draconuus

[draconuus]

Sreo sam je danas. Nju. Nekad moju vilu tužnih očiju. Sakrila je pogled iza pramenova kose, a ja sam osjećao po tonu njenih koraka, koliko me u njoj još uvijek ima. Činilo mi se da je htjela zastati, možda nešto reći, ali je samo neki grč bola njenim licem preletio, zaledio joj osmijeh, i ona je produžila dalje. Nije se okrenula. Znam je,

ne okreće se ona nikada, znam i zašto. Ja sam još uvijek njena bol, koji već dugo na duši nosi kao ožiljak.

Koji ne zarasta. Samo to preda mnom ne pokazuje. Rekla je jednom da sam ja njena kazna, smijao sam se tada, a sada. Sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim očima, nije preboljela, vidim to. Po tišini koja među nama gradi zidove. Ona se povukla u svoju tamu, obnavljajući ruševine unutar sebe. Sama nosi svoju bol, kao teret sudbine, ponekad poželim samo još jednom da njeno lice uzmem u svoje dlanove, da u njenim očima pronađem sebe, a znam da je to nemoguće, ta ogledala ja sam razbio. Bolje da produžim dalje, da zaboravim, odem. Ipak, samo sam htio da joj kažem: "Oprosti sebi i kreni dalje moja vilo. Zar je tvoja magija zaspala? Skini okove tuge i poleti. Nekome tko će te znati voljeti. Onako kako ja nisam mogao, smio, a samo Bog zna da sam želio. " Ali kasno. Njeni su se koraci niz ulicu gubili, a meni se samom činilo da negdje u dubini sebe još ih mogu čuti kako bolom odzvanjaju. Samo sam prošaptao "Budi mi sretna, vilo tužnih očiju."

Đ. B. 🖤

[draconuus]

Bila je tiha luka, u čiji sam mir ulazio slomljen olujom, ali sretan što se vraćam!

- M. Selimovic