mrak. Ta praznina ga uvek nepogrešivo prizove.Moj poraz. Poraz čoveka koji misli da bitisanje ima smisla, a onda upadneš u lica i ta lica ti kažu da nema. I taj besmisao na licima drugih postane tvoje ogledalo u kome ugledaš i svoj.  

[mojeocibojemora]

Klub pun ljudi, a soba prazna. Stojim nikad usamljenija. Eto, zato mi treba ta sveća. Dim, repovi rečenica koji mi bičuju mozak, vrućina, lažni osećaj zadovoljstva, pomisao da to što si tu može napraviti razliku. Kome? Kakvu? Samo tvoje ludilo....   

Zato nada umire poslednja, jer ga moje ludilo održava u životu direktno iz vene. Čudno kako nju ne pojede taj mrak. A ni on nju neće. Kaže ima ukus truleži. Možda zato što se hrani mojom krvlju.

I tako se preko moje glave prepucavaju. A ja između nade i nenadanja umirem poslednja.

Nada umire poslednja....

Priznajem poraz. Život nije ni nalik onome kako sam ga zamišljala i priznajem da ne mogu da ga pobedim. Da, sutra ću ustati i krenuti iz početka kao da se ništa nije dogodilo. Ali noćas…. Udahneš sunce i sijaš… A šta je sa mrakom? Mrak guta mene. Deo po deo. Krene tako iznenada naizgled ničim izazvan. Ne zovem ga. Ne tražim ga. Sam dođe. Da li da mu se predam? Celog života me prati. Moj najverniji obožavatelj. Pred njim sam gola. Nemoćna. Volim ga. Zna sve moje erogene zone, slabe tačke duše. Zna sve moje tajne. Zato i jeste tako moćan. Ogrne me svojim rukama, ljubi po celom telu. Muči onom slakom mukom ne prisustva. Crno je u stvari bela, kažu. A ja, nestajem u njemu, kao što on ulazi u mene. Čvrst i zavodljiv. I ne mogu da mu se oduprem.

Vodimo ljubav…. Daje mi svoje slatko-gorke usne. A divno se ljubi. I divno me miluje. Tako da ne poželim ni jednog drugog. Budi u meni ženu, ljubavnicu, kučku, kurvu, devicu, čoveka.

Ali zar mora toliko da boli? Zar ne možeš da mi ostaviš barem jedan deo? Zašto tražiš celu mene kad ne mogu cela da ti se dam, znaš li to? Ostavi mi barem jedan deo svetlosti. Sveću barem da mi pokaže put. Nešto za šta ću da se uhvatim. Jer zaogrnuta tvojim plaštom ne postojim. Bez-kraj. Nevidljiva. Senka koja luta izgubljena vekovima.

Ali ti znaš moju tajnu. Znaš da želim da budem nevidljiva, da ne postojim, da želim da budem senka koja luta vekovima, jer jedino to i umem. Čemu onda ta borba, ta potreba za svetlošću?

Svetlost je varljiva. Obećava, a ne ispunjava. Stojim pred vama. Svetlost mi pruža ruku i kaže: Ja sam borba. Tama mi pruža ruku i kaže: Ja sam smiraj. Šta sam onda ja? Samo čovek. Neću krenuti lakšim putem. Ne znam ima li smisla ali nada umire poslednja.

Večeras još jedna premijera. Bol praznine. Otud mrak. Ta praznina ga uvek nepogrešivo prizove.Moj poraz. Poraz čoveka koji misli da bitisanje ima smisla, a onda upadneš u lica i ta lica ti kažu da nema. I taj besmisao na licima drugih postane tvoje ogledalo u kome ugledaš i svoj.  

[mojeocibojemora]

Nada umire poslednja....

Priznajem poraz. Život nije ni nalik onome kako sam ga zamišljala i priznajem da ne mogu da ga pobedim. Da, sutra ću ustati i krenuti iz početka kao da se ništa nije dogodilo. Ali noćas.... Udahneš sunce i sijaš... A šta je sa mrakom? Mrak guta mene. Deo po deo. Krene tako iznenada naizgled ničim izazvan. Ne zovem ga. Ne tražim ga. Sam dođe. Da li da mu se predam? Celog života me prati. Moj najverniji obožavatelj. Pred njim sam gola. Nemoćna. Volim ga. Zna sve moje erogene zone, slabe tačke duše. Zna sve moje tajne. Zato i jeste tako moćan. Ogrne me svojim rukama, ljubi po celom telu. Muči onom slakom mukom ne prisustva. Crno je u stvari bela, kažu. A ja, nestajem u njemu, kao što on ulazi u mene. Čvrst i zavodljiv. I ne mogu da mu se oduprem.

Vodimo ljubav.... Daje mi svoje slatko-gorke usne. A divno se ljubi. I divno me miluje. Tako da ne poželim ni jednog drugog. Budi u meni ženu, ljubavnicu, kučku, kurvu, devicu, čoveka.

Ali zar mora toliko da boli? Zar ne možeš da mi ostaviš barem jedan deo? Zašto tražiš celu mene kad ne mogu cela da ti se dam, znaš li to? Ostavi mi barem jedan deo svetlosti. Sveću barem da mi pokaže put. Nešto za šta ću da se uhvatim. Jer zaogrnuta tvojim plaštom ne postojim. Bez-kraj. Nevidljiva. Senka koja luta izgubljena vekovima.

Ali ti znaš moju tajnu. Znaš da želim da budem nevidljiva, da ne postojim, da želim da budem senka koja luta vekovima, jer jedino to i umem. Čemu onda ta borba, ta potreba za svetlošću?

Svetlost je varljiva. Obećava, a ne ispunjava. Stojim pred vama. Svetlost mi pruža ruku i kaže: Ja sam borba. Tama mi pruža ruku i kaže: Ja sam smiraj. Šta sam onda ja? Samo čovek. Neću krenuti lakšim putem. Ne znam ima li smisla ali nada umire poslednja.

Večeras još jedna premijera. Bol praznine. Otud mrak. Ta praznina ga uvek nepogrešivo prizove.Moj poraz. Poraz čoveka koji misli da bitisanje ima smisla, a onda upadneš u lica i ta lica ti kažu da nema. I taj besmisao na licima drugih postane tvoje ogledalo u kome ugledaš i svoj.  

[mojeocibojemora]

Što je babi milo....

Moram da se pohvalim. Ostvario mi se san. Igrala sam u jednoj predstavi u jednom našem velikom prestoničkom pozorištu i to ni manje ni više nego sa jednim našim poznatim, popularnim glumcem. Mislim, moram biti precizna. Nije moj san da igram baš u tom pozorištu. Ja sam od onih jadnih glumaca koji maštaju da igraju u bilo kom pozorištu i sa osmehom slušaju jadikovke kolega koji se žale kako mnogo rade, a da za to nisu ničim nagrađeni. Čekaj, ko je ovde lud. Zar igra sama po sebi nije nagrada. Al ja verovatno ništa ne razumem.

Ovako je to bilo....

Premijera... Predstava velikih ambicija sa zvučnim imenima glumaca i reditelja. Moje kolege, čak neki sa moje klase. Gledam ih. Osećaju se kao u svojoj kući. Ah, da, pa ovo i jeste njihova kuća. A gde je moja kuća? Pa, ja sam još uvek putujući glumac. Kotrljam se. Divno sam se osećala. Zaista sam bila srećna zbog njih. Bili su uzbuđeni, srećni, ponosni na svoj rad. Zar je onda bitno šta ja mislim o tome.

Počinje predstava. Dotični glumac izlazi na scenu, pali cigaretu. Priča o pušenju. U jednom trenutku, silazi sa scene i od svih ljudi prilazi baš meni i pruža mi cigaretu. Mozak mi radi brzinom svetlosti. Da li želi da zapalim ili da odbijem? Verovatno da zapalim. Prihvatam cigaretu i on mi je zapali. Pušimo. Mi pušimo dok nas gleda puna sala zvučnih imena. U glavi vodim dijaloge, al neću da se pravim pametna. Imala sam ja svašta da mu kažem, al glumac mora imati meru. Igraj na partnera. Gledam ga? Očima pitam: Koliko dugo hoćeš da ovo traje? On kaže: "Pušite samo, gospođo. Slobodno." Publika se nasmeje. I mi se gledamo i pušimo. I to traje. A ja uživam. Igram u jednoj predstavi u jednom našem velikom prestoničkom pozorištu sa jednim našim poznatim, popularnim glumcem.  O, Talijo, muzo, naša zaštitnice, osmehnula si mi se. Kad smo popušili cigaretu, ugasila sam svoju, i on se vratio na scenu. Predstava je nastavila dalje.

Surrealism by Michael Cheval

Posle, na banketu, kad su se svi razišli, i ostali samo tri glumca, reditelj, jedan novinar i ja, u jednom trenutku, rekla sam da sam i ja igrala u predstavi. Svi su začuđeno pitali kako. Rekoh: "Ja sam bila ona koja je pušila cigaretu." Svi su me zadivljeno pogledali, a novinarka je spontano uzviknula: "A baš sam se pitala ko je to bio. Ne da sam ti zavidela."

Eto i meni je neko zavideo što sam igrala u jednom našem velikom prestoničkom pozorištu, sa jednim našim poznatim, popularnim glumcem.

A ja sam razmišljala samo o tome kako je igra nagrada sama po sebi.

05.04.2017.

[mojeocibojemora]

I opet znaci...

Idući stazom od žute cigle, pratim mrvice od hleba. Imam Tota, strašila i lava. A taj susret je čudo samo po sebi... Stojim pred Alisinim ogledalom. Ali sa druge strane. Ja sam već unutra. I opet - čudo. Lav mi stalno govori da su to slučajnosti, dok me strašilo hrabri. Toto samo laje. Lav inače ne veruje u čuda, osim u ona koja je sam stvorio. I koliko vidim, sjajno se zabavlja. A zaboravlja da, bez obzira što misli da ih je sam izmislio, opet su to čuda. Ali bolje je tako. Poenta je da čuda postoje. 

Šta. ne verujete mi?

U prošlom tekstu, sećate se, pisala sam o Alisi. Sutradan izađem i na šta prvo naletim?

Nije dovoljan dokaz?

Dobro, evo drugog. Kada je Slobodan otišao, a poučena lošim iskustvom kad mi je majka otišla, rešim da neke njegove stvari dam u Second Hands, inače radnju moje dobre drugarice. Usput da pomenem, pare od prodaje sam posle popila za njegovu dušu sa našim prijateljima. I kaže mi drugarica da su bili neki ljudi i jedno njegovo odelo kupili za neku predstavu. Nije znala da mi kaže za koju. Baš sam se obradovala. Zamislite, od toliko prodavnica u gradu, od toliko odela, oni su kupili baš njegovo. Čudo, zar ne? I tako, vreme je prolazilo, prošlo je skoro mesec i po dana, a ja sam stalno razmišljala koja je to predstava, znajući - imala sam jak osećaj da ću sigurno saznati.

Gledam TV, bavim se svojim ludilima, uvek sa više njih. Nešto kao silmutanka ludila gde sve živimo u slozi dok se svaka od nas bavi svojim stvarima. A vrhunac harmonije je kad ne smetamo jedna drugoj i kad radimo zajedno.

I na TV-u vidim obaveštenje da je te večeri premijera. Bilo je 18.00 h. Premijera je počinjala u 20.00h. Opušteno, bez namere, pošaljem reditelju SMS čestitku i on odgovori: "Hvala... Izvolte...." I krene diskusija. Da li da idemo? Da li imamo vremena da se spremimo? Koji bus ide donde? Šta obući? Uto zove drugarica i kaže, obavezno idi... A teško žabu u vodu uterati (aluzija na neku bajku sa princom).

I tako krenem....

Naravno, stignem u poslednjem trenutku kao svaka prava Pepeljuga iza Alisinog ogledala.

I... počinje predstava.... Počne čudo iza ogledala, praznik za dušu, oda ludosti. Na sceni se pojavljuju glumci. Ulaze stidljivo, naizgled neorganizovano. Shvatiš, putujuća trupa. Neko ih je opljačkao. Pojavljuju se razgolićeni telom i dušom i polako počnu da nas uvlače u njihov svet. Naš glumački svet. Moju stvarnost iza ogledala. Neopipljivi svet put znakova od kojih ti svaki potvrđuje da tvoje bitisanje jeste bit sve dok je tisanje (rečenica nastala kao moja lična odica ovo velikoj predstavi)... Gledam predstavu, uživam. Divim se mašto-ludorijama, i odjednom shvatim: glavni glumac, koji inače u predstavi igra reditelja, nosi Slobodanovo odelo. Da, bilo je prašnjavo, na nekom drugom, osvetljeno reflektorima, ali ipak - Slobodanovo. I pomislim: da, Slobodanovo odelo je moglo da bude samo u jednoj takvoj predstavi. Predstavi posvećenoj pozorištu, posvećenoj onome čemu je on posvetio ceo svoj život: mašti, sceni, glumcima, radosti, životu izvan života.

Nisam izdržala. Posle predstave rekla sam učesnicima da je to njegovo odelo. Bili su ganuti. Desilo se da ga je baš taj glumac koji igra u njegovom odelu dobro poznavao i izuzetno cenio. Kunem se da sam mu u oku videla suzu i ako je krio. Ostala je u vazduhu neka nedorečenost kao pokušaj da ne pokvarimo trenutak. Tišina u predstavi koja govori više od svih reči. Poštovanje spram onoga čemu smo svi mi posvetili naše živote.

I sad recite da to nije znak?

03.04.2017. * 23:52 

[mojeocibojemora]

Obećenja su da bi se kršila...

Znam, kriva sam. Obećala sam samoj sebi da ću pisati svakodnevno. A, eto nisam. Tipčno. I Eva je mislila da će odoleti jabuci, a vidite gde nas je to dovelo. Mislim, bila je to teška unutarnja borba, između namere i slučaja. Pobedio je slučaj. Inače bi mi život nabacio bukagije koje nisam spremna da nosim.

Čuda se i dalje dešavaju. Prate me znaci koje vidim. I živim... Evo jednog....

Šta sam radila od kad smo se poslednji put sreli?

U stvari sam shvatila da sam licemerna, lažljiva, prevrtljiva, ljubomorna, zavidna, lenja, lukava, žilava, mudra, pametna, maštovita, luckasta, neko mi je rekao da sam čak i lucidna, sve sve, ali jedino nisam koristoljubiva i nemam zadnjih namera. Sretala se sa meni dragim ljudima koje pre nisam imala jer sam imala samo njega, a sada je svako od njih jedan njegov deo.

Pa moglo bi se reći da je to jedan vrlo bogat život. Počela sam uz kafu da pušim cigarete, bila sam u jednom gej klubu, prevela jedan scenario sa engleskog, odigrala priličan broj dečijih predstava, vozila se busom 23, jela šampitu, okupala kuče, osmislila par plakata, i lunjala za svojim mislima.

Brze su pa beže. Nekad ih jedva stignem. Nekad ih slučajno sretnem. Prosto se sudarimo na ćošku, al opet brzo pobegnu. Valjda im prija sunce, pa lete sa pticama. I pevaju. To je vrlo zanimljivo, zaista. Drugarica me je pitala šta mi je. Kaže, imam pogled kao Mila Jovović u filmu "Peti element". A meni lepo.

Ne primećujem ni izbore, ni prljavištinu, ni senke od ljudi (u jednoj svojoj priči On ih pominje kao šetajuće umrlice). I sada kada sam ovo napisala, shvatam da ne znam ni značenje tih reči.

Ali primećujem ljude koji žive u svojim svetovima, ali i one čiji su se svetovi pobrkali, pa ne znaju gde su. To je tako bolno.

Kao pogled u ogledalu. Sa jedne strane osmeh, sa druge strane bol i tuga. Pozorište života. Komedija i Tragedija.

I onda me sretne filmTima Bartona. I pogode me reči...

I moram reći, pa makar bila spaljena na lomači kao veštica, da me je pogodio film Emira Kusturice "Na mliječnom putu". Još u WC-u posle filma napala nas nepoznata žena da je film dugačak i dosadan. Mala, ja mislim da je tebi život dugačak i dosadan, kad baš ništa u njemu lepog nisi mogla naći.

Ne vredi da Vam objašnjavam. Ako ga niste shvatili svojim očima, nećete ga shvatiti ni mojim. Samo znam da sam bogatija za čitav jedan život, i osećanje, i da je za mene taj film još jedan znak kojim mi On daje do znanja da je tu sa mnom i da me čuva.

Odgovor na nepostavljeno pitanje. Reč.... "I reče Bog neka bude svetlost"... Dakle, ta reč. Misao pre te reči.  

Desilo se i jedno zanimljivo pozorišno iskustvo. Bila sam na jednoj značajnoj premijeri o kojoj do pre mesec dana nisam mogla ni da sanjam. Dakle, polako se penjem na lestvici društva. Veliki uspeh, nema šta. Predstava je bila užasna. Ljudi su im ipak čestitali. Ipak, veliki je trud utrošen, ali prazninu u očima nisu mogli da sakriju. I što su im oči bile praznije, to su nesrečni glumci gladnije  tražili pohvale. Nešto u stilu, više puta ponovljena laž postaje istina. Ili onaj koji viče, govori sa argumentima. E, ništa im nije pomoglo. Praznina u očima je glasnija.

Sutradan je glavna glumica na televiziji rekla: "Ljudima iz branše se ne dopada, ali obična publika je oduševljena. A ona je najbitnija."

I tako, ona jeste u pravu da je obična publika najbitnija, ko nas šiša kad nemamo pojma, al problem je u tome što joj nešto baš i ne verujem. Mislim na ovo sa publikom.

02. april 2017.  *  7525 god po starom srpskom kalendaru  *  3:38

[mojeocibojemora]

10 posts! Borba je tek počela!

[mojeocibojemora]

Šta je bilo pre? Kokoška ili jaje?

Juče, sada već prekjuče, odem ja u pozorište. Bulevarsko. Što bi po prefiksu značilo ono niže vrste, bez umetničkog značaja. Narodno. Što je samo po sebi apsurd, jer za koga se inače igra?

I počne predstava, traljavo, raštimovano. Tuga. Njih sedmoro. Kao u odrpanom cirkusu. Jadno. Samo što nisam zaplakala. I probudi se u meni nešto. Neki bunt. Iz mog bića krene osećanje da tapšem, ne sadašnjoj njihovoj igri, već vekovnoj igri glumaca koji svakodnevno umiru na sceni, i njima predamnom koji shvataju da su nepotrebni, izlišni, suvišni. A i ja zajedno sa njima.

Eto, neko se bori oružjem, a neko aplauzem.

I započnem aplauz, i za mnom počne i publika da aplaudira, i desi se ČUDO!

Desi se magija.

Aplauz povuče glumce, glumci povuku publiku i mi svi nesvesno spoznamo pozorište -  da smo tu jedni zbog drugih. A tako je malo bilo potrebno. Kao da se bolest otuđenja uvukla i u pozorište pa nam ne da da uživamo jedni u drugima. I svi smo bolesni. Epidemija.

To je bio istinski trenutak sreće.

Qudi, ovako to ide: planeta - kiseonik - uzdah - izdah - ja - ti - mi - oni - kad ja izdahnem ljubav - ti udahneš ljubav - ako ja izdahnem mržnju - ti udahneš mržnju - ako ti izdahneš bol - ja udahnem bol... Ne može te mimoići ničija bol i ničija mržnja.... I onda se pitam: Ljudi, zašto i dalje mrzite? Zar vas ne boli?

[mojeocibojemora]

Ne��to iz davnina...

Čitam svoj dnevnik iz 1996. godine. Ludilo. Pitam se: gde je ta osoba? Tu je, znam, osećam, samo je moram probuditi. Uspavala se. Ovu moju priču iz tog vremena moram da podelim i ona ide ovako....

.... Današnji dan je lepo počeo. Onda sam poželela da nešto napišem. Brzo sam smislila jedan problem koji je moj već odavno a ja ga uvek dajem drugima. Lepo sam ga upisala i krenula.

Usput sam zaboravila gde sam krenula, pa sam zalutala u šumi. Bilo je jako puno životinja, ali sve su bežale od mene. Postoje samo dva razloga za strah. Ili su me poznavale, ili me nisu prepoznale. Mrzelo me je da nagađam, a da ih pitam nisam mogla čak ni za put. Bile su to vrlo čudne životinje. Sve su ličile jedan na drugu a opet i nisu. Mogla sam recimo da ih razlikujem po hodu. Oči im nisam videla jer su sve gledale dole. Takođe je teško bilo utvrditi kako se sporazumevaju jer su sve ćutale. Kažem vam, jako čudna šuma. I nebo je bilo čudno. Tu su sijali i mesec i sunce zajedno, a onda, kada malo bolje pogledaš, vidiš da su se u stvari pokvarili. A onda me je u jednom trenutku privukla nekakva muzika. I ja vidim jednu muzičku kutiju kako stoji otvorena i svira. Pomislih: da, to je pravi put, a ovo je prvi znak. Uzmem je, pogledam se u ogledalce u njoj, a iza sebe ugledam četiri ogromna hrasta. I viknuh od sreće: "Evo ga drugi znak".

Hrastovi su bili toliko visoki da su im se krošnje gubile iza objaka a svaki milimetar kore imao je svojih najmanje sto godova.

Priđem prvom drvetu i ugledam sledeću poruku: Uzmeš 180, podeliš na dva. Prvu polovinu pojedeš, a drugu staviš u džep.

Na drugom je pisalo: NIsam srednji jer sredina ne postoji. Na vrhu nisu golubovi već gnezdo.

Na trećem: Idi dalje. 

Na četvrtom: Ideš okolo.

Vratila sam se prvom. Pojela sam pola i mogu vam reći da je imao divan ukus čokolade i mleka, ali tek kad sam stavila drugu polovinu u džep. I onda se dogodilo čudo. Ugledah gnezdo kod drugog. Od trećeg sam krenula dalje, išla okolo i ušla u unutrašnjost četvrtog. Na ulazu su me dočekale dve aždaje. Bile su vrlo ružne i vrlo opasne ali sam se setila muzičke kutije i pustila sam je da je slušaju, pa su se uskoro uspavale.

Idem dalje, odjednom stepenice. Otvaram vrata, kad tamo - ČOVEK LEPTIR.

Tada sam se setila gde sam pošla.

[mojeocibojemora]

Budi srećan u Novoj...

U meni krik. Pa šta. Kao da ga i drugi nemaju. I ko ih čuje? Ko razume? A onda se desi nešto, i shvatiš da su te čuli, da si ih čuo i ako ste ćutali. Kako je to moguće? Pitaš se? Ne, ne pitam se. Znam da smo svi tu, da dolazimo sa istog mesta, i da se vraćamo na to mesto. U večnost.

U glavi se ponavlja kao mantra natpis sa jednog stećka. Zalepio se za moju dušu kao blato za nogavice, što bi rekao Aca Popović: “Rodimo se da umremo, a umremo vo vjeki dušu da odmorimo.”  

“... Da odmorimo....” Ali putovanje još traje. Pesma kaže: “Jer ja ratujem sam...” Da li to ja putujem sam? Ne. Možda sam haotična. Namerno. Ne znam kuda ovo vodi. Puštam misli da se same slažu. Misao? Zar ima početka? Zar ima kraja?

I opet mi se Aca Popović obraća: “...Nema zla koje čovek ne može nadživeti. Čovečanstvo je preživelo kugu, inkviziciju, genocid, fašizam, lomače, giljotine, ratove, streljanja. Sve je to smišljeno da bi se uništili ljudi. Ali ljude je nemoguće uništiti....”

Volela bih mudrost. Jasnoću. Ali to nije svojstveno ljudima. Možemo pokušavati, S vremena na vreme uspeti, ali nikada potpuno, nikada dosledno. Samo borba, borba, borba. Sa sobom, sa iskušenjima, sa mislima, sa životom, sa bolom.

A bilo bi lepo da dođe i kaže:

“A ja te tražim od kafane do kafane. Kod kelnera se raspitujem. I košulju skidam da mi primaš na uvce odsvira. Zalogaj mi u grlu zastaje kad te se setim. Marela, ginem.... Sve će opet biti kao što je bilo i pre. Po starom. Žao mi je, Marela. Ali bi mi još žalije bilo da se bilo šta od života izmeni. Kasno je. Nema... Nema za nas više novog života. Ima samo da se završi ovaj stari, započeti život.” (Naravno Aca Popović)

Happy End Hollywood style.

Njega više nema i ja cvilim kao napušteno kuče pred radnjom na minus deset. Kao što si ti tajno cvileo noću udarajući pesnicom o jastuk jer si star. Sada znam da si tada znao da odlaziš zauvek.  

I za kraj još malo Ace Popovića:

“Jer u suštini nije važno ko je zbog čega srećan ili nesrećan. Uvek je to u istoriji bilo tako. Važno je da se sve nezadrživo kreće napred. A uspomene nisu ništa drugo nego piramide u koje mi sahranjujemo neke naše balzamovane i dragocene delove svoga života.”

03.01.2017.         03:11h

[mojeocibojemora]

A čuda se dešavaju...

Pričanje ove priče odlažem već nedelju dana. Krčka se u meni. Želela sam da je ne napišem, ali ne mogu. Ona traži. Uostalom, ovo i onako niko ne čita....

I tako moja drugarica i ja krenusmo za manastir Grabovac kraj Obrenovca. Magla. Hladnoća. Nit je ona spavala te noći, nit sam ja. Još ni sat nisam čula, Trebalo je da se nađemo u 7.00, a mene je Ava (pudlica) probudila u 6.42. Znači svi preduslovi da ne krenemo, da ne stignemo. Neko bi rekao iskušenje. A i pored svega toga, mi krenusmo....

Žao mi je što sve ovo moram rečima da opisujem, jer reči su siromašne. 

I stigosmo u manastir....

Služba upravo počinje. Uđemo. Ja kao da sam prvi put u životu ušla u crkvu. Pa, i jesam, jer njega više nema. Nema, mislim, u fizičkom smislu, ali on je tu. Dakle prvu put mi ulazimo u manastirsku crkvu u ovom svojstvu. I mislim, šta ću ja ovde, i osećam prazninu. Gledam sve to što se dešava oko mene kao radoznala publika. Predamnom se dešava neka predstava. Idu, pevaju, nose nešto. Tu je i scenografija. I u jednom trenutku se nešto prelomi u meni i ja krenem da plačem. I plačem, i plačem, i plačem, i ne mogu da stanem. Nema nikakvih misli, i ne znam u kom trenutku sam počela da plačem, a od kad se to desilo skoro da uopšte nisam ni plakala. A sada, plačem kao kiša i ne mogu da stanem. 

Mala digresija. U iščekivanju moje prve premijere predstave koju je Slobodan režirao u Subotici, ležala sam sama na sceni, puna nade ali nesigurna. I rekla sam na glas: “Bože, ako te ima daj mi znak da če sve biti dobro.” I tog trenutka je pred mene palo jedno golubije perce. Gledala sam u visine, ali goluba nigde nisam videla. I to sam tada protumačila kao znak. Kasnije, s vremena na vreme, kad god bih videla da proleće perce, znala sam da će biti dobro. 

I tako, posle sat vremena plakanja, kada je služba bila blizu kraja, a ja se smirila, onako nežno, nenametljivo, tačno pred mene, da ga samo ja vidim, spustilo se jedno perce, i ja sam znala...

Na putu nazad, drugarica i ja bile smo toliko opčinjene da smo tek u Beogradu primetile da je pao sneg.   

Ali to nije kraj. Taj dan je bio izuzetno dug, puno obaveza, ubitačan tempo. O tome vam neću pričati, osim ako vas interesuje čišćenje luka, ljušćenje krompira i klizanje na ledu uz dramatično padanje i bežanje od dece koja hoće da uhvate Paju Patka za rep.

Taj dan završio se mojim odlaskom u pozorište. Predstava “Pijani”, Atelje 212. Ulazim, Sedam, I mislim, šta ću ja ovde, i osećam prazninu. Gledam sve to što se dešava oko mene kao radoznala publika. Predamnom se dešava neka predstava. Idu, pevaju, nose nešto. Tu je i scenografija. Padaju u blato, pričaju... I shvatam da pričaju o Hristu?! Razmišljam šta da mislim o ovome što gledim i dalje tako emotivno prazna. I na kraju predstave glumac počne da viče: “Nema smrti! Nema smrti! Nema smrti!!” I tog trenutka nešto se prelomi u meni i ja krenem da plačem. I plačem, i plačem, i plačem, i ne mogu da se zasutavim. Svi su bili napustili salu, a ja sam ostala da plačem okružena samo praznim stolicama, u hramu Umetnosti. 

Da, nema smrti, mili moj. Shvatila sam poruku.