medeadzugashvili

[medeadzugashvili]

МНЕМОСИНА

        Мнемосина је богиња памћења, мајка Калиопе, музе поезије, Орфејеве мајке. С познавањем те генеалогије, јасан је смер песме – још једном иста, али на нов начин уобличена, основна идеја Ивана В. Лалића: превазилажење животног бесмисла уметношћу. Уметност је могућа само ако је свест о њеном постојању кроз време, и присутна у свести човека.

        У првој песми првих неколико стихова уводе читаоца у поимање појавног света лирског субјекта:

 Јесен што стиже као шамар, на прагу септембра

У Аквилеји: брисачи љуште кишу

И здробљене инсекте са ветробрана...

          Својим препознатљивим поступком Иван В. Лалић одмах уводи смернице за даље праћење Мнемосине: сопствено осећање тескобе и немоћи (Јесен што стиже као шамар); слика брисача упућује на време дешавања; лоцирање места збивања у Аквилеји најављује враћање у прошлост, и дијалог с њом. Слика нечега здробљеног на ветробрану јавља се на неколико места у Лалићевој поезији (у Четири канона, на пример), и симболизује, између осталог немогућност разумевања збивања: поред свих, стално присутних у његовој поезији, оживљавања страшних библијских и грчких догађаја, смрт врапца или инсекта на ветробрану је непотребна, и несхватљива. Поред тога, ова слика има још једну конотацију: као ситне животињице, и човек је незаштићен, и жртва сила које не разуме, нити може да их разуме. До краја песме мешају се слике из прошлости на начин на који их одражава садашњост:

 Подни мозаик јучерашњег лета затрпан озоном

... знакови о којима

Пише у водичу...

... и црвени сунцобран пред кафаном

Тежак од кише као Атилин шатор

Три дана пре покоља...

          Најављивани у првом делу дијалог води се у наредна три дела, у друга два се садашњост посматра из прошлости, да би у четвртом Лалић ��ао на директан начин неку врсту упозорења за будућност ( а будућност је само садашњост посматрана из прошлости). Мотив историје, односно наслеђа из прошлости јавља се као слика ожиљка: страх пред безименим ужасом превазилази се само уметношћу, али цена уметности је свет о том страху.

        У другој песми поређењем између воде и земље (односно оснивача града и бродара) проширује мотив ожиљка.[1] Ожиљак на води зараста одмах, али ожиљак на земљи траје – дело које сведочи о ономе што је било:

 Не разумем земљу, тај њен рад, упорну срџбу

Што једе камен словим исписан...

Када је почела кавга? И зашто?

Ми сабирамо последице...

          У трећој песми дата је нека врста каталога светске баштине:

 Акропољ се одљуштио као краста; глас цврчка

Као бодљикава жица...

Два Хесиодова стиха окрњена као кипови

И поподевно сунце косо на рајском воћњаку[2]

Замишљеном уз помоћ коцкица, на поду

Ишчилеле цркве...

          Примећује се да се уметничко дело (паганско или хришћанско, литерарно или ликовно) посматра као незацељена рана, у складу са почетном замисли. Наставља стиховима који служе као увод у четврту песму и као спона између почетне замисли и њеног врхуњења на крају:

 Нема чисте будућности: простор остаје заражен

...                                 клицом присећања –

И пољубац мајке

Спасоносну преноси болест.

          Можда очигледније него игде овде је  приказана једна од главних Лалићевих песничих идеја – да живот бића заправо понавља историју људског рода, и оно што је у целој песми симболично посматрано као ожиљак, заправо је и вид избављења.

        Четврта песма почиње Заборав једу са хлебом слепци који сањају/Будућности испражњену, пометену као соба/Пре уласка новог станара.

        Свођење на вулгарно материјално је унапред осуђено на пропаст и на подсмех. Израз слепци може да означи оне који не виде, али у исто време и оне који неће да виде, осиромашене духом. Пропадање је трагедија човечанства, али у свему томе ипак остаје траг: ...друм силази/Под земљу као змија.../ Реч будућност само недовршено означава; Али страш��н је напор да  љубав се препозна/У нестајању, и знак да се прочи��а /У коприви између два камена слога...

        Судбина ствараоца је такође да рањава, као и сам што је рањен. У последњих неколико стихова он повлачи паралелу између старозаветне приче о Јакову и борби с Богом, којом је потписан уговор између човека и Бога (односно, завет) и тиме одређена историја једног народа (Јаков је праотац Јевреја). Брескви је задано да цвета. Завршни стих одудара нежном сликом од историје и наслеђа у пр��тходне четири песме. Свакоме је задано шта ће да ради: човек ствара, бресква цвета. Човек је недовршен, никад задовољан и осуђен да покушава да тражи излаз.

[1] Оснивач града када оре бразду/За свечану сетву тргова и кула, сличан би био /Лађару који дрвеним прамцем, пет ми ља на сат, /воду оре... (Мнемосина, 2). Под оснивачем града мисли се вероватно на Кадма, оснивача Тебе, који је у узорану бразду посејао змајеве зубе, одакле су изникли ратници који су се међусобно поубијали. Пет преживелих се сматрају родоначелницима тебанске аристократије.

[2] Рајски воћњак овде допуњује слику историје као задатих рана и својом симболиком људске осујећености, рај изгубљен сопственом кривицом и нешто за чим се тежи.

[medeadzugashvili]

THE MIST

             I sailed into the harbour of the Surreal City. This is what I called it forever, though it strikes me as funny, since there is nothing surreal to it. A tiny square, with heaps of useless trinkets which natives (I call them that because of the strange language they speak) use to trick the rich wannabes into dipping for their wallets. There are two churches, one straight ahead, and the other on the right. And that’s it. But, the mist is surreal. I’ve always feared it. And I know: the end of the world will not come in thunder and flames. It will draw near with one of these mists, and few of us will know instantly. I don’t know who the others are, but I know they exist. And we shall meet, when it is due…

           However, in the Surreal City, there exist real needs, especially if you have spent past months churning in those blasted waters. For so long, it seems I have become virgin again. But I hate it when our captain says it, and to avoid his attempts at being funny, I usually leave the ship first, stepping onto the pier alone, without the hungry pack of sailors. No, don’t get me wrong, I am not in any way better than them. It is just that I like to do some things on my own. And then, stepping through the rubbish and fish scales, by the road known to myself only, and to the certain house. All of you, probably influenced by bad literature, imagine brothels at sea ports as loud places, reeking with rancid oil, cheap perfumes and sour wine, with obese Puffe-Mutter and warts on her nose welcoming you at the door. Well, it is exactly like it. I got waylaid by one of those at the door, asking:

‘’How much d’you 'ave?’’

‘’Two hundred,'' I said.

‘’Not enough, it’s gone up. How long have you gone without it, slugger?’’

I have this stupid habit of blushing, and I am endlessly ashamed of it. However, this time it paid off, ‘cause it stirred some of the maternal feelings with the old hag.

‘’Sweetheart, mamma’s got something for you, half price.’’

‘’Why so cheap? Diseased?’’

‘’No, just crazy.’’

‘’All right,’’ I said, already getting desperate, ‘’Hope she’s not violent’’, and handed her the money. She waved toward the guy who was silently playing the piano long out of tune. He got up, grabbing a bag.

‘’Take ‘im to thirty-four,’’ she ordered. I followed my guide up the stairs. He led me to the loft, knocked on the flaked door, and stepped aside, still holding the bag. I closed my eyes and entered.

‘’Open your eyes, I’m not that ugly,’’ I heard the silent, tense contralto. Ugly or not, I couldn’t tell, for the long dark hair was covering her face and chest. She was sitting on a ruffled bed, hugging her right knee, while her left leg was stretched sideways. The sheet she was draped in as in some kind of a toga, didn’t protect her from the cold pervading the room. Pervading the Surreal City.

‘’Should I take it off?’’ She asked, thinking ,probably, of sheet. I didn’t answer. I sat on the bed, my back to her, and placed her bare foot on my lap. In case you haven’t known, both looks and character can be determined according to the foot, not hands, opposite to the popular belief. For an example, mine is boorish, wide and flat, with potato-like toes and then it is easy to infer that my face, too, is common, uninteresting, with tousled blonde hair and grey eyes. Although, it passes quite well in southern harbours.

Her foot, on the other hand, was narrow, nicely arched, with long toes and sculptured ankle. I don’t know why, I took off my thick navy-blue coat and covered her.

‘’Take that thing off me, I hate blue.’’

I turned. Just as I thought - chiselled. Chiselled of white marble, without a tinge of rose. That kind of face painters in orthodox churches bestow upon the Leader of armies, as they call the Archangel Michael.

‘’I paid for you, I can do what I want,’’ I said insecurely, feeling my face growing hot instantly.

‘’Did you? And they didn’t inform you I was crazy?’’

She couldn’t have not noticed. It is impossible that the first person not to mock my beat-red cheeks was sea-port hooker. If she indeed was one.

‘’ Come on, do what you’ve come for, and go, I am tired,’’ she shattered my illusions with just one sentence uttered.

‘’Give me some time,’’ my voice was quivering uncontrollably. Something was wrong   from the start.

‘’D'you need help? Pictures, or something?’’

‘’Why are you saying that? Why do you keep insulting me?’’ I almost cried.

‘’All right, all right, pull yourself together,’’ she felt pity, got up and stood by the window, wrapping herself tightly into her toga. She was staring outside.

‘’What’s your name?’’ I asked, lighting the cigarette.

‘’Whatever you want it to be.’’

‘’Still…’’

‘’I don’t have a name anymore.’’

I inhaled a smoke two or three times. She is really crazy, I thought.

‘’You think I am really crazy,’’ she said it listlessly, still intently watching the mist over the harbour. She was reading me like a book.

‘’No, you’re not crazy. Just… different. Tell me something about yourself.’’

'’ I have nothing to tell.’’

‘’Why do you do this?'' I couldn’t help it. I had no more desire, nor strength inside me. Just my damn curiosity.

‘’And why do you sail?'’ she said, her spirit elsewhere.

‘’I wanted to see it all - endless sea, old cities, golden domes of churches, the forests of poisonous flowers, black lakes, sparkling glaciers, cruel in their loneliness...'' I started confessing, forgetting that my question came first. She sat on the bed, crossing her legs and curling them underneath her body.

‘’I've already seen it all. Here, '’ she touched her forehead.

‘’Then why are you here?’’

‘’He left me.''

I howled with laughter. I was giggling so hard, it was getting rude, even in a place like this. I managed to stop only when the burning cigarette started scorching my fingers.

‘’Come on, sister, you’re smart enough, come up with a better excuse,’’ I barely mustered to squeeze out, while blowing into my hand. She lifted her gaze towards me. Faced with those two dark abysses, all sense of humour drained.

‘’Don’t you know the story….don't you know that once upon a time, every person had two heads, four arms and four legs? And they were so powerful that it frightened the gods, so they cut them in half? And now those two halves are in search of one another, all over the world, in order to become one again? You see, we were those two halves. And once he said he couldn't go on, that he was petrified by that amount of passion, that he had to be absolutely pure in order to create absolutely pure music... that was the moment I left.''

‘’Only because of that? He is not the only one in the world…’’

‘’I told you, we were those two halves.''

‘’There are so many others who were once left, and they got over it….that, and so much more,’’ I tried to be sensible.

‘’My dear, the log has more stamina that crystal. And then I came here and…’’

For a moment there I couldn’t keep up with her story. She was sitting there, in front of me, indifferently talking about her conscious fall, insulting me, albeit unintentionally, regardless of the fact that, for this one hour at least, she was my property....and I couldn't  reach her. Nor could anyone else in this world.

‘’…and of course, he appeared one day, dragging a bag, begging me to return, pleading that he hadn’t created anything of any worth… I told him to get lost.’’

‘’Do you want… do you want me to find him for you, and bring him back here?’’ I asked quietly.

‘’But he is here!’’ she said, looking at me in wonder. ‘’It was him who brought you in here.''

No, she wasn't crazy. Something else, much more serious, was happening.

‘’Why did you punish him so harshly?

She waved her hand:

‘’I didn't do anything to him. He punished himself. When I threw him out, he went to the old hag and asked for a job.’’

I was silent for a second.

‘’Do you want me to take you away from here?’’

That was the first time I caught a glimpse of her smile, wonderful, radiant, glowing; but only for a moment. It died off immediately.

‘’Thank you. But, it is our destiny to be together, no matter where and how.’’

‘’I can't understand why do you have to torture both him and yourself.''

She propped herself on her hands and bent towards me in a long, cobra-like curve.

‘’Don’t you understand?’’ She hissed. ‘’How could you? If everyone is miserable, wasting their empty lives with strangers, and dying unfulfilled, and you are given the chance to unite, but you throw it away for few barren scribbles on the paper… that is almost like God has handed something priceless to him, and he pushed it away. And spat in his hand.’’

I wrapped myself into my coat, suddenly feeling the cold with every pore of my body. I felt the enormous wish to get away, knowing I was getting into something terrible; yet, I kept sitting there, motionless, completely aware that I wasn't there only by chance. She huddled again at the corner of the bed.

‘’You know, maybe all the parts could have joined back together,’’ and before I had the chance to ask what she had meant by that, se got up, and returned to the window.

‘’The mist again,’’ she whispered, but I heard her.

‘’Why did you say that?’’ I asked, frightened by the answer in advance.

‘’Because the end of the world will come with it.''

She uttered that like she was telling me the earth is round and the night comes after the day. I froze.

‘’Don’t be afraid,’’ she said, turning to face me. ‘’This is not terrible. The terrible thing is that one more possibility is lost. More lost time, more wasted lives… until two halves aren’t united again. And everything could have been… whole. Complete. Like then.’’

‘’When?’’

‘’Then before we were cut in half. Look, your hour is running out. We don’t have much more time left.’’

‘’Stop playing the petty whore at once!’’ I yelled. ‘’You know!’’

'’Yes,’’ she said. ‘’And don’t yell at me.’’

‘’Forgive me,’’ I dropped my gaze. We were silent for a while. Giggles, the smell of rancid oil and cheep perfumes were drifting in from downstairs, but there was no sound of the piano anymore. I knew, he was in front of the door.

‘’And now what?’’ I spoke first.

‘’Oh, God hears those like me. You know, this is a dangerous area, there are robbers, fires, and all these hovels are made of wood…’’ She was interrupted by the banging on the door: ‘’Kid, get out! Or pay for another hour!’’

She got up.

‘’Good bye,’’ she said, kissing my temple. Then she got back on the bed, and to the same position I found her in. I went out. Naturally, he was waiting for me in front.

‘’Did she kiss your temple?’’

This is the boat of fools, I thought. Something in his broken stare made me lie.

‘’She didn’t.’’

‘’She did, I can see her sign. Don’t go yet, let me give you something.’’ And with quivering fingers he fished roll of canvases out of the torn bag.

‘’These are her paintings. She touched you, they are yours now.''

I took them and went out. Sitting on the dock, I unrolled the canvases and before me, in wondrous colours, her visions glistened and glowed: endless sea, old cities and churches with golden domes, black lakes, the forests of strange, poisonous flowers with twisted shapes and colours, and glaciers, cruel in their loneliness… and everything enfolded in light, barely visible mist. I returned to the ship. I spent hours standing on the deck, leaning overboard, staring. And all through the Surreal City, people were on their ways, still working, shopping, talking, hurrying somewhere, or strolling languidly, not knowing there are two fallen angels living among them: One of them has fallen in the usual, angelic, way - for vanity. Grief broke the other one’s wings.

[medeadzugashvili]

ЧУДОТВОРАЦ

15. фебруар, 1... године

           Ја сам висок. Ако смем још да додам, изузетно сам леп. У мом граду (а, верујем, и даље) нема много мушкараца који би и помислили да се мере са мном. А ни је с њима; глупо је. Па ми чак не припадамо истој врсти. Они су обични. А ја сам чудотворац, али то нико не зна. Јер, никада, ни под каквим условима, ништа нисам учинио. Леп, сам, млад (по људским мерилима) имам тачно онолико колико ми треба, а у туђе послове се не мешам. Не зато што се плашим, већ не видим разлог. На пример, ако се бесна домаћица свађа с пијаним мужем, или млати варјачом дете, не пада ми на памет да мишљу учиним да међу њима процвета љубав, и да се сви загрле, спознавши суштину. Такви су рођени, тако их је створио онај који ми је дао моћ, па зашто да се уплићем у њихове животе и обликујем их онако како мислим да би требало? Још нешто: више него обичних, гадим се лажи. А то би било лажно.

           Немам с ким да проговорим; удавиће ме ако ћутим, и зато све своје мисли предајем папиру. Вероватно ћу га спалити кад завршим.

28. фебруар, исте године

           Данас ми се нешто чудно ��есило. Седео сам на обали реке – кроз језиву паланку на коју сам осуђен протиче црна, масна река – и гледао кроз њу, кад је, први пут у мом дугом веку неко сео поред мене, и што је најчудније, женско. За своју врсту лепо биће, правилн��х, чистих црта лица, и неодебљала од лошег живота.

- Како би било дивно да је река брза,  да се кроз њу виде каменчићи, златни песак, златне рибице како се играју, а по њој да плове лотоси!

То је рекла она. Гадно сам се покајао што нисам устао и отишао, али, тада као да ме зли дух посео.

           − Зашто? – окренуо сам се према њој. Не, није била као обични. Имала је у очима и изразу усана нешто, не знам како се то на њиховом зове, због чега чопор растрже и раскида на комаде.

-       Зато што би било лепо. Овде нема много лепоте.

-       Лепота је нешто што би прво изазвало чуђење, а онда би је уништили. Бацали би у њу старе ципеле, конзерве, гуме, цркнуте животиње, док је скроз не загаде и поново је не учине ружном.

Као што рекох, направио сам кобну грешку што нисам устао и отишао чим је села до мене. Друга грешка је била што сам спазио ружну модрицу код левог ока. Пружио сам прст.

-       Шта је то?

-       Које?- питала је зачуђено, као да и не зна за њено постојање.

-       То код ока. Та модрица...

-       А, - скоро весело је одмахнула руком, - ништа, тата је био мало пијан, навикла сам...

Био сам заборавио да се код обичних такве ствари често дешавају и да се они на њих навикавају. Никад нисам успео да схватим шта то значи, ваљда им помаже да преживе, а, опет, ни то ми није било јасно, зашто да живе у ружном граду, ружним кућама, да се подвргавају ружним обичајима... и то да им постане уобичајено. Ваљда то зову навикавање. Из мисли ме пренула дугокоса женска прилика у хаљини од зеленог баршуна. Никад је раније нисам видео, али сам знао да је од моје врсте. Пружала руке према мени и одмахивала главом, а затим,  направивши неколико корака преко црне воде, нестала.

-       Јеси ли је видела?

-       Кога?

-       Жену? У хаљини од зеленог баршуна? Отишла је преко воде.

-       То не постоји! – насмејала се. Опет сам направио грешку. Обични не могу даље од свог врло ограниченог схватања и чврсто се држе оног што им је речено. Оно што не могу да спознају са својих пет ограничених чула прогласе непостојећим. Знао сам то, савршено добр�� сам знао, а ипак сам је слушао и рекао:

-       А шта би се десило, на пример, ако бих ја сад ову црну и масну воду учинио прозирном, да се у њој играју златне рибице, а ово гадно шеварје претворио у ружичасте локвање?

Погледала ме с неверицом.

-       Ти ми се ругаш.

-       Добро. Али, шта ако бих то урадио?

-       То је немогуће.

-       Чини ти се – рекао сам. Нисам имао чаробни штапић нити су ми чаробне речи биле потребне. То су глупости. Довољна је била мисао да река постане кристално провидна, муљ златни песак, а трула трска – јаркоружичасти и бели лотоси.

-       Успео си! Ти си најбољи на свету! Идем да доведем другарице! – и пре него што сам могао ишта да кажем, отрчала. Била је обична, као и остали, јасно. Нисам смео да се заваравам. За коју годину млатиће своју децу варјачом и свађаће се с пијаним мужем. Ипак, после њеног одласка, осетио сам да ми је неко ишчупао онај комад који пулсира с леве стране прса.

28. март

  Сад се кријем. По целом овом јадном и ружном месту прочуло се да имају чудотворца. Спремни су да разбију све да би ме нашли. А разбијају узалуд јер ме не виде. Чудновато је како обични не виде оно што нису они. Хоће глупе и просте ствари:  лепше куће, скупе рите које зову одећом, и слично. А не знам зашто то желе када би остали исти и у томе. Реку су, наравно, загадили. Идем тамо да седим ноћу, када нема никога, јер се панично плаше авети и духова, мада кажу да их нема. Лажу, наравно, али не знају како да их мимоиђу. Девојке више тамо нема. А ја... ја не знам како ћу и шта ћу даље. Колико ћу још морати да будем на овом месту пре него што ми буде дозвољено да га напустим. Не без ње.

31. март

Видео сам је, и оно место се поново... не знам, као да се опет зацелило. Махнула ми је, и ја сам јој отпоздравио, а она села поред.

-       Видиш? – показао сам на реку.

-       Шта?

-       Па, река. Зар нисам био у праву?

-       Као да је то важно. Ви мушкарци увек доказујете да сте у праву.

Поверовао сам да јој није битно шта сам. Брзо сам се уверио да грешим. Пришла ми је ближе, уврћући ми дугме.

-       А је л' истина шта кажу?

-    Шта?

-       Па, да можеш да створиш шта пожелиш.

-       Мења ли то нешто?

-       Како да не мења? Видиш, ти би сад могао да ми створиш лепу хаљину и допала бих се оном... како се зваше... што држи кафану... знаш га, пре пола године умрла му је жена, и он би се оженио са мном!

Нешто ме пресекло преко груди и зат��орио сам очи. Када сам их отворио она је и даље седела, уздрхтала, пуна наде и жеље за животом каквим живе остали. За боље није знала нити је могла да замисли. Очи су јој биле мртве и тупе. Тог тренутка, знао сам, убила је оно што је имала - не кривим је, да она није то учинила, убили би њу -  и била скроз другачија од оне коју сам знао, као место с кога долазим од овог света. То, међутим, ниуколико није променило то што сам осећао према њој. Насмејао сам се.

-       Иди кући. Само пази да не испрљаш хаљину. Прођи поред кафане на углу.

Погледала је низа се, цикнула од среће и отрчала кући у најлепшој хаљини коју сам тог тренутка успео да смислим. Било ми ју је жао – није схватала да је у каљавим цокулама, неочешљана и да трапаво хода и да је таква хаљина чини смешном – ништа од тога јој није било важно: имала је најлепшу хаљину у граду. Сиротињски одевена, изгледала је као прогнани анђео. Оваква, као куварица која носи царску одору. Знао сам да изазовно пролази поред кафеџије удовца, таман да види како пада од срчаног удара.

2. април

Сахрана није била велика, јер су га, у ствари, сви мрзели. Не зато што је био зао; ни бољи ни гори од осталих. Код њих је обичај је да мрзе. Зашто су му потребни, не знам. Знам само да ово никако нисам смео да урадим. Ово пишем у журби, јер чекам да дођу по мене. Малопре је она дотрчала, у царској хаљини, с новом масницом – тата се, изгледа, опет напио – и претила ми је. Не знам како је открила мој подрум. Рекла је да ће свима рећи да сам злочинац, да треба да ме убију, да сам је упропастио... не сећам се шта је све избљувала. Сећам се да сам је гледао опчињен, спреман да паднем још дубље, да се никада више не вратим из овог гадног места с кога сам до сада само желео да побегнем. Била је обичнија од обичних, угашена, трома, смешна у оној хаљини, усана искривљених од пакости... а за мене је била светлија од свега на шта сам полагао право и за чим сам чезнуо. Пре кратког времена је отишла по остале и оставила ме опустошеног. Нећу још дуго бити. Видим светло, чујем лавеж паса, њен крештави глас за којим жудим, чујем звук стакла које се ломи и камен ми улеће кроз прозор, вичу нешто... Зашто? Они су се мрзели. Није им стало до кафеџије. Хтели су мене, то је јасно. Бесни су што нису на време видели ко сам. Можда су могли и да ме искористе... Разваљују врата. Ево, удариће ме у гл...

 3. април

  Из извештаја полиције:

„Група грађана упала је у подрумски простор којим се незаконито користило н.н. лице, мушкарац непознате старости који је непријављен боравио на територији наше општине. После краће расправе, уследила је туча у којој је дотично лице несрећним случајем изгубило живот, оклизнувши се низ степенице. Присутни кажу да је рекао нешто као Дај ми заборав! али се сведочење не може узети као веродостојно. Када је полиција дошла да изврши увиђај, тело је нестало. За њим се још трага.“