#модел��ка

[pazar3mk]

Peugeot 307 – Сѐ што треба да знаете за овој популарен модел

Peugeot 307 е еден од најпознатите модели на францускиот производител Peugeot. Од неговото лансирање во 2001 година, 307-ка успеа да го освои пазарот благодарение на својот модерен дизајн, практичноста и достапната цена. Во продолжение ќе разгледаме неколку варијанти на овој модел, неговите добри и лоши страни, како и можностите за набавка на делови.

Можности и варијанти на Peugeot 307

Peugeot 307 се нуди во неколку различни верзии, меѓу кои најпопуларни се peugeot 307 1.6 hdi, peugeot 307 2.0 hdi и Peugeot 307 CC. Верзијата Peugeot 307 1.6 HDi е позната по својата ефикасност и мала потрошувачка на гориво, правејќи ја идеална за градско возење, но и за подолги патувања. Од друга страна, Peugeot 307 2.0 HDi нуди поголема моќност и перформанси, што ја прави популарен избор кај возачите кои сакаат поголема сила и удобност при возењето на автопати.

Peugeot 307 CC, кабриолет верзијата, е одличен избор за оние кои сакаат стил и луксуз, особено во летните месеци кога возењето со спуштен покрив е вистинско уживање.

Добри и лоши страни на Peugeot 307

Како и секој друг автомобил, и Peugeot 307 има свои предности и недостатоци.

Добри страни:

Дизајн и просторност: 307-ка има пространа внатрешност и модерен изглед кој го прави привлечен дури и денес, години по неговото лансирање.

Ефикасност: Моторите на Peugeot 307 1.6 HDi и Peugeot 307 2.0 HDi се познати по својата ниска потрошувачка на гориво, што е одлично за долги патувања или секојдневна употреба.

Пристапни резервни делови: Благодарение на популарноста на моделот, delovi za peugeot 307 се лесно достапни на пазарот, што значи дека одржувањето на овој автомобил не е скапо.

Лоши страни:

Електрични проблеми: Некои возачи на 307-ка известуваат за проблеми со електричната инсталација, што може да биде фрустрирачко.

Волан и управување: Возењето на овој модел може да биде малку потешко во споредба со други автомобили од истата класа, особено при паркирање и маневрирање во тесни простори.

Цени во Македонија и Балканот

Цените за Peugeot 307 во Македонија и Балканот се многу прифатливи, особено за половни возила. На платформите како Pazar3, може да се најдат различни огласи за Peugeot 307, при што цените зависат од состојбата на автомобилот и годината на производство.

Во Македонија, цените за Peugeot 307 се движат од 2.500 до 5.000 евра за половни возила, додека во земјите од Балканот, како Србија и Бугарија, можат да бидат малку поевтини или поскапи во зависност од локалниот пазар.

За делови, на Pazar3 можете да пронајдете делови за Peugeot 307 по различни цени, како нови, така и половни, што е одлична можност за одржување на вашиот автомобил во добра состојба без високи трошоци.

Забавни факти за Peugeot 307

Peugeot 307 беше прогласен за Европски автомобил на годината во 2002 година, што е голема чест за секој модел.

peugeot 307 cc е еден од ретките кабриолети од својата класа кој нуди електричен покрив, што го прави уникатен во својата категорија.

Овој модел беше користен и во неколку рели трки, што покажува дека има потенцијал за високи перформанси.

Peugeot 307 е одличен избор за секој кој бара практичен, економичен и елегантен автомобил. Без разлика дали е за секојдневно возење или подолги патувања, 307-ка нуди многу можности за своите сопственици.

[blog-antonia-dimitrova]

 “ИГРАТА НА МИСЛИТЕ” 

Нашето преживяване за реалността се пречупва през мисловното й преработване т.е. през интерпретациите, обясненията и допусканията, които правим за значението на различни ситуации, поведения или взаимоотношения. Как мислим и интерпретираме реалността влияе на това как се чувстваме и какво правим. Тук ще видите „играта“ на мислите или т.нар. когнитивни изкривявания, или мисловни грешки. Когнитивните изкривявания са модели на мислене - “капани”, които ��и вадят от реалността.

  „Четенето на мисли“ е основано на допускането, че човек знае какво си мислят другите, какви са техните мотиви, емоции или намерения без реално да разполага с каквито и да било доказателства за верността на тези допускания. Нещо повече, в моментите, когато този мисловен модел е активиран, човек не си дава сметка, ��е прави допускания, а силно и убедено вярва, че това е истината. Ето и няколко приемера: човек влиза в магазин, който не познава и започва да се лута в опит да намери търсените от него продукти. Друг човек се заглежда в него и в този момент в главата на нашия герой изниква мигновенна мисъл: „този си мисли, че съм някакъв идиот“. Приятел подминава на улицата без да поздрави и човекът веднага стига до заключението „сигурно ми е сърдит“. В разговор партньорът се разсейва и видимо не слуша, говорещият отразява това с извода “досадно му/й е, не го/я интересува какво говоря “.

  „Ясновидството“ вкарва в капана да предвиждаме убедено и непоколебимо бъдещето или последствията от дадено събитие без реално да имаме тези свръхестествени способности. Пример за това са „предсказанията“ от типа: „Ще се проваля, ще се изложа, всички ще ми се подиграват, няма да получа тази работа, няма да се справя с тази задача, срещата ще бъде истински кошмар“.

  „Катастрофизирането“ е израз на вярване, че каквото се е случило или предстои да се случи е ужасно и непоправимо. Например: „Животът ми ще свърши, ако ….“ „Това е краят“ „Няма връщане назад… “.

  „Черно-бялото мислене” е мислене в абсолютни категории, на принципа Или/Или, например “или съм добър в работата, или не ставам за нищо” “или си ми приятел, или не си” “или ме обичаш, или не ме обичаш”. Няма средно положение. Както става ясно мисленето се ограничава до две единствени алтернативи, поставени в крайност и в този смисъл води до “слепота” за другите алтернативи.

  „Етикетирането“ е капанът на фокусиране върху негативните черти и качества (чужди или свои) и „лепене на етикети“. Това са например светкавичните мисли от типа: „нещастник“ „тъпанар“ „смотаняк” „идиот“ и др.

  “Тунелното мислене” се проявява, когато човек вижда само това, което иска да види или това, което съответства на неговите моментни представи. Например, ако е в моуд “аз съм провален”, следи и отчита всяка малка грешка или неуспех, но извадени от контекста, като по този начин си доказва и пот��ърждава, че наистина е провален. Или ако си фантазира, че негов/а приятел/ка вече не иска да са приятели, съответно ще следи и вади примерите само за поведения или изказвания, които потвърждават вярването, че приятелят иска да скъса с него/нея”.

  „Омаловажаване на позитивното“ е омаловажаване и убеденост, че позитивни качества, постижения, успехи или действия са нищожни, тривиални, случайност или нямат значение. Шефът казва: “ Успешно свършена задача! Браво! ” , а човекът си мисли: „ама това ми е работата, голям успех няма що“ или „Справих се по чиста случайност или просто късмет“, „Презентацията мина добре, защото темата беше лесна, а аудиторията в добро настроение“.

  „Негативеният филтър“ е капанът на изключително фокусиране върху негативното и пренебрегване на позитивното. Човек си слага „черните очила“ и през тях филтрира само и едиствено неуспехите, лошите качества, негативните резултати и пр. „Хората не ме харесват“ без отчитане на факта, че други хора го харесват, „Не се справих с това “ без отчитане на нещата, с които се е справил.

  „Свръхгенерализирането“ е мисловен модел на правене на генерални изводи и заключения, основани на единични случаи или примери. Например не се справих с нещо и заключавам „Никога с нищо не се справям“, гаджето ме напуска - „винаги ме зарязват“. Това когнитивно изкривяване се улавя в думите „всичко“ „нищо“ „винаги“ „никога“ „всеки“ „никой“ и пр.

  „Персонализирането“ е мисловна грешка, която произлиза от склонността да отнасяме всичко, което се случва към себе си, на принципа „всичко се върти около мен“. Ако приятел е в лошо настроение, то е “ заради мен”. Ако интимният партньор поглежда друг мъж/жена, е защото „не съм достатъчно добър/а за него/нея". Приятелите не се обаждат, защото „ не съм им важен“.

  „Емоционалното обуславяне“ основава реалността на чувствата и емоциите. Принципът е „щом така го чувствам, значи е така!“ – „притеснявам се, че нещо лошо ще се случи, значи ще се случи“, „усещам, че е ядосан/а, значи има някакъв проблем“.

[rasen-rs]

http://www.rasen.rs/2019/01/milos-kovacevic-kicma-srpske-kulture-je-na-cirilici/

Милош Ковачевић: Кичма српске културе је на ћирилици

Проф. др Милош Ковачевић о ћирилици и латиници, јесу ли Срби само ћириличан народ, о реформи Вука Караџића, стиховима Венцловића и о томе шта (не) значи Велика Србија. Разговарала Милана Бабић

Проф. др Милош Ковачевић; фото: Стање ствари

Језичка политика Јагића и његових сљедбеника и на српској и на хрватској страни је загрљај анаконде. Наизглед, добронамјерно и безазлено инсистирање на језичком заједништву је увлачење у загрљај из којег нема избављења. Захваљујући таквој, у суштини хрватској језичкој политици, Срби су безмало остали и без имена за свој језик и без имена за свој народ, зарад хрватског југословенства, које у својој полазној основи има Штросмајерове идеје о „славјанској федерацији на Балканском полуострву“, иза чега се крије тежња ка проширивању Хрватске и крајње негативан однос према евентуалној обнови Душановог царства.

Тиодор Росић

Проф. др Милош Ковачевић је члан Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шћербатова, уредник је „Радова Филозофског факултета“ (Источно Сарајево) и „Зборника српског језика, књижевности и умјетности“ (Бањалука). Предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. До сада је, уз преко 500 научних и стручних радова и 16 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 25 књига међу којима су: „Кроз синтагме и реченице“, „Суштаствено и мимогредно у лингвистици“, „У одбрану језика српскога“, „Стилске фигуре и књижевни текст“, „Српски језик и српски језици“, „Српски писци о српском језику: хрестоматија“, „Српски језик у вртлогу политике“ (у коауторству са М. Шћепановићем“, „У одбрану српске ћирилице: хрестоматија“.

Посљедња књига професора Ковачевића, „Српски језик између политике и науке“, настала је након предавања на исти тему на Филолошком факултету у Бањалуци, у току тужбе о језику (Федерације је тужила Републику Српску). Доцент др Зорица Никитовић, предсједник Друштва наставника српског језика и књижевности Републике Српске, предложила је професору Ковачевићу да напише књигу у којој би се тачно могли разликовати научни постулати од политичких манипулација, а која би језиком и стилом била прилагођена широј друштвеној јавности.

Књигу је састављена од 16 радова груписаних у четири тематске цјелине: идентитетска питања српског језика, актуелни проблеми српскога језика, проблеми српскога под именом босанског језика и јучерашња лингвистичка и политичка трвења око српског језика. Књигу је објавило Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске, а штампање књиге је финансијски помогло Министарство науке и технологије Републике Српске.

Друштво наставника Републике Српске брине о проучавању српског језика и књижевности, о подизању, његовању и унапређивању опште и посебне културе наставника српског језика и књижевности, и, што је од суштинског значаја, реагује на појаве, догађаје и стања у друштву који су од значаја за васпитање и образовање младих генерација, односно – врши утицај на креирање образовне политике. До сада је Друштво објавило четири броја часописа „Прилози настави српског језика и књижевности“.

Ако бисмо рекли да је само ћирилица српска, односно да је само ћирилица писмо српског језика, и ако бисмо се одрекли латинице, да ли бисмо у ствари спровели хрватску културну политику?

Искрено говорећи, ћирилица је српска културна вертикала. Шта то значи? Значи да је кичма српске културе на ћирилици – од Светог Саве до данас. Међутим, Срби ниси никад били једино ћирилични народ, нити су Срби икад били оно што се данас под појам Срба подводи. Добро знате да је Дубровник такође био српски, сви су се писали као Срби, дум Иван Стојановић писао је да је у Дубровнику било само Срба и Италијана, да нема никога другога. И написао је „Историју Дубровника“ и „Историју дубровачке књижевности“. А дубровачка књижевност је готово сва настала на латиници. Шта то заправо значи? Aко искључимо Србе католике, онда бисмо могли говорити да је једино на ћирилици исписана српска култура. Meђутим, будући да су Бока Которска, заједно са Змајевићем и другим српским писцима, будући да су Дубровник, Далмација и Славонија са огромним – огромним! – културним потенцијалом били латинички, онда се ту заправо види да је у центру српске културе била ћирилица, а да је њену периферију, коју су чинили углавном Срби католичке вјероисповијести, чинила латиница. Будући да то двоје подједнако улази у српску културу, и чини српски културни корпус, тада се може рећи да у ту културу улазе и ћирилица и латиница, али оне никад нису подједнако српска писма.

Значи не може да стоји парола – само је ћирилица српска?

Не постоји та могућност јер бисмо тиме из српске културе избацили огроман корпус. И не само то, већ и све оно што је у 20. вијеку категоризовано на латиници у Вашингтонској библиотеци, и у свим другим библиотекама. Ћирилица би се изједначила са оним што се зове такозвани „хрватски“ језик, читав Добрица Ћосић, са својим првим сабраним дјелима, „отишао“ би у хрватску културу. Са те стране, управо 20. вијек је готово сав латинички, Срби су у 20. вијеку готово били прешли на латиницу. Ако узмете 20. вијек којим је више на латиници него на ћирилици српска култура исписана, онда је апсурдно говорити да је ћирилица једино српско писмо.

Али, када се говори уопште о страдању Срба, о изједначавању језика и писма – кад год је био напад на ћирилицу заправо је био и напад на српски народ. Јер се народ изједначавао са ћирилицом, у НДХ-а, у Аустроугарској, у Војводини за вријеме прогона. Прогон ћирилице значио је прогон Срба и српскога језика.

Вук је говорио о Србима три вјере (закона), Екмечић говори о томе да је вјера ипак била „вододелница“. И историја је показала да уколико не дође до вјерске идентификације, уколико се Србин не осјећа и православним, долази до губитка идентитета и, посљедично, до сужавања српске теериторијалности, и културног и духовног простора.

Религија је овдје била „вододелница“. Књига Бранимира Стојковића, „Европски културни идентитет“, коју је издао Службени гласник говори о томе да је од 59 европских нација, чак њих 56 настало на основу идентитета језика, у доба романтизма. Само три нације су у то доба издвојене према вјерском критеријуму. Значи, вјера је секундарни елемент.

Које нације су издвојене према вјерском критеријуму?

 Вебер као први случај наводи Хрвате, а Стојковић наводи Јевреје и „југословенске Муслимане“. Наводе се само три нација у то доба. Касније је вјерски елеменат одиграо велику улогу, када је престало да важи – један народ, један језик, једна књижевност. Када је тај модел престао да важи, онда се кренуло у потрагу за другим културним моделима. Међу тим моделима била је и вјера која је на Балкану одиграла велику улогу, и ту је Екмечић потпуно у праву. Главни критеријум био је вјерски, заправо у подјели, јер језик није могао одиграти ујединитељску улогу. Вук је сматрао да Срби морају да се повинују критеријуму који важи и за остале народе, пошто има пет различитих вјера код Нијемаца, а обједињава их само језик, онда су Нијемци један народ. И Његош каже да вјера не може бити никакав критеријум („Лепо, липо, лјепо и лијепо / било, бјело, бело и бијело/ листићи су једнога цвијета“; „лактом вјере глупост чојка мјери“). Вјера се може мијењати, али не и језик.

Бечки договор?

Бечки договор се потпуно тумачи по хрватском моделу (узусу). Прва реченица Бечког договора гласи: „Један народ – ЈЕДАН НАРОД – једну књижевност мора да има.“ Зато што Вуков циљ није био стварање књижевног језика, већ увођење народног језика у књижевност. Књижевност је утилитарно схваћена заправо као горњи критеријум стандардног или књижевног језика. И када имате да „један народ, једну књижевност да има“, за Вука никакве дилеме нема – сви који пишу српским језиком су Срби.

Латиничко Ј?

Слово ı („десетерачко и“) Саве Мркаља (без тачке добило је службу обиљежавања само сугласника ј, и то у свим положајима у ријечи – прим. аут.) било је једино рјешење, али је било, због двотачке изнад, незгодно за писање јер уноси руски знак (графему), које нема ниједно српско слово. Вук очито није нашао бо��е рјешење од латиничког Ј.

Зар Србима није културолошки и духовно Савино рјешење било ближе, мудрије?

Вук никада није мислио ни о каквој другој заједници него о заједници свих Срба, није мислио само о заједници православних Срба.

Али се и тада велики дио Срба католика није хтио звати Србима?

Не само то. Неки су се и тада звали, а и сада се зову, Турцима.

Како је онда Вук мислио да ће се временом Срби муслимани и Срби католици опет осјећати Србима?

Ни Пруси се нису хтјели звати Нијемцима. А ко сада чини срце Њемачке? Пруси. Вук је заправо преузео критеријуме које је видио у Њемачкој, критеријуме Јакоба Грима и Јернеја Копитара.

И просветитељске елементе?

Да. Осим тога ти критеријуму нису Вукови примарно, чак ни секундарно. Кад прочитате Доситејево „Писмо Харалампију“ видите јасно шта Доситеј сматра једним народом – они који говоре једним језиком. И пореди Србе и Русе, и каже да се ми и Руси не можемо разумјети, па не можемо бити исти народ. Истиче, дакле комуникативни критеријум као главни. Вук је буквално преузео Доситеја, само је његове идеје искомбиновао са романтичарском идеологијом.

Да ли је Вук можда несвјесно преузео нечији убачени, пројектовани модел?

То су наивна размишљања. Пазите, историју пишу побједници. Побједничка Србија била је неписмена Шумадија – од 1000 један је знао писати. 1827. године Браунинг пише за Србе: „Зар тај народ постоји? Пет вијекова их нема нигдје!“ Признање Србије као посебне државе, уласком у европску цивилизацију, настаје потреба за стандардн��м језиком, потреба за књижевним језиком. Вук као Вук се није морао уопште јавити, али се морао јавити неко. ��ило је само питање како да се од тотално неписменог народа направи бар полуписмен.

Да ли је морала бити народна основа језика?

Морала је. То је био једини начин. Никада ниједан језик у Европи, осим мађарског, није настао без говорне основице. Зато са мађарским имате толико проблема.

Зар није постојала могућност да се дође до неке рафиниране синтезе црквенословенског и српског?

Имате Умбегаунову студију, студију једног Француза који нема никакве везе са нама, он каже овако: „Да је могао славеносрпски језик проћи као стандардни српски језик ЕУ би прихватила есперанто на исти начин.“ Јер је то вјештачки језик, и један и други. Не може вјештачки језик народ прихватити, нарочито када је народ неписмен. Вјештачки језик се може само накалемити.

На калемљење сам и мислила.

Али ми смо били неписмен народ. Стално се заборавља да у то вријеме нико не зна да пише. И да је једина могућност била преузимање Аделунговог правила: „Пиши као што говориш, читај како је написано.“ Да би потпуно неписмени народ постао писмен, елементарно писмен. Какво би било писање на славеносрпском који није успио за својих 30 година да направи ниједну граматику?!

Када се чита Венцловић уочава се високи и продуховљени стил.

А, не! То је фалсификат. Маја Анђелковић је докторирала на томе. То што је урадио Павић са књигом „Црни биво у срцу“ – то је највећи фалсификат у историји српске културе. То није Венцловић. То су преводи црквених текстова на народни језик, препјеви. Имали смо једном скуп у Нишу, „Историја и књижевност“, и проф. Пантић, који је највећи познавалац старе српске књижевности, говорио је о преводу Змајевића (Слободан Калезић је превео Змајевића, препејевао). И знате шта је рекао? Рекао је: „То ми личи на Венцловића. Да је Змајевић тако пјевао у 15. вијеку – не би било Шекспира.“ Не би нико спомињао Шекспира ни да је онакав Венцловић постојао.

И у том докторату је показано да Павићево тумачење нема чињеничког упоришта. Ту постоји пет-шест Венцловићевих бесједа којима се обраћао народу, а све остало су препјеви. Такав језик није постојао, то је измишљени језик. Да је постојао такав језик, мислите ли да би се Вук оглушио о то и позивао се на Дубровник, а прескочио Венцловића? Па не би био толико луд.

Вук и прогони русизама?

Морате схватити једну чињеницу – национални језици настају по Хедеровом принципу из 1787. године, по принципу одбране од других језика. Другачије речено, морате направити идентитет властитог језика да бисте постали нација. Јер је то основ стварања нације. Срби су као нација настали преко српског језика.

Његош у писму књазу Милошу напада Доситеја због просветитељских елемената па се чуди како је књаз допустио да се штампају „горки и отровни“ текстови. Доситеј је српске ријечи с неба спустио на земљу, богатство и дубину освјештане ријечи отргао од „источника православних“ и направио базу за њухову потоњу строго свјетовну одору.

У Његошевим текстовима о Доситеју он каже да је Доситеј Обрадовић „брука“ за српску културу. Највећа брука за СПЦ, за српски народ. Његош се није могао повиновати Доситеју, исто као ни Вук. Идентичан је то однос, јер мораш имати, ако ствараш нацију, критеријум. Не можеш бити мало свештеник, мало народни човјек.

Ипак се прекинула нит, изгубило се доста тога.

Ништа се није изгубило. Све револуције су једностране. Од тренутка побједе, а побједу је остварио 1847. године, Вук је могао ријешити проблем апстрактне лексике , „умозрителних ријечи“. Како Вук рјешава тај проблем? Кад је добио битку, врло лако. Он каже да од тог тренутка па надаље није битно шта народ говори, него је битно да ће се у српски језик увести све оно како би народ говорио да му је било потребно. И тако је Велимир Михајловић направио три књиге посрбица. Од 1848. до 1870. године посрбљено је више црквенословенских и других ријечи него што је имао Вуков „Рјечник“ из 1817. године. Шта је заправо урађено? Тада је настала Стојковићева аритметика, физика. Тада је настала српска наука. Све те ријечи су биле потребне. А како се стварало? Од „надежде“ је настала „нада“, од „путешествија“ „пут“.

Губитак партиципа?

Најбољи текст у историји те проблематике је написао Ивић. Он каже: „Највећа замјерка Вуку је направљена од оних који Вука нису читали.“ Вук има више партиципа него што их има поствуковски језик, на примјер, он има „новодошавши“. Вук пише у својој граматици да народни језик нема партиципе, али да је на писцима да партиципе створе. Он тражи надоградњу, а Вуку намећу да он није хтио партиципе. Из тога проистиче да ако је неко био за партиципе, био је Вук; ако је неко покушао дати моделе, то је опет био Вук. Шта то значи? Вук је био свјестан неких недостатака. А ти недостаци су много мањи у односу на корист коју има народни језик да би се Срби описменили. И ви када данас погледате имате један апсурд. Ото Јесперсен који је говорио о савршенству језичких структура сматра да је највећи степен развитка језика у оним језицима који имају релативне структуре. Српски језик то има као ману, јер ми морамо употријебити беспартиципне конструкције, јер морамо рећи жена која је дошла, а не можемо рећи дошавша жена; морамо рећи човјек који спава, а не спавајући човјек и сл. Уз употребу везника да, српски се одликује пречестом употребом релативне замјенице који. Зато наш језик у иностранству зову дакавски и којекавски језик. Ако бисмо прихватили Јесперсенов критеријум, наш језик би по учесталости употребе који би више него савршен језик, најсавршенији. А показује се да је та тако нужна честа употреба прије мана но врлина. Оно што је савршено за један народ за други не мора бити.

Можемо ли то проблематизовати, ту методологију науке. Стално преузимамо западну терминологију и узимамо је као постулат, као полазиште и пристаниште.

Лингвистика не познаје западну и источну терминологију. Критеријуми лингвистике су исти за све језике. Теорије које се стварају имај увриједност само олико су продуктивне. Другачије речено, вриједе онолико колико чињеница покривају.

Зашто се као вриједност узима продуктивност?

Па знате ако једна теорија, на примјер депенденцијална или граматика зависности, не може да објасни наше случајеве предикатског апозитива, на примјер у реченици – Он уморан заспа; а ви помоћу те теорије не можете да ријешите случај предикатског апозитива, а имате га у свакој другој реченици, онда ми долазимо до онога што је Филмор говорио: „Ако једна теорија не објашњава сваку другу реченицу, онда она није теорија. Она је смишљена да замајава, односно да објашњава оно што желиш. А такве теорије онда нису научне теорије“. Латини су створили једну изреку, коју су Европљани превели као: „Изузетак потврђује правило.“ Таква изрека не постоји у латинском језику. Она је накнадна изрека, из варварског латинског. А изворна изрека је била: „Изузетак тражи промјену правила.“ И та је изрека за науку једино важна, али, будући да нема правила које нема изузетак, људи су сами правдали себе па су изреку промијенили у логички апсурд по коме изузетак потврђује правило.

Управо зато, на примјер, нашем језику највише одговара за опис његовог система и структуре, тзв. структурално-семантичка теорија језика. Српском језику нпр. не одговара колико енглеском генеративна теорија зато што има велики број категорија, па би се број ��равила који постоји у енглеском у српском најмање удесетостручио. Према томе, вриједност таквих теорија мјери се прије свега по томе колико су продуктивне (свеобухватне).

Да се вратимо ћирилици. Чињенично се (тренутно) ћирилица налази под двоструким ударом, унутрашњим и спољашњим – како направити стратегију за њен опстанак и повратак као примарном српском писму?

Стратегија је једноставна. Треба урадити оно што је једино могуће. Данас не можете урадити ништа без језичке политике, а језичка политика је неријетко политика. Односно, морају се прописати политичка правила службене употребе језика и писма. А политичка правила кажу да у службеној употреби треба да се употребљава ћирилица, а то значи: службени акти, новине које финансира влада (осим ако нису приватне), емисије које се емитују на државној телевизији. Први програм РТС-а је био на латиници, а сада нема латинице. У чему је проблем? Проблем је у томе што је PINK гледанији од РТС-а, а он има латиницу. Приватник има право да то ради, али ако би се PINK-у који има националну фреквенцију наредило…

Може ли се PINK-у наредити?

Па може, ако држава хоће. То је проблем државе.

А држава то, дакле, неће?

Проблем су и странци. У тексту који сам приложио у одбрану ћирилице, о томе је најбоље говорио Слободан Антонић. Венецијанска комисија је српском Уставу највише замјерила зато што је у Уставу прописана ћирилица као службено писмо. И то замјерила, каквог апсурда, због мањина! Па мањине имају свој језик и своја права! Какве везе има употреба српског језика код српског народа као већине, са мањинама? Али има. По чему? Има по томе што се тиме заправо, позивањем на мањине, које такође користе српски језик, дакле позивајући се на мањине, желе заправо укинути већини право које имају све друге већине на кугли земаљској. И Антонић каже да такве треба предложити за Нобелову награду, јер је то по први пут у свијету да се тражи нонсесни критеријум – да се преко језика мањине руши језик већине. Јер ако у датој држави постоји мањински језик, претпоставимо грчки који има свој алфабет, шта онда Грку заправо смета ћирилица или латиница? Ништа. Шта смета на примјер Албанцу ћирилица или латиница? Ништа.

А код нас је питање опстанка.

То је то – код нас је питање опстанка. И онда Влада сматра да ће тиме повриједити центре моћи мимо саме државе, јер смо ми у некој врсти полузависности, у неком полуколонијалном стању. Добро би било радити то што Хрвати раде. Брозовић је говорио да је идеална држава у којој постоји хармонија изм��ђу политике и науке, гдје политика слуша науку, ако су у питању национални интереси. То су Хрвати радили вијековима.

Хрвати имају подршку Ватикана и могу да гурају своју причу.

Нама не требају те подршке јер су научне истине на нашој страни.

С обзиром на то колико чињеница Срби имају на својој страни, чини се да превише брзо губе позиције за своју страну приче.

Знате зашто? Зато што имамо тројанске коње. Унутар наше науке увијек постоје људи који ће за паре продати шта год хоћете. И дан-данас у Србији постоји више сербокроатиста него србиста. Мило Ломпар је једном написао да га је срамота да припада данашњој интелектуалној генерацији, која више мисли о себи неголи о националним интересима.

Ако је то сада општи свјетски тренд, па су у готово свим државама свијета доминантније глобалистичке од националних елита, и ако је и код нас тај процес укидања трезвеног националног дјеловања узео маха, како се изборити за повратак критичке свијести?

Врло тешко. Намећу се други модели. Намеће се модел европског идентитета насупрот националном моделу. И ти модели су међусобно супротстављени тако да један модел искључује други, умјесто да један модел укључује други, да буде инклузиван. Али се то искључивање само код нас ради. Ако имате такве моделе који се сматрају искључујућим, онда ћете ви, тежећи ка Европи, сваког тренутка искључивати оно што је ваша посебност. А то неће ни један нормалан народ урадити.

Ту долазимо до тезе да Срби у себе носе самоомаловажавајући елемент – да ли је тај елеменат убачен или је настао спонтано?

Код Срба је увођење материјалистичког погледа на свијет уништило патријархални живот и уништило само друштво. Материјалистички поглед на свијет не одговара уопште православној цивилизацији. И заправо је увијек тај модел, глобалистичкик модел, рађен с одређеним циљем

А ми смо први на удару.

Да.

Ако ми и даље усвајамо ту западну терминологију и дух који та терминологија носи са собом, и ако смо дошли до тога да улазак у ЕУ посматрамо као својеврсни улазак у европску цивилизацију, па смо допустили да од Централног Балкана постанемо Западни, па смо у наставку преиначења термина на прагу да предамо Космет, и ако наш суноврат прати и најављује управо нове ријечи, преименовани термини и бесмислени искази – гдје Ви видите свјетло на крају пута?

Ми се не можемо одрећи глобалистичких процеса. Ви добро знате одакле је потекла П��перова теорија отвореног друштва, која је заправо највећи показатељ мијена у 20. вијеку. Она је уништитељ традиционалне културе и вриједности. Она је појединца ставила на пиједестал. И појединац има право да каже да је Кинез, а да са Кином нема никакве везе, јер се идентитет одређује само по вербалном изражавању. Самим тим заправо имате да се критеријуми читавог друштва раде према критеријума појединца – и то је отворено друштво. А, са друге стране, имате читаву културу везану за традицију, везану за колективитет, за оно што чини сам колектив. Између тог двога ви заправо немате избора, јер вам Европа намеће критеријуме „демократије“. Критеријуми демократије уграђени су у критеријуме отвореног друштва. Ви морате направити попис по њиховим критеријума. Данас видите да по попису не можете да имате резултате. У самом попису није битно шта сте изјавили. Ако сте изјавили на примјер да сте Јеврејин, или ако сте изјавили, као што је онај Петровић у Сарајеву 1991. године, да је Еским, па је попис показао да има један Еским који живи у Сарајеву, а ријеч је о предсједнику Омладине који је то само изјавио – онда ви остајете за вијеке-вијекова заправо на вербалној лажи која се прихвата као истина. Ви на том критеријуму појединца правите идентитет друштва, а сваки појединац је свијет за себе. Зашто је то створено? Да се разбију компактне културе. И створено је да се разбију традиционалне везане културе које штите тај поглед на свијет. Смјена погледа на свијет заправо значи постепено умирање дате културе, јер она никада не може да израсте у нову културу овога типа. Црв који се убаци у њу разара је па она остаје негдје на средини – нити је више оно што је била, нити може да буде оно што јој други намећу – и она се губи.

Александар Сергејевич Панарин је говорио да Запад посједује мозаичан тип културе који се због тога брзо креће и лако продире у монолитне културе Истока те их постепено разара – како се одбранити?

Врло тешко. Данас је све базирано на материјалним богатствима, а њене моћи су на Западу. Запад је тај који диктира услове. Видите, увијек кад им нешто треба да разбију, њима нису потребна овлаштења, чак ни УН-а. Они измисле критеријум који ништи потпуно и УН. Узмите само бомбардовање Србије.

Човјек може да се нада да свако високоразвијено друштво, кад дође до једног нивоа, само себе мора уништити. Самодеструкција – то историја показује. Показатељ томе и опомена јесте Римско царство. Нико римско друштво није могао срушити, али се оно само урушило. И ово друштво ће се уништити, јер је оно само, ништећи сваке критеријуме, створило услове за то. Да је то заиста тако, најбоље се види у Америци. Ако данас одете тамо, видјећете проблем између шпанске и англосаксонске популације. Онога тренутка када су Шпанци завладали великом територијом настаје огромни проблем у дијеловима гдје Шпанци не желе да учи енглески. И енглески дијелови гдје не желе да уче шпански.

Значи ли то да треба да сачекамо својих пет минута?

Сада је питање шта је то пет минута. Јер рушење великих система, система који одређују карактер свијета, доноси колатералне штете, а никада не знамо које колатералне штете могу за кога настати. Те штете чак могу бити веће за колатералне земље него за њих. Оне саме пропадају. Када је Римско царство пропало, више су заправо страдали други него сами Римљани, они су се само сузили.

И постали веома агресивни – страшно је било страдање првих хришћана.

Или Турска империја када се распала. Погледајте само шта се десило Јерменима 1916. године. Што се тиче нашег стања – стање зависи више од нас него од других. Како зависи од нас? Не треба попут Андрићевог Симана рано кукуријекати. Односно, треба чекати тренутак баш онако како је Андрић добро прорачунао Србе (одлично их је знао) – када се направе контексти. Заправо праве вриједности долазе до изражаја када постоји могућност њихове реализације. Уколико би се у неконтексима те праве вриједности пласирале, биле би заправо банализоване. И оне тада у ствари престају бити праве вриједности. Најбољи показатељ је сам термин национализам. Термин национализам је позитиван термин – то је љубав према властитом народу. Он је, међутим, данас код нас буквално профанисан термин, постао је синоним термину шовинизам. Данас када Нијемац говори о национализму он каже: „Национализам који није балкански.“ А неће да каже који није њемачки.

И нико не каже Велика Њемачка, него Велика Србија!

Да. А осим тога, да завршимо са Великом Србијом – Србија је онолико велика колико је Срби насељавају. Односно, онолико колико има Срба на одређеним територијама, који желе да живе у Србији, да имају заједничку државу. Циљ ка заједничкој држави може трајати вијековима, али се једног дана увијек дође до њега. Узмите било коју државу на свијету на кугли земаљској, па ево и курдску – и она ће ријешити проблем. Па узмите Палестину. Без обзира колико траје та борба, али видите већ у УН-у се говори о палестинској држави. Шта то значи Велика Србија? То значи прихватање перспективе других. Сви Срби у једној држави не значи заправо Велика Србија – него значи идеално рјешење за Србе који живе у различитим државама.

Милана Бабић

Извор: Стање Ствари

РАСЕН

[palankaonline]

Гвоздена завеса за Балкан – У Србији и БиХ нови центри за нелегалне мигранте? Ни државе ЕУ нису начисто да ли су постигле конкретан договор о мигрантским центрима, што можда објашњава и зашто се званичници балканских земаља још не оглашавају колико је за њих прихватљив споразум европских лидера од 29. јуна. А није да их се не тиче, с обзиром на то да би на Балкану, пре свега у Србији и БиХ, могли бити концентрисани нови центри за нелегалне мигранте. Директор Центра за заштиту и пружање помоћи тражиоцима азила Радош Ђуровић сматра да су чланице ЕУ решене да по сваку цену изместе проблем формирањем центара за прихват ван своје територије. Према његовој процени, овим последњим договором цео Балкан остаје тампон зона и последња станица на путу избеглица ка ЕУ, док ће Србија за већину тих очајника постати последњи светионик наде у жељи да се докопају Запада. Он сматра да мигранти неће одустати од тога, без обзира на то да ли ће као и до сада бити гурани натраг и одвраћани од уласка у ЕУ. Балканска рута још постоји – Србија и остале земље Западног Балкана остају тампон зона која успорава миграцију балканском рутом од Турске до ЕУ и може да ублажи и изненадне приливе у случају новог таласа људи, налик оном из 2015. године – анализира Ђуровић. Лидери 28 чланица ЕУ су у петак, на самиту у Бриселу, постигли договор о миграцијама. Тако је гласило оптимистично саопштење без навођења конкретних одлука, али се убрзо испоставило да је Италија, која је поред Грчке највише погођена миграцијом, запретила да ће блокирати договор ако европски партнери не преузму прецизне обавезе у погледу пријема миграната. И Босна забрањена земља Радош Ђуровић констатује да се мигранти сада знатно краће задржавају у Србији и да се већина оријентише ка БиХ, али да то не значи да је Србију заобишао талас миграција. – Тамо иду пре свега зато што се суочавају са све оштријим третманом на мађарској и српско-хрватској граници и редовним илегалним депортацијама назад. Само је питање времена када ће и Босна, сама или уз подршку других држава попут Хрватске, покушати да заустави улазак људи и покушати да их врати у Србију – рекао је Ђуровић. Враћање са границе Ни мигрантска мајка Ангела Меркел није могла да одахне јер ју је код куће дочекала претња коали��ионог партнера и лидера ЦСУ Хорста Зехофера да ће напустити владу ако канцеларка не прихвати контроле на граници и враћање неких избеглица с границе. После дугих разговора договорено је да Зехофер остаје у влади, а да се на граници са Аустријом граде „транзитни центри“, одакле би се потражиоци азила враћали у земље где су претходно регистровани – ако те државе уопште прихвате тај модел. Све је са пуно „ако“ и свака земља , поготово оне које се налазе на мигрантској рути, мора да буде спремна. Радош Ђуровић се пита шта ће се десити уколико људи не буду могли, осим Хрватске и Мађарске, да прођу ни у Босну. – Морамо да имамо сопствену политику и стратегију према овом глобалном феномену. Јер, судећи по порукама са самита, за миграцију нема друге заједничке политике осим њеног заустављања ван ЕУ или на самим њеним границама – закључује Ђуровић. Орбан и Курц уједињени Да су угрожени и национални интереси појединачних држава свесне су и Мађарска и Аустрија, чији лидери заступају тврде ставове у ЕУ по питању илегалне миграције . Виктор Орбан и Себастијан Курц нису спремни да њихове земље подметну леђа да би политика отворених врата за мигранте Ангеле Меркел и даље формално била на снази, али са знатно мање људи који би били у прилици да дођу до Немачке. Тако је Орбан поручио да је спреман за билатерални споразум са Немачком ако претходно Берлин постигне договор са Аустријом. Курц, чија је држава од 1. јула преузела преседавање ЕУ, поручује да „заштита европских граница мора бити највиши приоритет“. ИЗВОР: ВЕСТИ

Гвоздена завеса за Балкан – У Србији и БиХ нови центри за нелегалне мигранте? Ако је „заштита европских граница највиши приоритет“ земаља ЕУ, онда би логично „заштита граница Србије“ МОРАО ДА БУДЕ НАШ ПРИОРИТЕТ!…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[geto-srbija]

ЕВРОТЛАНТИСТИЧКА ПОДВАЛА: СРБИЈА СЕ ХРАБРО КРЕЋЕ ПУТЕМ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ КА ДЕМОНТАЖИ НАРОДА И ДРЖАВЕ!??   „Србија је независна и суверена земља и више нико неће моћи да тражи од Србије да сагиње главу“, неколико десетина пута је изјављивао Председник Србије, али увек помињући и заклањајући се иза појма регионалне стабилности „..јер мир на Западном Балкану нема алтернативу“, о чему ће нам сигурно поново шапнути, и у његовом предстојећем обраћању јавности, у понедељак!!? Председниче, а ко су ти који ремете регионалну стабилност!!????? Да ли је то Србија која и овако слаба, грцајући покушава да сачува део сопствене територије коју, супротно међународном праву, отима тзв. међународна заједница оличена у ЕУ, САД, Енглеској, Француској, Немачкој...!!?? Да ли су то косовски Албанци, који су као национална мањина у Републици Србији, дугогодишњим сепаратистичким активностима, сецесијом (отцепљењем) и мимо одобрења СБ УН а уз помоћ НАТО алијансе са Американцима на челу, у акцији 78 дана бомбадовања наше Отаџбине, и са свега око две и по хиљаде жртава на страни косовских Албанаца, добили своју другу албанску државу на Балкану!!????       Да ли су то Хрвати, чији државни врх несметано наставља прогањање свим (не)законским средствима, чак и претећи усташким ножем и са говорнице хрватског Сабора, малом броју Срба који остадоше да живе на територији РХ, и који испољава територијалне претензије дуж речне границе Дунава у АП Војводини  ????? Да ли је то Румунија која лови у мутном и уцењује Србију да Србија званично онемогући Власима у Тимочкој крајини да се тако изјашњавају, да их третира као Румуне и да им у школе, информисање и културу уведе румунски језик . Или је то Бугарска чији националисти у врху државе, у замену за подршку евроатлантских интеграција Србије и Македоније, траже да добију подручја око Босилеграда, Димитровграда и Струмице !!???? Да ли су то политичке партије војвођанксих и бошњачких сепаратистичких лидера који „гурају“ у први план своје сецесионистичке захтеве!!!!??? Да ли је то Мађарска која темељито и неометано спроводи своје територијалне претензије ширења на север АП Војводине???? Дакле Председниче!!???? Ко то уноси регионалну нестабилност и зашто не смеш то јасно да именујеш???? Да је у питању евроатлантистичка подвала, казује то што прва труба Западног Балкана свакодневно свира у такту: “Ајде Браћо да га дамо, да га дамо само у Унији пред Ангелом да играмо...!!!“ А кад` падне „српска домина“, ко ће онда зауставити: црногорску, македонску, санџачку, грчку, (зато што и они имају „своје Косово“ у њиховим државама) и ето природне Велике Албаније, а и Србије, Ц.Горе и Македоније у нестајању.... Зато је бољи замрзнути конфликт, што дуже, јер се ЊИМА жури; а кад` га одмрзну и започну велику „албанијаду“, чека их „балканијада“ са ЦГ-РС-РСРБиХ-БЈРМ-ГР, па ако могу сами (Албанци) против СВИХ, кад` су НАТО и Русија у равнотежи страха, нек` изволе.... А дотле, јачати војску, обучавати војно способне, за пушку, маску и кретање на бојишту... А плаћене професионалце за топове, хаубице, тенкове, авионе, ракеташе наше... Да је подвала, доказ је и то што сарађују уместо да се буне против признања ЦГ, БЈРМ, ГР, јер како ће они „своје Косово“ да одбране кад Србија преда наше!!??????? Ето ко је (регионалном лидеру Западног Балкана) спонзор и ко су му сателити за довршетак пројекта Велике Албаније!!? Ништа без референдума!! (Чак би можда и онај Дачићев предлог могао и да се спроведе као Дистрикт у Србији, да је све рађено на време и да се Север КиМ интегрише потпуно у систем Србије, а остатак остане Дистрикт. Да се Дистрикт потупно демилитаризује, осим Бондстила који ће уредити односе са Србијом кроз Партнерство за мир!! Затим манастири по моделу Атоса. А новоизабрана скупштина и влада у Приштини да повуку акт о самопроглашењу... Тако се избегава Кипарски модел због пријема у ЕУ, а поистовећује са БиХ/РС. Ту би се можда сложили Амери/ЕУ и Руси)???? Али неће, зато што су задовољни резултатима Председника Србије и издајничким радом наших изабраних преставника, који се над својим народом понашају као чобани над стоком која им је предата на чување, верујући да ће је чувати с` пажњом доброг домаћина све док га не изведу на пијаце еврунијатске!!!? А врховни чобанин седи у Бриселу!!!! Подсећамо да је Председник Србије, 04.08.2017.год. изјавио како по питању „унутрашњег дијалога“ он неће да попусти свом народу!!! Али не доврши реченицу да каже колико ће да попусти захтевима косовских Албанаца у остваривању њихових интереса на уштрб Србије!!!? А да поштује Србију и себе лично као њеног Председника, одавно би јасно иступио са ставом: да свака уцена Србији од стране ЕУ, нису принципи „заједнице европске породице“, већ представља непоштовање наше државе, и ми - држава Србија се искључује са пута без алтернативе и даље нећемо да учествујемо у урушавању сопствене државе и народа!!! Али до тога није дошло и са тиме се на жалост саглашава Власт у Србији, заборављајући да су смењиви....... Народ добро зна да се несме позивати у рат и није за то, али исто тако зна да се не може тражити од тог српског народа да се понаша дефитистички и да окрене доњи део леђа свакоме ко то од њих затражи!! Није народ крив што не прихвата споразум који је лош по њих, и никаква одговорност није на њему ако га не поштује у спровођењу, већ је одговорност државе Србије и њених политичара што су себе довели у ситуацију да потпишу такав лош споразум, и политичари имају најмање право да криве оно мало народа, што остаде да живе на Косову и Метохији, сматрајући је делом српске територије. Нико није терао ни владу ДС-а, ни Владу СНС-а, а ни Народну Скупштину да за девет месеци смандрљају у један џак читав процес који је требао да траје годинама… Власт је приватила постојање “Тачијеве државе” као готову чињеницу, губећи из вида важну чињеницу да једностране проглашење Косова као државе нема додира са међународним правом!!!! Свима је опште познато да Власт у Србији слуша Ангелу, Ханса, Федерику, Туска, Скота.... само народа на том списку, нигде нема!!!??!!!!! Сви политичари наглашавају како је Србија посвећена европском путу, па од те силне посвећености Владе Србије свему што долази са Запада, српски народ и Србија на крају ће да нестану!!!!!! Тако је када изманипулисани грађани и грађанке у поступку „демонтаже Народа и Државе“ повере неограничену власт лидеру владајуће већине, који са функције Председника Србије, између гомиле његових улога и идеја ( ... да се стара о миру у региону, за добросуседске односе, за аутопут Ниш - Драч, за заједничко тржиште, за бесплатан роминг, за поклоњен телефонски код +383 за „географску област“, (што рече директор Марко), формирање Фонда за Западни Балкан, па Регионалн�� канцеларија за сарадњу младих између Косова, Албаније, БиХ, Црне Горе, Македоније и Србије, па за царинску унију, за фомрирање ЗСО по законима косовских власти, итд, итд.....и још има задатак да изгура "....свеобухватну нормализацију односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума...." итд, итд...па најава измене закона о страним улагањима у вези војне индустрије......)..... На путу без алтернативе, Србија се својевремено вратила са Крфа, али је питање хоће ли се сада из Брисела Србија вратити читава!!!??? Председник Србије уме да се често јавно хвали цитатима Вебера, Черчила, Кенедија.... (да би нам показао шта све он чита), па се надамо да је два минута свог драгоценог времена одвојио за пажњу и на један Цицеронов цитат који гласи: „Нација може да преживи своје будале, па чак и амбициозне. Али нација не може да преживи издају изнутра.  Непријатељ пред вратима је мање страшан, јер је познат и носи своју заставу отворено, док се издајник креће слободно унутар градских капија; његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се … у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подрива темеље града, шири заразу у телу политике, све док она не подлегне његовој болести. Мање се треба плашити убица – издајник је куга!“   ©Гето Србија  

[rasen-rs]

–  У сусрет препороду (све)православног царства – Зашто се запад толико плаши цара Ивана Грозног ?

На дан 16. јануара (29. јануара по новом календару) велики Кнез Иван (може и Јован) крунисан је за првог руског Цара и тиме је обновљен православни Царизам. Порекло Ивана Четвртог је, по женској линији, од србске владарске лозе Немањић. Врло рано остаје без родитеља (умиру му под чудним околностима…), великог Кнеза Василија и кнегиње Јелене Глинске.

Иван Грозни, Андреј Шишкин

Иван Грозни је рођен 1530. год. у месту Коломенскоје (део данашње Москве). Пошто је врло рано остао као сироче, управљање Московијом (тадашња руска држава) преузела је Бојарска дума. Тако све до Иванове седамнаесте године. Иван IV Васиљевич је крунисан 16. јануара 1547. г. круном ромејског Цара Мономаха коју је ромејски Цар Константин IX Мономах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мономаху. Oвиме је Иван IV Васиљевич миропомазан за хришћанског Цара.

Иван Грозни

Непријатељи Русије (читај: и Србије) као и свецелог Православља, вековима улажу огромну енергију да би преправили и кривотворили историју два братска народа ; заправо они воде рат против руске (и србске) историје, којим подривају темеље руске (и србске) државотворности. Када нам неко са стране пребаци “ви сте оптерећени сопственом историјом”, знајте поуздано да нам то каже ��ато што они немају своју историју.  Ф. М. Достојевски указује како они размишљају: “ко проклиње своју историју, тај је већ наш”. Философ Иван Иљин пише: “Западни народи се боје нашег броја, нашег пространства, нашег јединства, наше узрасле моћи (када она стварно узраста), нашег душевно-духовног склопа, наше вере и Цркве, наше привреде и армије. Они се боје и ради умирења сугеришу себи да је руски народ варварски, тупав, ништаван, навикао на ропство и деспотизам, на бесправље и жестину, да се његова религиозност састоји из сујеверја и пустих обреда… Европејцима је неопходна представа глупе Русије: варварске – да би је по своме ‘цивилизовали’ ; претећа због своје величине – да би је рашчланили ; завојевачка – да би организовал  коалицију против ње ; реакциоинарна, религиозно разарајућа – да би се продрло у њу са проповедима реформације или католицизма ; привредно неразвијена – да би се претендовало на њена неискоришћена пространства, на њене сировине или у најмању руку на угодне трговачке уговоре или концесије.” .

Руски народ је у то време био исцрпљен пољско-литванском окупацијом, честим пустошењима од стране татрарских хорди и неретким унутрашњим немирима. Читав век после пропасти Ромејског царства, дошло је до препорода православног Царизма, оличеног у високохаризматичној личности Ивана IV Васиљевича.

Цар Иван потиче из династије Рјуриковича. Преко баке Ане Јакшић Глинске (пореклом Немањић) Иван се у потпуности упознао са србском историјом и културом, пригрливши владарске манире славних Немањића. Када је примио царску круну, у Русију је увео модел владавине по узору на немањићку Србију : симфонија између државе и Цркве. Првог руског Цара на западу уврежено сматрају веома суровим владарем, мада и у самој Русији много је оних који се поводе језуитско-масонској пропаганди и не схватају, рецимо, право значење његовог наденутог имена Грозни, тј. Страшни (може и Силни) по руском. Његово рођење беше уистину мистично ; рођен је по страшно великом невремену какво Русија до тада не памти. Његови родитељи су то разумели као Божанску промисао за Русију, па га назваше Грозни.

Наиме, Цар Иван јесте био грозан и страшан, али само за непријатеље Русије и Православља. Лично ме је одувек занимало зашто је овај Цар у толикој мери оклеветан и зашто су се многи трудили да фалсификују његову биографију и представе га као историјску личност какав он уопште није био. Да, заиста је ово највише оклеветани Император и уопште владар у целој руској историји. И један је од најоклеветанијих православних владара икада. За време његовог царевања Русија се у знатној мери проширила. Казањски Ханат, као и волго-каспијску област Астрахањ, ослободио је од Татара и припојио Русији. Том приликом је ослобођено негде око 100.000 руских заробљеника. После тога и западни Сибир. Руско становништво се такође знатно увећало за његова царевања. Тако је он постао утемељивач Велике Русије.

Либерално орјентисани историчари посматрају Цареву Опричнину и његов крвави обрачун са самовољом Бојара (тадашња Дума), као и узимање све власти у своје руке – као одраз царске бруталности. А при том не маре превише на истовремену и десетоструко већу бруталност у европским монархијама, нарочито грађански ратови у Енглеској и Холандији током XVI века. Царева Опричнина је карактеристична за период Ивановог самодржавља и одлучну борбу против, измеђуосталог и бојарске думе. Бојари су били склони издаји и корупцији, које су допирале и до највиших ешалона власти у тадашљој Московији. Опричнина је представљала од самог Цара строго селектирану војску под Заветом, она је била својеврсни војно-монашки ред. Иван Грозни је успоставио, по први пут у повести руске државности, какав такав правни поредак за суђење преступницима и државним непријатељима. Цар је знао да земаљско царство мора представљати слику Небеског Царства, и да му од Господа није без разлога додељено да у једној руци носи мач а у другој крст.

Велики број митова везан је за Ивана Грозног. Обарање лажних митова и историјских фалсификата темељно је oбрађено у делу Татјане Грачове “Када власт није од Бога” (одељак: “Рат Антисистема против Русиjе и наметање митова”). Мит о наводном Царевом убиству митрополита Филипа, зато што се овај супротстављао Царевој самодржачкој самовољи, је срушен. Руски антицаристи воле да машу овим фалсификатом као “доказ” Иванове суровости према неистомишљеницима. Али, како и поверовати овоме ако се зна да су Цар и митрополит били пријатељи из детињства?! Очигледно да је неко темељно радио на обостраном клеветању и стварању раздора између световне и духовне власти, те да су опадачи заузимали високе положаје и у једној и у другој. Истина је да су �� Цар и Свети Митрополит били жртве немилосрдних интрига, услед чега је Цар само наредио Митрополитово утамничење.

Портрет Ивана Грозног

Историјски значај велике Молодинске битке такође је релативизован. А по своме значају она је била већа можда и од Куликовске битке у XIV веку. Према историографским изворима, кримски Хан је успео да сакупи за то време невероватно велику војску и покрене је на московско Царство са циљем да се под татарску управу поврате изгубљене територије. Војска кримског Хана бројала је око 120.000 добро опремљених ратника, од чега више хиљада турских јањичара. Војска Ивана Грозног била је вишеструко малобројнија. Разумљиво, војска кримског Хана је пре тога запалила целу Москву до темеља, са све Кремљом, сравнила са земљом више десетина руских градова и ретко преживело становништво одвела у ропство. И овај нови велики напад кримског Хана био је усмерен ка потпуном уништењу руског Царства.  У лето 1572. г.,  две армије судариле су се на великом пољу код Молода. Цару Ивану и његовој армији није понестајало духа и одлучности, него је попут Св. Кнеза Александра Невског из XIII века имао ту визију Божјег рата, где није Бог присутан у сили него у Истини, те ако смо ми Божји онда и рат који водимо мора бити Божји. Тако да је и велика руска победа над Татарима код Молода, као победа силе Духа над великом физичком силом, равна чуду Божјем. После Молодинске битке Татарима више никада није падало на памет да организују икакав ратни поход на Русију, штавише након изгубљене велике Битке у непрестаном су повлачењу.

Имала је Иванова Русија још непријатеља и са друге стране. Ватикан је послао к руском Цару своје изасланике, како би Цара а преко њега и сав руски народ покушали преобратити у римокатолицизам. Примењена је слична тактика мисионарења као са Кнезом Александром Невским. На изненађење латинских посланика руски Цар их је дочекао са апологијом једног великог богословског ерудите. Уопште, папске легате је запањила иначе велика ерудиција коју је поседовао Иван Четврти. Запрепастила их је и приврженост руског народа Православљу и одбојност према латинској вери. Морали су да се врате у Ватикан необављеног посла.

Иванова владарска снага огледа се и у новоподигнутом лучком граду Архангелск на северу, ради лакшег обављања трговине са Европом. Затим, основао је и прву штампарију у Русији. Сазидао је Кремљ, и на најистакнутије ��есто у дворцу Кремља дао да се наслика велика фреска Светог Саве Србског. Такође, ктитор је и обновитељ веома великог броја манастира и цркава ; дародавац је и манастира на Светој Гори.

Принцеза Јелена, мајка Ивана Грозног

Рат антисистема против Русије

Прво морамо истаћи да се термин “Антисистем” односи на организовано рушење монархије, државе и укупног поретка, од стране Хазара (и Ашкенази Јевреја). После уништења Хазарског каганата (X в.) за време Кнеза Свјатослава, па све до данас, хазарским крваво стеченим капиталом се финансира сваки подземни рат против Русије и православне државности. Цариград (као Други Рим) је пао, измеђуосталог и субверзивним деловањем јудејских олигарха у Византији. И, док се Кнез Свјатослав борио против тада видљиве Хазарије, разоривши пиратску државу јудеизираних Хазара, Цар Иван је водио борбу против невидљиве Хазарије, помажући Цркву у Русији да се одупре снажном деструктивном утицају велике секте Жидовствујућих. Руски Хазари, преко своје секте Жидовствујући, настојали су да преузму црквени клир за себе и да руски народ полако јудеизују. Историчар Олег Платонов каже да су Жидовствујући, инфилтрацијом у руске националне институције још с почетка XVI.в, на мала врата уводили Јудаизам у Русију. Организовано олигархско јеврејство водило је антимонархијску и антидржавну делатност против Русије. Хазарска јерес Жидовствујућих била је у савезу са римокатоличком “црквом”. Томе се енергично противставио први Руски Цар. Овде морам истаћи да је Цар Иван очито знао каквој немани се супротставља и од коликог зла брани Отаџбину.

Како сматра Олег Платонов “у организацији секте Жидовствујућих много је сличности са будућом масонеријом: строга конспирација, проникнуће у више слојеве власти и духовништва, ритуал који подразумева изругивање над светињама… Поставши непомирљиви непријатељи Хришћанства, Жидовствујући су скривали своју мржњу према њему, потајно се надајући да ће га постепено изнутра разрушити”.  

У историјском контексту, Цареве репресалије над жидовском јереси резултирале су отклањањем велике опасности по државу за извесно време. Време смутње, како у Русији то воле да кажу, одгођено је за нека каснија времена… Зна се шта је било почетком XX в., када је јудео-хазарски Антисистем напокон успео да у великој крви уништи православни Царизам. Татјана Грачова често упоређује плодове владавине Петра Великог са владавином Ивана Васиљевича. И, на основу историјских факата, износи тезу како су државнички погледи Петра I Великог били управљени ка Европи, а погледи Ивана IV Грозног ка Русији… тачније, управљени ка Светој Русији. А ето, Ивана зову Грозни… Сопствени пораз од царских снага Антисистем је решио да освети самим Царевим животом. Дуго времена Цар је трован… Татјана Грачова износи резултате форезничке анализе где је установљено константно тровање арсеником и живом, не само Цара већ и царице и царевића. У њиховим костима недавно је откривена велика концентрација живе, поготово арсеника! Да се не би могло приметити, тровани су полако и константно. Иста истраживања, још новијег датума, упућују на сличне методе тровања и код Иванове мајке Јелене Глинске.

Најозлоглашенији мит је о убиству сопственог сина, царевића Ивана. Утврђивање резултата константног тровања царске породице потврђује нам од чега је заправо умро и царевић Иван. Они који су све њих убили а који су успели утећи од мача Цареве Опричнине, морали су да се скрасе у неким европским земљама и потом су постали аутори ове застрашујуће лажи, овог мита о Ивановом убиству сопственог сина и наследника.

Заслуге Ивана IV Васиљевича у очувању Русије, тиме и Православља, огромне су и несагледиве. Пуно је после требало времена силама мрака јудејског Мешијаха да се консолидују и, тек од времена француске буржоаске револуције, када је отпочела демонтажа државе, узму учешћа у још грозничавијој антицарско-антидржавној делатности према Трећем Риму.

Цар Иван Грозни осваја Казањ 1552. године, Алексеј Кившченко, 1880.

Грозни опричници Ивана Грозног – Михаил Авилов

А да ови тамни коридори моћи заправо представљају снаге антихристовог царства, снаге над којима је победу у XVI в. извојевао први Руски Цар, експлицитно су показали после свргавања Николаја Другог и Револуције 1917.г. Сатанска деструктивност јудeo-хазарског Антисистема огледа се у непрегледном мору руске крви коју су пролили у само првих десетак година послереволуционарног заноса. Показао је Антисистем сав свој рушилачки антицивилизацијски карактер: прогони над Христовом Црквом и бруталност над верним народом превазишли су оквире свих у историји забележених прогона од стране неке власти. Преко 80.000 припадника свештенства и монаштва свирепо је побијено до 1927.г. Више десетина милиона становника је гурнуто у смрт, што у бруталним ликвидацијама по гулазима и свугде, што у геноцидално изазван��м грађанском рату од 1919. до 1923.г.  Геноцид над Русима у XX в. организован је на Западу и имао је форму спољне агресије, ослоњено на издају из врха националних институција. Главне архитекте геноцида су два водећа хазарска клана – династије Ротшилда и Шифа, са дебело плаћеним извођачима радова – Лавом Троцким (Леон Бронштајн) и његовом хазарском скупином од тристотинак главосеча истренираних у Рокфелеровим камповима у САД.  Ротшилдова групација циониста сматра се главним организатор-финансијером и Фебруарске и Октобарске револуције. И после читавог столећа крвавих револуција и тоталитарних диктатура, светских ратова и глобалних криза, они знају да још није све готово, те да православни Царизам има основе за препород, чиме ће поново бити одгођен дан који они сањају и ишчекују пуна два миленијума. Свеједно, Антисистем, поражен од Цара Ивана Грозног, вековима гради духовну (и сваку другу) инфраструктуру за довођење и свесветско зацарење јудејског Мешјаха. Тако, како се по плодовима својимсвако може препознати, макар и само на духовном пољу, тако бројне данашње суботарске псеудохришћанске а у самој ствари јудаистичке секте, можемо распознати као потпис невидљиве Хазарије. .Њихов потпис препознатљив је и у глобалном екуменистичком покрету, покренутом (гле “чуда”?) управо након ликвидације Царске Породице Романових… но то је сад за неку другу тему.

При крају, додао бих и ово. Протојереј-ставрофор СПЦ отац М. К. (Ставе код Ваљева) сачинио је Акатист службу Цару Ивану Грозном. Лично ми је то саопштио.

Рат против једног народа може да се води на више начина. Најубитачнији је на пољу његове историје и језика (историјски подаци се вешто фалсификују а језик се подвргава “романтичарској” реформацији). Имамо могућност да осетимо како је то рађено са србском историјом, како су наметани митови и кривотворили се историјски подаци. Паралеле између прошлости Руса и Срба могу се подвући на примеру кривотворења података : Цар Душан Силни убио свог оца и Цар Иван Грозни убио свог сина. Шаблон је препознатљив а аутори крупних историјских лажи су уједно и аутори осталих крупних лажи које су нам тоталитарно глобалистички наметнуте кроз образовни систем. Но, на ма колико превара и лажи почивао овај свет, ковачи обмана увек пренебрегну ону непролазну јеванђелску истину: нема ништа тајно што неће постати јавно и нема ништа сакривено што се неће открити.

Нема сумње, први Руски Цар оставио нам је образац како се треба бескомпромисно борити са снагама Антихриста. Јер, деструктивна    активност Антисистема на плану рушења Државе и монархијског поретка, јесте вид насилног поништења свих цивилизацијских тековина и успостављање Антипоретка, које и јесте Антихристово царство. А резултати Иванове борбе, тиме и велике победе над Антипоретком, донели су свем слободарском свету свакако могућност да увиди у ком ће смеру ићи кола луциферијанског тоталитаризма уколико не будемо испуњавали Христове заповести. А то се једино и тражи од нас .

Царь грядет !

Ауторски текст :  Сале Коларевић

Иван Грозни и православни царизам -  У сусрет препороду (све)православног царства - Зашто се запад толико плаши цара Ивана Грозног ?

[palankaonline]

Гвоздена завеса за Балкан – У Србији и БиХ нови центри за нелегалне мигранте? https://ift.tt/2KTnF1q, Гвоздена завеса за Балкан – У Србији и БиХ нови центри за нелегалне мигранте? Ни државе ЕУ нису начисто да ли су постигле конкретан договор о мигрантским центрима, што можда објашњава и зашто се званичници балканских земаља још не оглашавају колико је за њих прихватљив споразум европских лидера од 29. јуна. А није да их се не тиче, с обзиром на то да би на Балкану, пре свега у Србији и БиХ, могли бити концентрисани нови центри за нелегалне мигранте. Директор Центра за заштиту и пружање помоћи тражиоцима азила Радош Ђуровић сматра да су чланице ЕУ решене да по сваку цену изместе проблем формирањем центара за прихват ван своје територије. Према његовој процени, овим последњим договором цео Балкан остаје тампон зона и последња станица на путу избеглица ка ЕУ, док ће Србија за већину тих очајника постати последњи светионик наде у жељи да се докопају Запада. Он сматра да мигранти неће одустати од тога, без обзира на то да ли ће као и до сада бити гурани натраг и одвраћани од уласка у ЕУ. Балканска рута још постоји – Србија и остале земље Западног Балкана остају тампон зона која успорава миграцију балканском рутом од Турске до ЕУ и може да ублажи и изненадне приливе у случају новог таласа људи, налик оном из 2015. године – анализира Ђуровић. Лидери 28 чланица ЕУ су у петак, на самиту у Бриселу, постигли договор о миграцијама. Тако је гласило оптимистично саопштење без навођења конкретних одлука, али се убрзо испоставило да је Италија, која је поред Грчке највише погођена миграцијом, запретила да ће блокирати договор ако европски партнери не преузму прецизне обавезе у погледу пријема миграната. И Босна забрањена земља Радош Ђуровић констатује да се мигранти сада знатно краће задржавају у Србији и да се већина оријентише ка БиХ, али да то не значи да је Србију заобишао талас миграција. – Тамо иду пре свега зато што се суочавају са све оштријим третманом на мађарској и српско-хрватској граници и редовним илегалним депортацијама назад. Само је питање времена када ће и Босна, сама или уз подршку других држава попут Хрватске, покушати да заустави улазак људи и покушати да их врати у Србију – рекао је Ђуровић. Враћање са границе Ни мигрантска мајка Ангела Меркел није могла да одахне јер ју је код куће дочекала претња коалиционог партнера и лидера ЦСУ Хорста Зехофера да ће напустити владу ако канцеларка не прихвати контроле на граници и враћање неких избеглица с границе. После дугих разговора договорено је да Зехофер остаје у влади, а да се на граници са Аустријом граде „транзитни центри“, одакле би се потражиоци азила враћали у земље где су претходно регистровани – ако те државе уопште прихвате тај модел. Све је са пуно „ако“ и свака земља , поготово оне које се налазе на мигрантској рути, мора да буде спремна. Радош Ђуровић се пита шта ће се десити уколико људи не буду могли, осим Хрватске и Мађарске, да прођу ни у Босну. – Морамо да имамо сопствену политику и стратегију према овом глобалном феномену. Јер, судећи по порукама са самита, за миграцију нема друге заједничке политике осим њеног заустављања ван ЕУ или на самим њеним границама – закључује Ђуровић. Орбан и Курц уједињени Да су угрожени и национални интереси појединачних држава свесне су и Мађарска и Аустрија, чији лидери заступају тврде ставове у ЕУ по питању илегалне миграције . Виктор Орбан и Себастијан Курц нису спремни да њихове земље подметну леђа да би политика отворених врата за мигранте Ангеле Меркел и даље формално била на снази, али са знатно мање људи који би били у прилици да дођу до Немачке. Тако је Орбан поручио да је спреман за билатерални споразум са Немачком ако претходно Берлин постигне договор са Аустријом. Курц, чија је држава од 1. јула преузела преседавање ЕУ, поручује да „заштита европских граница мора бити највиши приоритет“. ИЗВОР: ВЕСТИ

Гвоздена завеса за Балкан – У Србији и БиХ нови центри за нелегалне мигранте? Ако је „заштита европских граница највиши приоритет“ земаља ЕУ, онда би логично „заштита граница Србије“ МОРАО ДА БУДЕ НАШ ПРИОРИТЕТ!…

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

ЛАЖИ: Модел дезинформисања примењен на Србима и данас служи као пример и примењује се у готово свим операцијама „светског полицајца“ Како је лобистичка агенција из Вашингтона дезинформисала свет о српском народу. Ратне сцене из Вуковара коришћене су као декор за измишљене уличне окршаје у Дубровнику. Још 1509. године Еразмо Ротердамски је написао да је човекова природа таква да измишљено на њега оставља много већи утисак од истине. И гле чуда, тај исти човек се изгледа није променио за ових пет векова. Живимо у свету обмана, дезинформација, манипулација, превара, фабриковања лажи, спиновања зарад политичких интереса. Као да нам је савременик нико други до Паул Јозеф Гебелс, творац пароле „лаж поновљена хиљаду пута остаје лаж, лаж поновљена милион пута постаје истина“. Тај „мали доктор“ који је тврдио да „свира на души народа као што се свира на клавиру“ имао је само један циљ – да „распламса вулканске страсти, изазове експлозију беса, покрене широке људске масе, хладнокрвно и срачунато организује мржњу и очајање“. Колико тај његов „програм“ подсећа на најновије хладноратовско заоштравање на релацији Вашингтон-Лондон-Париз-Москва? Чему служи фарса из Солсберија о тровању бившег руског агента Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије? Чему служи наводни напад хемијским оружјем у сиријском граду Думи? Да ли је блискост ова два догађаја само коинциденција или је све инсценирано да би послужило западним државама да протерају на десетине руских дипломате и упуте преко стотину бојевих ракета на Сирију. Вратимо се тридесетак година уназад и присетимо се „румунске револуције“ и смене и ликвидације Чаушескуа. Тада је почела операција дезинформисања светске јавности да су у Темишвару откривене масовне гробнице. У ствари, снимани су лешеви у мртвачници и то је потпалило ватру… Затим је уследио Ирак… Четрнаестогодишња Кувајћанка је сведочила пред америчким Конгресом да је својим очима видела ирачке војнике како су прекинули довод кисеоника у инкубаторе због чега је умрло на десетине беба. То сведочење је амерички председник Џорџ Буш старији поновио осам пута у разним телевизијским емисијама. Наравно да ни један једини Американац није остао равнодушан… А ова девојчица је била ћерка кувајтског амбасадора при ОУН и годинама није била у Кувајту. А онда су на ред дошли Срби. Модел дезинформисања примењен на нама и данас служи као пример и примењује се у готово свим операцијама „светског полицајца“. На сцена ступа америчка агенција за односе са јавношћу Ruder Finn Global Public Affairs: 12. августа 1991. почиње да ради за Хрватску. У уговору су јасно прецизиране обавезе: 1) развијање стратегије лобирања у америчком Конгресу и Сенату, као и свим релеватним министарствима за признавање независности Хрватске; 2) успостављање веза са америчким тајним службама; 3) придобијање медија… Влада Алије Изетбеговића 23. јуна 1992. потписује уговор са агенцијом Ruder Finn на истим основама као и хрватска. Октобра 1992. Ruder Finn постаје лобиста косовских Албанаца. Дезинформаторима ове агенције наруку иде запрепашћујуће непознавање светског јавног мњења, посебно америчког, о приликама у Југославији. Најбоља илустрација оваквог стања је дијалог, по сведочењу белгијског новинара и историчара Мишела Колона, између Ворена Кристофера, тадашњег америчког државног секретара, и Дејвида Овена: Кристофер: – Грешка је до вас Европљана, ви сте дозволили да Срби изврше инвазију на Босну. Овен: – Али, они су тамо живели и живе. Кристофер: – Од када? Овен: – Одувек. Са обе стране Атлантика креће дотад невиђена сатанизација једног народа. Светска медијска заједница је похрлила да прискочи у помоћ најпре Хрватима, затим муслиманима и најзад косовским Албанцима, увек против истог непријатеља – Срба. Улози у балканској игри постају позамашни. Онај ко контролише Балкан контролише путеве нафте и гаса из Арабије, Ирака и Кувајта, из Каспијског мора и Казахстана. НАТО, као светски полицајац, има потребу да увежба и испроба своје оружје и опрему. Германски свет није одустао од тежње да себи отвори пут ка Средоземљу. Ислам гори од жеље да уђе у срце Европе и за то располаже баснословним средствима која му обезбеђује арапска нафта. САД теже томе да ослабе европске нације, и добију базе које би биле усмерене ка Русији. Дунав је природни пут који повезује исток и запад Европе… И ето спонзора који ће зарад две новорођене републике и треће на помолу, исплаћивати милионске своте на рачун Ruder Finn-а. Коцка је била бачена и игра је већ на почетку добијена. Почело се са Дубровником, „градом мучеником, средњовековним драгуљем Хрватске који је уништен под ватром југословенске армије“, како је писао „Пари мач“ 28. новембра 1991. Сцене из Вуковара коришћене су као декор за уличне окршаје у Дубровнику. Запитају ли се бар понекад силни европски и амерички туристи који лети опседају овај град зашто нема трагова уличних окршаја. Потом се објављује фотографија моста са следећим текстом: „Стратешки мост који су срушили Срби, мост у Вуковару бејаше прекрасан примерак архитектонске и историјске баштине овог хрватског града.“ Али авај, такав мост уопште у Вуковару не постоји. Мост који је фотографисан налазио се у Мостару и он јесте уништен… али су га уништили Хрвати! Следе приче о логорима, настале од једне фотографије на којој је фотографисан мршав човек окружен другим људима који нису били мршави. А тај мршави и болесни човек, Фикрет Алић, није био заробљеник већ избеглица. Он се, са другим избеглицама, налазио изван бодљикаве жице, а фотограф унутар ње. Бодљикава жица није окруживала логор, већ једно пољопривредно добро. За дезинформаторе агенције Ruder Finn било је довољно да отворе причу о „Србима нацистима“. И то се стално понављало. Штампана су два плаката. На једном су биле две фотографије, Адолфа Хитлера и Слободана Милошевића, а испод је писало: „Зар вас приче о етничком чишћењу ни на шта не подсећају?“ На другом плакату су такође представљене две фотографије два концентрациона логора: један из Другог светског рата, а други наводно у Хрватској. Испод је текст: „Зар вас логор у којем се спроводи чишћење припадника етничких група не подсећа ни на шта?“ Али и то је било мало: на ред долазе етничко чишћење, силовања, употреба хемијског оружја, масовне гробнице, сарајевски масакри… Ужас је свеопшти. Листови пишу: „Изгледа да су српски екстремисти користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења… Српски војници добијају по три цента по силовању“… Све је то рађено да би међународна заједница била све бруталнија према српској страни и завршиће се са 3.000 полетања авиона НАТО који су бомбардовали српске војне и цивилне циљеве, иако ниједна од земаља чланица НАТО није била у рату са Србијом. Француски новинар Жак Мерлино у књизи „Нису све истине о Југославији за причу“ интервјуисао је Џемса Харфа, директора Ruder Finn – а у Вашингтону: – Наш занат састоји се у томе да расејемо информације – каже Харф – да их што је могуће брже пустимо у промет… Брзина је пресуд��а, одлучујући елемент. Чим је нека информација за нас повољна, сматрамо се обавезним да је одмах усадимо у свест јавног мњења. Јер, савршено добро знамо да је најважнија прва вест. Деманти нема никаквог ефекта. Реч „логор“ била је, разумљиво, довољна да дигне на ноге јеврејску заједницу и Ruder Finn је обмануо три велике организације: Лигу против клевета, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес. – Предложили смо им да објаве прилог у „Њујорк тајмсу“ и организују протестни скуп испред зграде Уједињених нација – рекао је Џемс Харф. – Блеф је успео, ствар се сјајно одвијала, јеврејске организације су увучене у игру на страни босанских муслимана, што је било изузетно рискантно. Скоро тренутно успели смо да у јавном мњењу изједначимо Србе са нацистима. Погодило смо право у мету. Задатак је био сложен, нико није разумео шта се догађа у Југославији и, да вам отворено кажем, већина Американаца питала се у којој се афричкој земљи налази Босна, али једним потезом успели смо да ствар поједноставимо, да је прикажемо као причу о добрим и злим момцима… Поређење са нацистичком Немачком, гасним коморама и Аушвицом изазвало је емотивни набој који је био толико снажан да се нико више није усуђивао да се успротиви да не би био оптужен за ревизионизам. – Наш посао није да проверамо тачност информације. Нисмо ми ни опремљени за тако нешто. Наш је посао да убрзамо проток информација које су за нас повољне. Ако желите да докажете да су Срби јадне жртве, само изволите, бићете прилично усамљени у том послу – закључио је директор агенције Ruder Finn. – То ипак није тако једноставно: више је него очигледно да се амерички и немачки интереси, на пример, нису поклапали са српским интересима, да Харф ни у ком случају није радио на своју руку и само за новац, већ је несумњиво добио од своје владе благослов или бар прећутну подршку односно затварање очију. Дезинформација не може успети уколико ветар дува у супротном правцу. Она ипак може сјајно да га искористи и реалност чињеница је њена најмања брига – написао је Владимир Волкоф у књизи „Мала историја дезинформисања – Од Тројанског коња до интернета“. (Иван Миладиновић / Вечерње новости)

ЛАЖИ: Модел дезинформисања примењен на Србима и данас служи као пример и примењује се у готово свим операцијама „светског полицајца“ Како је лобистичка агенција из Вашингтона дезинформисала свет о српском народу. Ратне сцене из Вуковара коришћене су...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

ЛАЖИ: Модел дезинформисања примењен на Србима и данас служи као пример и примењује се у готово свим ... https://ift.tt/2Fay1WV, ЛАЖИ: Модел дезинформисања примењен на Србима и данас служи као пример и примењује се у готово свим операцијама „светског полицајца“ Како је лобистичка агенција из Вашингтона дезинформисала свет о српском народу. Ратне сцене из Вуковара коришћене су као декор за измишљене уличне окршаје у Дубровнику. Још 1509. године Еразмо Ротердамски је написао да је човекова природа таква да измишљено на њега оставља много већи утисак од истине. И гле чуда, тај исти човек се изгледа није променио за ових пет векова. Живимо у свету обмана, дезинформација, манипулација, превара, фабриковања лажи, спиновања зарад политичких интереса. Као да нам је савременик нико други до Паул Јозеф Гебелс, творац пароле „лаж поновљена хиљаду пута остаје лаж, лаж поновљена милион пута постаје истина“. Тај „мали доктор“ који је тврдио да „свира на души народа као што се свира на клавиру“ имао је само један циљ – да „распламса вулканске страсти, изазове експлозију беса, покрене широке људске масе, хладнокрвно и срачунато организује мржњу и очајање“. Колико тај његов „програм“ подсећа на најновије хладноратовско заоштравање на релацији Вашингтон-Лондон-Париз-Москва? Чему служи фарса из Солсберија о тровању бившег руског агента Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије? Чему служи наводни напад хемијским оружјем у сиријском граду Думи? Да ли је блискост ова два догађаја само коинциденција или је све инсценирано да би послужило западним државама да протерају на десетине руских дипломате и упуте преко стотину бојевих ракета на Сирију. Вратимо се тридесетак година уназад и присетимо се „румунске револуције“ и смене и ликвидације Чаушескуа. Тада је почела операција дезинформисања светске јавности да су у Темишвару откривене масовне гробнице. У ствари, снимани су лешеви у мртвачници и то је потпалило ватру… Затим је уследио Ирак… Четрнаестогодишња Кувајћанка је сведочила пред америчким Конгресом да је својим очима видела ирачке војнике како су прекинули довод кисеоника у инкубаторе због чега је умрло на десетине беба. То сведочење је амерички председник Џорџ Буш старији поновио осам пута у разним телевизијским емисијама. Наравно да ни један једини Американац није остао равнодушан… А ова девојчица је била ћерка кувајтског амбасадора при ОУН и годинама није била у Кувајту. А онда су на ред дошли Срби. Модел дезинформисања примењен на нама и данас служи као пример и примењује се у готово свим операцијама „светског полицајца“. На сцена ступа америчка агенција за односе са јавношћу Ruder Finn Global Public Affairs: 12. августа 1991. почиње да ради за Хрватску. У уговору су јасно прецизиране обавезе: 1) развијање стратегије лобирања у америчком Конгресу и Сенату, као и свим релеватним министарствима за признавање независности Хрватске; 2) успостављање веза са америчким тајним службама; 3) придобијање медија… Влада Алије Изетбеговића 23. јуна 1992. потписује уговор са агенцијом Ruder Finn на истим основама као и хрватска. Октобра 1992. Ruder Finn постаје лобиста косовских Албанаца. Дезинформаторима ове агенције наруку иде запрепашћујуће непознавање светског јавног мњења, посебно америчког, о приликама у Југославији. Најбоља илустрација оваквог стања је дијалог, по сведочењу белгијског новинара и историчара Мишела Колона, између Ворена Кристофера, тадашњег америчког државног секретара, и Дејвида Овена: Кристофер: – Грешка је до вас Европљана, ви сте дозволили да Срби изврше инвазију на Босну. Овен: – Али, они су тамо живели и живе. Кристофер: – Од када? Овен: – Одувек. Са обе стране Атлантика креће дотад невиђена сатанизација једног народа. Светска медијска заједница је похрлила да прискочи у помоћ најпре Хрватима, затим муслиманима и најзад косовским Албанцима, увек против истог непријатеља – Срба. Улози у балканској игри постају позамашни. Онај ко контролише Балкан контролише путеве нафте и гаса из Арабије, Ирака и Кувајта, из Каспијског мора и Казахстана. НАТО, као светски полицајац, има потребу да увежба и испроба своје оружје и опрему. Германски свет није одустао од тежње да себи отвори пут ка Средоземљу. Ислам гори од жеље да уђе у срце Европе и за то располаже баснословним средствима која му обезбеђује арапска нафта. САД теже томе да ослабе европске нације, и добију базе које би биле усмерене ка Русији. Дунав је природни пут који повезује исток и запад Европе… И ето спонзора који ће зарад две новорођене републике и треће на помолу, исплаћивати милионске своте на рачун Ruder Finn-а. Коцка је била бачена и игра је већ на почетку добијена. Почело се са Дубровником, „градом мучеником, средњовековним драгуљем Хрватске који је уништен под ватром југословенске армије“, како је писао „Пари мач“ 28. новембра 1991. Сцене из Вуковара коришћене су као декор за уличне окршаје у Дубровнику. Запитају ли се бар понекад силни европски и амерички туристи који лети опседају овај град зашто нема трагова уличних окршаја. Потом се објављује фотографија моста са следећим текстом: „Стратешки мост који су срушили Срби, мост у Вуковару бејаше прекрасан примерак архитектонске и историјске баштине овог хрватског града.“ Али авај, такав мост уопште у Вуковару не постоји. Мост који је фотографисан налазио се у Мостару и он јесте уништен… али су га уништили Хрвати! Следе приче о логорима, настале од једне фотографије на којој је фотографисан мршав човек окружен другим људима који нису били мршави. А тај мршави и болесни човек, Фикрет Алић, није био заробљеник већ избеглица. Он се, са другим избеглицама, налазио изван бодљикаве жице, а фотограф унутар ње. Бодљикава жица није окруживала логор, већ једно пољопривредно добро. За дезинформаторе агенције Ruder Finn било је довољно да отворе причу о „Србима нацистима“. И то се стално понављало. Штампана су два плаката. На једном су биле две фотографије, Адолфа Хитлера и Слободана Милошевића, а испод је писало: „Зар вас приче о етничком чишћењу ни на шта не подсећају?“ На другом плакату су такође представљене две фотографије два концентрациона логора: један из Другог светског рата, а други наводно у Хрватској. Испод је текст: „Зар вас логор у којем се спроводи чишћење припадника етничких група не подсећа ни на шта?“ Али и то је било мало: на ред долазе етничко чишћење, силовања, употреба хемијског оружја, масовне гробнице, сарајевски масакри… Ужас је свеопшти. Листови пишу: „Изгледа да су српски екстремисти користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења… Српски војници добијају по три цента по силовању“… Све је то рађено да би међународна заједница била све бруталнија према српској страни и завршиће се са 3.000 полетања авиона НАТО који су бомбардовали српске војне и цивилне циљеве, иако ниједна од земаља чланица НАТО није била у рату са Србијом. Француски новинар Жак Мерлино у књизи „Нису све истине о Југославији за причу“ интервјуисао је Џемса Харфа, директора Ruder Finn – а у Вашингтону: – Наш занат састоји се у томе да расејемо информације – каже Харф – да их што је могуће брже пустимо у промет… Брзина је пресудна, одлучујући елемент. Чим је нека информација за нас повољна, сматрамо се обавезним да је одмах усадимо у свест јавног мњења. Јер, савршено добро знамо да је најважнија прва вест. Деманти нема никаквог ефекта. Реч „логор“ била је, разумљиво, довољна да дигне на ноге јеврејску заједницу и Ruder Finn је обмануо три велике организације: Лигу против клевета, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес. – Предложили смо им да објаве прилог у „Њујорк тајмсу“ и организују протестни скуп испред зграде Уједињених нација – рекао је Џемс Харф. – Блеф је успео, ствар се сјајно одвијала, јеврејске организације су увучене у игру на страни босанских муслимана, што је било изузетно рискантно. Скоро тренутно успели смо да у јавном мњењу изједначимо Србе са нацистима. Погодило смо право у мету. Задатак је био сложен, нико није разумео шта се догађа у Југославији и, да вам отворено кажем, већина Американаца питала се у којој се афричкој земљи налази Босна, али једним потезом успели смо да ствар поједноставимо, да је прикажемо као причу о добрим и злим момцима… Поређење са нацистичком Немачком, гасним коморама и Аушвицом изазвало је емотивни набој који је био толико снажан да се нико више није усуђивао да се успротиви да не би био оптужен за ревизионизам. – Наш посао није да проверамо тачност информације. Нисмо ми ни опремљени за тако нешто. Наш је посао да убрзамо проток информација које су за нас повољне. Ако желите да докажете да су Срби јадне жртве, само изволите, бићете прилично усамљени у том послу – закључио је директор агенције Ruder Finn. – То ипак није тако једноставно: више је него очигледно да се амерички и немачки интереси, на пример, нису поклапали са српским интересима, да Харф ни у ком случају није радио на своју руку и само за новац, већ је несумњиво добио од своје владе благослов или бар прећутну подршку односно затварање очију. Дезинформација не може успети уколико ветар дува у супротном правцу. Она ипак може сјајно да га искористи и реалност чињеница је њена најмања брига – написао је Владимир Волкоф у књизи „Мала историја дезинформисања – Од Тројанског коња до интернета“. (Иван Миладиновић / Вечерње новости)

ЛАЖИ: Модел дезинформисања примењен на Србима и данас служи као пример и примењује се у готово свим операцијама „светског полицајца“ Како је лобистичка агенција из Вашингтона дезинформисала свет о српском народу. Ратне сцене из Вуковара коришћене су...

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Драма не престаје: Запад опасно „жуља“ нова улога Русије и КинеФотохост-агентство Доналд Трамп је као неки метеор улетео у глобалну политику и служи се средствима и методама које који нису уобичајене у међународним односима, каже за Спутњик професор Факултета за медије и комуникације Станко Црнобрња. Доналд Трамп је као неки метеор улетео у глобалну политику и служи се средствима и методама које који нису уобичајене у међународним односима, каже за Спутњик професор Факултета за медије и комуникације Станко Црнобрња. Трамп је сам себи доделио улогу реформатора, каже Црнобрња. Сада покушава да реализује обећања изречена током кампање, али се и разоткрива да није експонент индустријског, већ војно-индустријског капитала. — Напад на Сирију је само један у низу изнуђених потеза у врло опасној игри, која истовремено и има обличје помало детињасте игре. У његовој личној мотивацији стоји страхопоштовање према Путину и његовој политици како је успео да надмудри све стратегије које деценијама владају на Блиском истоку и сламају га. У првом потезу који је направила Русија ствари морају да се сагледају на нови начин и ту постоји једна мала вендета, али она је заснована не на аргументима, него чисто на емоцијама. Да ли је напад на Сирију извршен под притиском медија? — Клинтонов изум је био кршење међународног права и бомбардовање. То се десило Србији, то је био преседан, а сада може свуда, али само уз благослов Америке. Све је игра, театар. Увек крене са неке друге адресе која то захуктава. Случај Скрипаљ је био припрема јавног мњења. То је класична пропаганда техника, да народ обрати пажњу на то колико су Руси зли. Онда крене трагикомичан политички театар — Трамп и Американци установљавају „ново нормално стање“. Даље се све креће по инерцији којом су се они кретали после слома комунизма и пада Берлинског зида. Заузели су позицију глобалне суперсиле коју није лако напустити. Председник САД Доналд Трамп © AP PHOTO / EVAN VUCCI Русија и Кина разбеснеле Трампа Шта треба да очекујемо даље? — Од последњих америчких избора води се непрестана антируска пропагандна кампања која добија своје разне акценте. С времена на време морате да имате конфликт који се брзо разрешава, након тога долази виши конфликт и тако све до климакса. Скоро сам сигуран да нико неће да погуби нерве до те мере да се упале атомска оружја. Оно што се најављује годинама су локалне мале атомске експлозије. Чека нас Светско фудбалско првенство у Русији, а ја правим паралелу са Олимпијским играма када је СССР био под бојкотом Американаца. Стално имамо концентричне кругове конфронтације. То је спирала која је кренула 1918. године. Питање је да ли ће доћи моменат у којем ће се међународне снаге и односи колико-толико ускладити да би људи могли мало да дишу. Општеприхваћена чињеница је да је криза перманентна и да више не може да се надамо да ћемо се опустити. Економска, еколошка криза, свака — живот у кризи, то је „њу нормал“ 21. века и ту назад нема. Зашто је Русија стално на мети? — Постоји велика завист према Русији, али и Кини, Индији, јер су те моћне државе успеле да организују свој унутрашњи политички живот у контри са оним што Британија и Америка пласирају као нови модел за наредне векове. Делује непробојно и не могу да га буше бранећи људска права. Русија је под опсадом фактички од 1918. године, али никад није била ничија колонија. Кина је била колонија на чијем тлу су се догодили језиви масакри које је учинио Јапан. Обе те нације имају трауматично искуство због страних сила, док те исте силе имају језиве проблеме да превазиђу било који мањи пораз. Та група, која није англосаксонска, успела је да направи одраз у неким мањим државама и то је оно што „жуља“ Запад. Колико на светско мњење утиче то што су западни медији отишли у Думу и посумњали у истинитост њихових политичара да се хемијски напад заиста догодио? — То је чиста пропагандна матрица и невероватно је колико гледаоци и читаоци наседају. То је та комбинација кад имате лидере који лажу из дана у дан једну исту тему и то је оно гебелсовско. Кажете неистину хиљаду пута и постане истина. Да ли се неко сећа Скрипаља од пре пар недеља и због чега је покренута иницијатива за протеривање руских дипломата? — Да ли се неко сећа Маркала? То су увек ти почеци који морају да имају неку бомбастичну, велику, трагичну причу у себи. Говорим као драматург, режисер. Почетак приче мора да буде нека драма, мора да се деси нека експлозија и одатле кренете у пропаганду, пуните уши слушаоцима, гледаоцима и другим политичким факторима. То је театар апсурда. Заставе Русије и Кине © SPUTNIK / SERGEY GUNEEV Кина: Санкције САД неће утицати на односе Москве и Пекинга Колико је публици то јасно? — Публика у Србији која је навикла на ту врсту антипропаганде, она то разуме и због тога има додатне емоције према томе што се дешава у Сирији. Дамаск је најстарији град на планети у континуитету — 5.000 година и сада неко хоће да га пресложи на свој начин и да тамошњем становништву уведете неку своју демократију. Мој факултет су прошле хиљаде избеглица прошле године. Из Сирије су бежали лекари, ��нжењери, врхунски образовни, културан свет. Ипак, људи који одлучују о њиховим судбинама говоре својим, езоповским језиком, а публика и становништво су нека врста колатералне штете. Онако како сада Британци третирају своје становништво, можда га никад у историји нису тако ниско поставили. Њихова моћ је најснажнија управо у медијима којима влада та технолошка матрица и ту је њихова предност. Макрон важи за новог лидера ЕУ. Да ли он има ту снагу или иза њега њега стоји Америка? — Француска има вишевековну културу, озбиљно уређену државу, а још је и нуклеарна сила, све то му даје снагу. Слично је и са Русијом, а то Американци не схватају. Није питање да ли ће он надјачати Меркелову, већ је питање односа снага. То је политика, то је игра могућег. Оваквим потезима истовремено укида радничка права. Ако ће он бити тај који ће да демонтира социјалну француску државу, онда ће да уђе у историју као велики реформатор. Француска има традицију Де Гола који је изашао из НАТО-а, који није дао Енглеској да уђе у ЕУ, онда је пао, нестао, улица га је склонила. Тако ће и Макрон вероватно да покуша да одигра ту игру, да буде велики европски државник, а можда чак и светски. Шта нама поручује? — Рекао је амбасадору да Србија случајно не поверује да Француска није 100 одсто за то да Србија буде у ЕУ, а ту играју на нашу емоцију, те наше везе између две државе током ратова. Он је знао да ће то да изазове питања, не само код нас, него и код Немаца. У ствари, подтекст је главни, а то је да ми у Европи морамо прво себе да испитамо много добро. Какву то слику даје овдашњем становништву? — Овдашње становништво треба да зна да ништа не успева као успех. Ми треба да будемо успешни сами по себи и да користимо одличне уговоре са Русијом и добру позицију са Западом, а не да то дижемо на неко судбинско политичко питање. Мање земље су постале успешне тако што су успеле унутар себе да искорене корупцију и да уведу владавину права. То треба да буде и наш циљ. Руски свемирски бродови Сојуз и Прогрес прикључени на Међународну свемирску станицу © ФОТО: NASA Кина и Русија планирају изградњу супермоћне ракете-носача Према речима српских политичара, наш највећи проблем на путу ка ЕУ је КиМ? — Наш највећи проблем уопште смо ми сами, наша култура која је потпуно антиутилитарна. Наш хендикеп је политичка култура која је на много ниском нивоу зато што није негована као култура. Последњих сто година ми имамо политику као тучу за влашћу, а не као културу. Да смо ми културнији, били би и Албанци и обратно. Да ли може да дође до промене у начину размишљања младих у Србији? — Може, али забрињавајућа је чињеница што су млади прешли у модалитет тренутног стања. Има много људи који немају појма о својој културној историји. Још горе је што немају ни знатижељу. Ми добијамо индиферентне генерације, оперисане од хистеричне политичке игре, а које не занима да нешто конкретно активистички ураде да то промене. Та аполитична омладина можда је и највећа опасност за наредни период. Генерација која би могла да се ухвати у коштац са проблемима још није на помолу.

Драма не престаје: Запад опасно „жуља“ нова улога Русије и Кине Доналд Трамп је као неки метеор улетео у глобалну политику и служи се средствима и методама које нису уобичајене у међународним односима, каже за Спутњик професор Факултета за медије и комуникације Станко Црнобрња.

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Драма не престаје: Запад опасно „жуља“ нова улога Русије и КинеФотохост-агентство https://ift.tt/2HlVRRq, Драма не престаје: Запад опасно „жуља“ нова улога Русије и КинеФотохост-агентство Доналд Трамп је као неки метеор улетео у глобалну политику и служи се средствима и методама које који нису уобичајене у међународним односима, каже за Спутњик професор Факултета за медије и комуникације Станко Црнобрња. Доналд Трамп је као неки метеор улетео у глобалну политику и служи се средствима и методама које који нису уобичајене у међународним односима, каже за Спутњик професор Факултета за медије и комуникације Станко Црнобрња. Трамп је сам себи доделио улогу реформатора, каже Црнобрња. Сада покушава да реализује обећања изречена током кампање, али се и разоткрива да није експонент индустријског, већ војно-индустријског капитала. — Напад на Сирију је само један у низу изнуђених потеза у врло опасној игри, која истовремено и има обличје помало детињасте игре. У његовој личној мотивацији стоји страхопоштовање према Путину и његовој политици како је успео да надмудри све стратегије које деценијама владају на Блиском истоку и сламају га. У првом потезу који је направила Русија ствари морају да се сагледају на нови начин и ту постоји једна мала вендета, али она је заснована не на аргументима, него чисто на емоцијама. Да ли је напад на Сирију извршен под притиском медија? — Клинтонов изум је био кршење међународног права и бомбардовање. То се десило Србији, то је био преседан, а сада може свуда, али само уз благослов Америке. Све је игра, театар. Увек крене са неке друге адресе која то захуктава. Случај Скрипаљ је био припрема јавног мњења. То је класична пропаганда техника, да народ обрати пажњу на то колико су Руси зли. Онда крене трагикомичан политички театар — Трамп и Американци установљавају „ново нормално стање“. Даље се све креће по инерцији којом су се они кретали после слома комунизма и пада Берлинског зида. Заузели су позицију глобалне суперсиле коју није лако напустити. Председник САД Доналд Трамп © AP PHOTO / EVAN VUCCI Русија и Кина разбеснеле Трампа Шта треба да очекујемо даље? — Од последњих америчких избора води се непрестана антируска пропагандна кампања која добија своје разне акценте. С времена на време морате да имате конфликт који се брзо разрешава, након тога долази виши конфликт и тако све до климакса. Скоро сам сигуран да нико неће да погуби нерве до те мере да се упале атомска оружја. Оно што се најављује годинама су локалне мале атомске експлозије. Чека нас Светско фудбалско првенство у Русији, а ја правим паралелу са Олимпијским играма када је СССР био под бојкотом Американаца. Стално имамо концентричне кругове конфронтације. То је спирала која је кренула 1918. године. Питање је да ли ће доћи моменат у којем ће се међународне снаге и односи колико-толико ускладити да би људи могли мало да дишу. Општеприхваћена чињеница је да је криза перманентна и да више не може да се надамо да ћемо се опустити. Економска, еколошка криза, свака — живот у кризи, то је „њу нормал“ 21. века и ту назад нема. Зашто је Русија стално на мети? — Постоји велика завист према Русији, али и Кини, Индији, јер су те моћне државе успеле да организују свој унутрашњи политички живот у контри са оним што Британија и Америка пласирају као нови модел за наредне векове. Делује непробојно и не могу да га буше бранећи људска права. Русија је под опсадом фактички од 1918. године, али никад није била ничија колонија. Кина је била колонија на чијем тлу су се догодили језиви масакри које је учинио Јапан. Обе те нације имају трауматично искуство због страних сила, док те исте силе имају језиве проблеме да превазиђу било који мањи пораз. Та група, која није англосаксонска, успела је да направи одраз у неким мањим државама и то је оно што „жуља“ Запад. Колико на светско мњење утиче то што су западни медији отишли у Думу и посумњали у истинитост њихових политичара да се хемијски напад заиста догодио? — То је чиста пропагандна матрица и невероватно је колико гледаоци и читаоци наседају. То је та комбинација кад имате лидере који лажу из дана у дан једну исту тему и то је оно гебелсовско. Кажете неистину хиљаду пута и постане истина. Да ли се неко сећа Скрипаља од пре пар недеља и због чега је покренута иницијатива за протеривање руских дипломата? — Да ли се неко сећа Маркала? То су увек ти почеци који морају да имају неку бомбастичну, велику, трагичну причу у себи. Говорим као драматург, режисер. Почетак приче мора да буде нека драма, мора да се деси нека експлозија и одатле кренете у пропаганду, пуните уши слушаоцима, гледаоцима и другим политичким факторима. То је театар апсурда. Заставе Русије и Кине © SPUTNIK / SERGEY GUNEEV Кина: Санкције САД неће утицати на односе Москве и Пекинга Колико је публици то јасно? — Публика у Србији која је навикла на ту врсту антипропаганде, она то разуме и због тога има додатне емоције према томе што се дешава у Сирији. Дамаск је најстарији град на планети у континуитету — 5.000 година и сада неко хоће да га пресложи на свој начин и да тамошњем становништву уведете неку своју демократију. Мој факултет су прошле хиљаде избеглица прошле године. Из Сирије су бежали лекари, инжењери, врхунски образовни, културан свет. Ипак, људи који одлучују о њиховим судбинама говоре својим, езоповским језиком, а публика и становништво су нека врста колатералне штете. Онако како сада Британци третирају своје становништво, можда га никад у историји нису тако ниско поставили. Њихова моћ је најснажнија управо у медијима којима влада та технолошка матрица и ту је њихова предност. Макрон важи за новог лидера ЕУ. Да ли он има ту снагу или иза њега њега стоји Америка? — Француска има вишевековну културу, озбиљно уређену државу, а још је и нуклеарна сила, све то му даје снагу. Слично је и са Русијом, а то Американци не схватају. Није питање да ли ће он надјачати Меркелову, већ је питање односа снага. То је политика, то је игра могућег. Оваквим потезима истовремено укида радничка права. Ако ће он бити тај који ће да демонтира социјалну француску државу, онда ће да уђе у историју као велики реформатор. Француска има традицију Де Гола који је изашао из НАТО-а, који није дао Енглеској да уђе у ЕУ, онда је пао, нестао, улица га је склонила. Тако ће и Макрон вероватно да покуша да одигра ту игру, да буде велики европски државник, а можда чак и светски. Шта нама поручује? — Рекао је амбасадору да Србија случајно не поверује да Француска није 100 одсто за то да Србија буде у ЕУ, а ту играју на нашу емоцију, те наше везе између две државе током ратова. Он је знао да ће то да изазове питања, не само код нас, него и код Немаца. У ствари, подтекст је главни, а то је да ми у Европи морамо прво себе да испитамо много добро. Какву то слику даје овдашњем становништву? — Овдашње становништво треба да зна да ништа не успева као успех. Ми треба да будемо успешни сами по себи и да користимо одличне уговоре са Русијом и добру позицију са Западом, а не да то дижемо на неко судбинско политичко питање. Мање земље су постале успешне тако што су успеле унутар себе да искорене корупцију и да уведу владавину права. То треба да буде и наш циљ. Руски свемирски бродови Сојуз и Прогрес прикључени на Међународну свемирску станицу © ФОТО: NASA Кина и Русија планирају изградњу супермоћне ракете-носача Према речима српских политичара, наш највећи проблем на путу ка ЕУ је КиМ? — Наш највећи проблем уопште смо ми сами, наша култура која је потпуно антиутилитарна. Наш хендикеп је политичка култура која је на много ниском нивоу зато што није негована као култура. Последњих сто година ми имамо политику као тучу за влашћу, а не као културу. Да смо ми културнији, били би и Албанци и обратно. Да ли може да дође до промене у начину размишљања младих у Србији? — Може, али забрињавајућа је чињеница што су млади прешли у модалитет тренутног стања. Има много људи који немају појма о својој културној историји. Још горе је што немају ни знатижељу. Ми добијамо индиферентне генерације, оперисане од хистеричне политичке игре, а које не занима да нешто конкретно активистички ураде да то промене. Та аполитична омладина можда је и највећа опасност за наредни период. Генерација која би могла да се ухвати у коштац са проблемима још није на помолу.

Драма не престаје: Запад опасно „жуља“ нова улога Русије и Кине Доналд Трамп је као неки метеор улетео у глобалну политику и служи се средствима и методама које нису уобичајене у међународним односима, каже за Спутњик професор Факултета за медије и комуникације Станко Црнобрња.

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Глобални заокрет ка Конфучију ПЕПЕ ЕСКОБАР понедељак 26. март 2018. 17:49 Западне либералне демократије губе било какву позицију моралне висине Комбинација кинеског уставног амандмана којим је Си Ђинпингу допуштена могућност додатних председничких мандата – како би остао на власти довољно дуго да донесе ,,национално подмлађивање“ – и руски реизбор Владимира Путина за председничку функцију осигурала је конзистентност и континуитет руско-кинеског стратешког партнерства за наредну деценију. Ово ће олакшати интеракцију између иницијативе ,,Појас и пут“ (Belt and Road Initiative – BRI) и Евроазијске економске уније (ЕЕУ), координацију политике унутар Шангајске организације за сарадњу, Брикса и Г-20, као и укупни залет ка евроазијским интеграцијама. ВЕЛИКА ИЛУЗИЈА Јачање онога што би требало посматрати као еру Путин-Си нужно би западне либерале и неолиберале оставило у модрицама. Представници капиталистичког интереса увек су веровали сопственом пропагандном наративу који директно повезује експанзију капитализма са неминовним ширењем демократије. Али критичко размишљање најзад ово раскринкава као велику илузију. Оно што се заправо догађало од раних осамдесетих јесте да је западни турбо капитализам похлепно профитирао од варијанте неоробовласништва у кинеским специјалним економским зонама (СЕЗ). То је било помешано са пословичном охолошћу западних елита које су се кладиле да Кина – третирана у најбољем случају као извор јефтине радне снаге – као ни ослабље��а Русија током деведесетих никада неће бити у стању да акумулирају довољно знања да се геоекономски и геополитички супротставе Западу. Историјски записи су неумољиви и сведоче да нема никакве повезаности између ,,слободне“ трговине – углавном слободније за оне са ,,више кајмака“ – и политичке либерализације. Примера ради, пруска монархија је спустила трговинске баријере, што је довело до креације немачке царинске уније (Zollverein) 1834. године. А Трећи рајх је између 1933. и 1938. нудио опојни микс тврдокорног капитализма и тоталитаризма. Кинески систем, у којем (марксистичка) странка контролише државу у циљу националне кохезије, свакако се не може квалификовати као либерална демократија. Дисидент Минћин Пеј, писац ,,Заробљене транзиције Кине“,још пре 12 година је знао да Кинеска комунистичка партија (ККП) никада неће поћи путем западних либералних демократија (Пеј је дословно схватао заповести ,,малог кормилара“ Денга Сјаопинга). Био је у праву да Кина ,,нема интересовања да постане члан западног клуба. Они [ККП – прим. прев.] желе економске користи западног либералног поретка, али одбацују његове политичке вредности и плаше се његових безбедносних савезништава. Сада су у довољно јакој позицији да покушају да изграде сопствени клуб“. Оно у чему је Пеј погрешио јесте процена да ће ККП угушити економски раст Кине (,,Перспектива стагнације у јапанском стилу је реална“.) Си Ђинпингу и његовом новом дрим тиму је потребно времена како би успешно подесили кинески економски модел. Ако занемаримо непрекидну детињасту демонизацију, чињеница је да је Русија данас демократија, иако не савршена. А важно је анализирати како се младом демократијом може манипулисати. Треће поглавље нове књиге ,,Судбинска предодређеност: Демократија као когнитивна дисонанца“ (Manifest Destiny: Democracy as Cognitive Dissonance) детаљно описује силовање Русије, тј. како су ,,реформе слободног тржишта“ Бориса Јељцина уз помоћ ,,харвардских момака“ дозволиле малој котерији олигарха милијардера – Михајлу Ходорковском, Борису Березовском и Роману Абрамовичу, поред осталих – да преотму економију измучену шок терапијом. Између 1991. и 1997. руски БДП је колабирао за невероватних 83 одсто док су инвестиције пале за 92 одсто. Случај Ходорковског је симболичан. Кроз Јукос је држао кључна сибирска нафтна поља и спремао се да их прода западним корпорацијама 2003. када му се Путин накачио о врат. Нема сумње да је ово детаљно проучило руководство у Пекингу. Контрола кључних националних ресурса је ултимативна црвена линија. За Путина, као и за Сија, врховни арбитар је национална држава, а не гомила олигарха као што је то постала норма дуж либералног и неолибералног Запада. На нивоу БРИКС-а, то треба упоредити са тренутним узурпатором постављеним на председничку функцију у Бразилу, који даје све од себе да преда већину нафтних резерви, као и ваздухопловног џина Ембраер страним интересентима. КАДА НИСТЕ СИГУРНИ, ПИТАЈТЕ КОНФУЧИЈА Цмиздрење због ,,нестајућег либералног светског поретка“ је постало ритуал чуварима западног естаблишмента. Макар неки од њих признају да он ,,није ни либералан, ни светски, нити је уређен“. Ситнији чувари могу бити реалистичнији, истичући како је западне политичаре заобишла струја народног гневна на разним нивоима, али они и даље верују да је могуће ,,обновити моралне темеље демократије“. Али није. Макар не под владајућим неолибералним заветом, постмодерним TINA (there is no alterenative – нема алтернативе). Чувари, леви и десни, никако не могу да схвате успон популизма – јер они који су под утицајем популизма јасно виде како се мит ,,владавине права“ и ,,националног суверенитета“ брзо растаче у блату. Чувари носталгично кукају за ,,губитком утицаја елите“. Кина, Русија, Иран и Турска – све обухваћене евроазијским интеграцијама – би се све могле рангирати као ауторитарни системи различитих нивоа. А може се тврдити и да ће им, уз изузетак Кине, економска достигнућа и даље бити испод њихових правих потенцијала. Међутим, једна ствар коју ове земље изнад свега вреднују у мултиполарном свету јесте национални суверенитет. То је њихов концептуални контрааргумент на (не)либерални светски (не)поредак. То је њихов одоговр на TINA. Што се тиче ,,губитка утицаја елите“, то је само шифра за самоописану котерију богатих и моћних што наступају са позиција нејасне демократске моралне висине, а којом се демаскира њихов дубоки страх од распада западног униполарног момента који се догађа пре, а не касније. Све ове контрадикторности оштро штрче са рељефа Европске уније. ЕУ је, од уговора у Мастрихту, отпловила у правцу онога што је сама Ангела Меркел дефинисала као ,,Bundesrepublik Europa“, тј. Савезна република Европа. Свако упознат са Бриселом зна како редови неопорезованих еврократа музу ултрацентрализовани и бирократски ,,кафкаичан“ регулациони систем док остају потпуно изван додира са обичним Европљанима из реалног живота. Манир са којим ЕУ промовише ,,економску интеграцију“, укључујући у њу огромне дозе мера штедње, не може бити мање демократски. Додајмо свему овоме и скандале на највишим нивоима државне власти који само додатно кородирају веру у примат модела западне либералне демократије. Ово последње укључује реалну могућност да је пуковник Гадафи вероватно 2007. финансирао Саркозијеву председничку кампању у Француској; што је изванредно мрачна афера о политици енергије, политици воде и пословично великим уговорима о наоружању кроз коју западне либералне демократије губе било какву позицију моралне висине. А сада упоредимо то са Си Ђинпингом као ,,hexin lingdao” (нуклеусом вођства), својеврсним primus inter pares-ом у кинеској верзији Платонове ,,Државе“. Грчко-римско-просветитељска политичка теорија није више ,,једина игра у граду“. Међутим, нема шансе да ће охоли Запад почети да слуша Конфучија. Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

Глобални заокрет ка Конфучију - Нови Стандард Комбинација кинеског уставног амандмана којим је Си Ђинпингу допуштена могућност додатних председничких мандата – како би остао на власти довољно дуго да донесе ,,национално подмлађивање“ – и руски реизбор Владимира Путина за председничку функцију осигурала је конзистентност и континуитет руско-кинеског стратешког партнерства за наредну деценију. Ово ће олакшати интеракцију између иницијативе ,,Појас и пут“ (Belt …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Глобални заокрет ка Конфучију https://ift.tt/2GBqIw8, Глобални заокрет ка Конфучију ПЕПЕ ЕСКОБАР поне��ељак 26. март 2018. 17:49 Западне либералне демократије губе било какву позицију моралне висине Комбинација кинеског уставног амандмана којим је Си Ђинпингу допуштена могућност додатних председничких мандата – како би остао на власти довољно дуго да донесе ,,национално подмлађивање“ – и руски реизбор Владимира Путина за председничку функцију осигурала је конзистентност и континуитет руско-кинеског стратешког партнерства за наредну деценију. Ово ће олакшати интеракцију између иницијативе ,,Појас и пут“ (Belt and Road Initiative – BRI) и Евроазијске економске уније (ЕЕУ), координацију политике унутар Шангајске организације за сарадњу, Брикса и Г-20, као и укупни залет ка евроазијским интеграцијама. ВЕЛИКА ИЛУЗИЈА Јачање онога што би требало посматрати као еру Путин-Си нужно би западне либерале и неолиберале оставило у модрицама. Представници капиталистичког интереса увек су веровали сопственом пропагандном наративу који директно повезује експанзију капитализма са неминовним ширењем демократије. Али критичко размишљање најзад ово раскринкава као велику илузију. Оно што се заправо догађало од раних осамдесетих јесте да је западни турбо капитализам похлепно профитирао од варијанте неоробовласништва у кинеским специјалним економским зонама (СЕЗ). То је било помешано са пословичном охолошћу западних елита које су се кладиле да Кина – третирана у најбољем случају као извор јефтине радне снаге – као ни ослабљена Русија током деведесетих никада неће бити у стању да акумулирају довољно знања да се геоекономски и геополитички супротставе Западу. Историјски записи су неумољиви и сведоче да нема никакве повезаности између ,,слободне“ трговине – углавном слободније за оне са ,,више кајмака“ – и политичке либерализације. Примера ради, пруска монархија је спустила трговинске баријере, што је довело до креације немачке царинске уније (Zollverein) 1834. године. А Трећи рајх је између 1933. и 1938. нудио опојни микс тврдокорног капитализма и тоталитаризма. Кинески систем, у којем (марксистичка) странка контролише државу у циљу националне кохезије, свакако се не може квалификовати као либерална демократија. Дисидент Минћин Пеј, писац ,,Заробљене транзиције Кине“,још пре 12 година је знао да Кинеска комунистичка партија (ККП) никада неће поћи путем западних либералних демократија (Пеј је дословно схватао заповести ,,малог кормилара“ Денга Сјаопинга). Био је у праву да Кина ,,нема интересовања да постане члан западног клуба. Они [ККП – прим. прев.] желе економске користи западног либералног поретка, али одбацују његове политичке вредности и плаше се његових безбедносних савезништава. Сада су у довољно јакој позицији да покушају да изграде сопствени клуб“. Оно у чему је Пеј погрешио јесте процена да ће ККП угушити економски раст Кине (,,Перспектива стагнације у јапанском стилу је реална“.) Си Ђинпингу и његовом новом дрим тиму је потребно времена како би успешно подесили кинески економски модел. Ако занемаримо непрекидну детињасту демонизацију, чињеница је да је Русија данас демократија, иако не савршена. А важно је анализирати како се младом демократијом може манипулисати. Треће поглавље нове књиге ,,Судбинска предодређеност: Демократија као когнитивна дисонанца“ (Manifest Destiny: Democracy as Cognitive Dissonance) детаљно описује силовање Русије, тј. како су ,,реформе слободног тржишта“ Бориса Јељцина уз помоћ ,,харвардских момака“ дозволиле малој котерији олигарха милијардера – Михајлу Ходорковском, Борису Березовском и Роману Абрамовичу, поред осталих – да преотму економију измучену шок терапијом. Између 1991. и 1997. руски БДП је колабирао за невероватних 83 одсто док су инвестиције пале за 92 одсто. Случај Ходорковског је симболичан. Кроз Јукос је држао кључна сибирска нафтна поља и спремао се да их прода западним корпорацијама 2003. када му се Путин накачио о врат. Нема сумње да је ово детаљно проучило руководство у Пекингу. Контрола кључних националних ресурса је ултимативна црвена линија. За Путина, као и за Сија, врховни арбитар је национална држава, а не гомила олигарха као што је то постала норма дуж либералног и неолибералног Запада. На нивоу БРИКС-а, то треба упоредити са тренутним узурпатором постављеним на председничку функцију у Бразилу, који даје све од себе да преда већину нафтних резерви, као и ваздухопловног џина Ембраер страним интересентима. КАДА НИСТЕ СИГУРНИ, ПИТАЈТЕ КОНФУЧИЈА Цмиздрење због ,,нестајућег либералног светског поретка“ је постало ритуал чуварима западног естаблишмента. Макар неки од њих признају да он ,,није ни либералан, ни светски, нити је уређен“. Ситнији чувари могу бити реалистичнији, истичући како је западне политичаре заобишла струја народног гневна на разним нивоима, али они и даље верују да је могуће ,,обновити моралне темеље демократије“. Али није. Макар не под владајућим неолибералним заветом, постмодерним TINA (there is no alterenative – нема алтернативе). Чувари, леви и десни, никако не могу да схвате успон популизма – јер они који су под утицајем популизма јасно виде како се мит ,,владавине права“ и ,,националног суверенитета“ брзо растаче у блату. Чувари носталгично кукају за ,,губитком утицаја елите“. Кина, Русија, Иран и Турска – све обухваћене евроазијским интеграцијама – би се све могле рангирати као ауторитарни системи различитих нивоа. А може се тврдити и да ће им, уз изузетак Кине, економска достигнућа и даље бити испод њихових правих потенцијала. Међутим, једна ствар коју ове земље изнад свега вреднују у мултиполарном свету јесте национални суверенитет. То је њихов концептуални контрааргумент на (не)либерални светски (не)поредак. То је њихов одоговр на TINA. Што се тиче ,,губитка утицаја елите“, то је само шифра за самоописану котерију богатих и моћних што наступају са позиција нејасне демократске моралне висине, а којом се демаскира њихов дубоки страх од распада западног униполарног момента који се догађа пре, а не касније. Све ове контрадикторности оштро штрче са рељефа Европске уније. ЕУ је, од уговора у Мастрихту, отпловила у правцу онога што је сама Ангела Меркел дефинисала као ,,Bundesrepublik Europa“, тј. Савезна република Европа. Свако упознат са Бриселом зна како редови неопорезованих еврократа музу ултрацентрализовани и бирократски ,,кафкаичан“ регулациони систем док остају потпуно изван додира са обичним Европљанима из реалног живота. Манир са којим ЕУ промовише ,,економску интеграцију“, укључујући у њу огромне дозе мера штедње, не може бити мање демократски. Додајмо свему овоме и скандале на највишим нивоима државне власти који само додатно кородирају веру у примат модела западне либералне демократије. Ово последње укључује реалну могућност да је пуковник Гадафи вероватно 2007. финансирао Саркозијеву председничку кампању у Француској; што је изванредно мрачна афера о политици енергије, политици воде и пословично великим уговорима о наоружању кроз коју западне либералне демократије губе било какву позицију моралне висине. А сада упоредимо то са Си Ђинпингом као ,,hexin lingdao” (нуклеусом вођства), својеврсним primus inter pares-ом у кинеској верзији Платонове ,,Државе“. Грчко-римско-просветитељска политичка теорија није више ,,једина игра у граду“. Међутим, нема шансе да ће охоли Запад почети да слуша Конфучија. Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

Глобални заокрет ка Конфучију - Нови Стандард Комбинација кинеског уставног амандмана којим је Си Ђинпингу допуштена могућност додатних председничких мандата – како би остао на власти довољно дуго да донесе ,,национално подмлађивање“ – и руски реизбор Владимира Путина за председничку функцију осигурала је конзистентност и континуитет руско-кинеског стратешког партнерства за наредну деценију. Ово ће олакшати интеракцију између иницијативе ,,Појас и пут“ (Belt …

, https://ift.tt/1rMQyM6