#Суза

[comonblancechance]

06/12/2024Мери стазу ногама својим, и сви путеви твоји нека су поравњени. Не сврћи ни надесно ни налево, одвраћај ногу своју ода зла. Соломун 4:26,27 Савети за путовање Кад се неко једном одлучи за пут који се назива обраћење, мора бити свестан да тај нови правац његовог живота није обична шетња. Он одједном сазнаје своји коначни циљ и у својим рукама има потпуни водич на том свом путовању - Библију. Осим тога, и Господ иде са нама и држи нас за руку. Понекад је тај пут груб, насут камењем, које нам рањава ноге, а понекад је пред нама веома стрм пут, али главни је циљ испети се на сам врх - и тако свака препрека и невоља на том путу када је пређемо, чини нас јачим. Понекад пада киша, небо је тмурно, а очи су нам влажне од суза; или пак пут нам је прекривен маглом па се ништа не види. Који је онда прави пут? Тада тражимо руку која би нам помогла. Ако пажљиво слушамо, можемо чути шапат:,, Дођи, овде је пут.’’ јер ,, ходамо по вери а не по гледању.’’ Понекад нас пут води кроз мрачан и дугачак тунел у коме ништа не можемо да видимо. То може бити болест, жалост или такав период кад нам се чини као да се Господ сакрива од мене. Моја молитва је без топлине и сваки напор се чини узалудан. Али ипак знам да ће ме Господ извести из тога тунела - на своју светлост. Ево опет раскрсница. Којим путем сада да кренем? Господе, дођи ми у помоћ и покажи ми прави смер. Свој пут ти предајем у твоје руке, јер знам да ћеш ме водити према твом дому!

[ststevanofdecani]

Као што постоји само: “Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква,” у мору лажних “цркава”, тако постоји и само једно истинско, (Православно) Хришћанство у мору лажних. Лажно “хришћанство” проповеда конформизам, и инстант спасење - без крви мученика, зноја испосника и суза покајника.

[ljiljaknjiga]

БАЛАДА

Месец бео као камен .

Она тада шета сама ,

Обавија је полако тама ,

Месец сада и знамен .

Нимало није имала страха .

Храбра је она и била ,

Имала је доста свог даха ,

Будне снове је тако снила .

На путу ка својој кући .

Туга јој срце тад стеже ,

И свака суза је реже ,

Од патње ће и пући . 

[raspevana]

Све што мислиш да си ти

То сам само ја

Сви желе да буду као ти

све их позиваш себи,

а ја се не оглашавам

ни када знам да ми дозиваш име

док ти неко други пружа

све што сам ја одбила -

заједно са тобом.

Напослетку, ти си остао иза мене,

жељан мојих праменова

и луд за мном,

луд, од мене;

луд са неким другим девојкама

које немају никога сем тебе,

којима си појео последње парче „себе”.

како би те помало одгризале

сваку ноћ

не би ли нешто осетио.

И, о… како те волим. Волим те.

Издалека.

Мазила бих те, и шапутала ти фино

док се презнајаш и

док те несносно муче

сви ти демони које си себи сам створио

у мањку мог присуства

и не бих их спречила

пустила бих их да ти то раде.

Толико те волим.

Ја уживам у твоме болу,

јер нико не види како дуго умеш да плачеш на некој непомичној макети

скици мојих груди које дишу за тебе

након што запалиш (нечији) свет.

Ја сам твоја казна

ти то заслужујеш

и све је твоје

свако парче мене којим те сваки пут у мислима изгладњујем

сваки капилар у мом оку који пуца

и суза коју у грлу осетим

и јецај који ми под јагодицама одзвања

сваки мој мук који запомаже

и свака трепавица

коју ишчупам

и пустим ветру

да пожелим

да те све то боли

још двадесет пута јаче.

[zxcsoozaniee]

Теперь у меня на стене висит Суза.

[jelenajt]

Није ни свака суза иста. Нека те изломи изнутра, иако је потекла. А нека те ослободи.

[anoem]

Твоје мисли једно језеро скрива

а твоја сенка ћути и плива

косу ти мрси источни ветар

милиметар по милиметар

Поруке стижу са свих страна

тише од тихог океана

нема лека од љутих рана

биће још дана за мегдана

Православље, долази са југа

Православље, испуњава жеље

твоја суза залеђена чека

Православље, народно весеље

Поруке стижу са свих страна

тише од тихог океана

само голе истине боле

само грешни верници за тебе моле

[kubi95-2]

Добрица Ерић – ПЛАЧИ ВОЉЕНА ЗЕМЉО

Плачи, Вољена Земљо и Сузама осветли

Мисао која тиња у свакој нашој жељи

Од свих Суза које сад капљу по Планети

најтужније су Дечје Сузе у Мојој Земљи.

Ко ће, и чиме, да плати толике Дечје Сузе

Страх, Несаницу и Радост одлетелу у неповрат

Ко ће Деци да врати све оно што им узе

ово зло, стало сво у кратку реч – рат?

Плачи, Вољена Земљо, ољагана и сама

Сузе су Твоје давно ушле у Песмарице

Још ниси све Дечје Кости ни повадила из јама

а већ ти опет бацају Децу у јаме безданице.

Ви што нам рушите Цркве, кућерке и палате

ратници фанатици, људомрсци и сунцождери,

за кога Нови живот и Нови Свет стварате

кад Деца беже од вас у шуме, међу звери?

Плачи, Вољена Земљо, Сузама Малишана

што уче школу у вучјим и лисичијим јамама

Очеви и Мајке им се гледају преко нишана,

а Стричеви и Ујаци на њих палацају камама.

Нека се скамене погледи и нишани упрти

у Дечја Срца, у Беле Птице над рововима

Какав то Живот може да никне из Дечје Смр��и

Коме ће сванути дан на Дечјим Гробовима?

Ниједна Застава на овом трулом свету

макар од саме свиле и кадиве саткана

не заслужује да се завијори на ветру

ако је и Дечјом Крвљу покапана.

Плачи, Вољена Земљо, у чељустима але

(нека Те бар у Сузама што више буде)

све док се сва три Бога на Тебе не сажале

и не пресеку помор бачен међ псе и људе.

Погледај своју Децу са старачким лицима

Младиће на штакама што уче прве кораке

Увелу Новорођенчад у инвалидским колицима

Безимене Гробове, Распамећене Мајке

и Старце бескућнике у туђим шљивицима

што зуре у Небо, налик на угашене угарке.

Плачи, Вољена Земљо, и Сузама осветли

Своје Срце што куца у свакој нашој жељи

Од свих Суза које сад капљу по Планети

најсланије су Дечје Сузе у Мојој Земљи.

[anoem]

не то није суза у мом оку

[catwoman-studio]

КАО ЛЕПТИР ОКО ТУЂЕ ТУГЕ

Колико лептира излеглих из ларве треба да будем

Ја?

Колико среће треба да излијем да туга

Зна?

Колико прелета ношених ветром туђих

Уздаха?

Колико зрака румених за муње туђих

Очију?

Колико леђа тананих за ударце прутева

Прекобројних a мутавих?

Колико речи шећерном водицом залеђених

Да отрпи мој страх?

Колико страха да уздрма мој

Дах?

Мој смех колико бичевања хладних

Да загрцне?

Утеривања костију у страх

Колико да ми одузме замах?

Вриске грмеће да се мој јецај чује

Смешни?

Колико да се моја жеља грешна

У подобну претвори?

(С)мечовања колико?

Пардон – мачевања.

Колико моје драгости

Раздируће туђе глувоће

Још?

Колико младости застареле већ

А да младости није доста постојеће?

Колико крвавих трагова по зидовима мојим и чаршавима

Меким што кожу глођу?

Колико светлости да осветли подземље

Љутње туђе — зашто?

Колико дрскости псовачких да у моје крило стане

А да ту не остане?

Светле — Колико?

Колико речи језивих из туђег даха излеглих

А да мој лептир постане

Ларва?

Колико замена беба у породилишту

А да ја останем

Лептирова?

Колико — нећу, лаких као лептир

Па да хоћу, јер хоћу – ја, не ти,

Опстане да кружи и да им

Послужи?

Колико лаких суза лептирских

А да не буде – рептилских?

Колико мојих – може

Њихово – Е, сад нећу ни оно што ја хоћу

Дође

До –

Не може?

Колико мојих очију магичних

Да разбије каменове неке

Трагичне

А без вариоца и алата,

Нема?

Колико мога пристајања

Да породи моје непристајање

Из њихове утробе злобне у огледалу

Походне?

Колико неслушања мога бића

Саслушаног

На црној клупици?

Колико парања мојих мисли тек зачетих

Да би прљаве постале

Рашчеречене, мутне, неподобне?

Туђим црним мастилом исписане...

Колико мастила ружичастог да добијем

Ноћну бар

Рујну, а неосванулу,

У туђој зори бар

Ако не у мојој

Недосањаној?

Колико крила овај лептир има

А да не знам

Кад још ујутру устаје и маше

А да ником не паше,

Ни звук ни дрхтај,

Ни боја ни одсјај,

А свако јутро ме буде и строго

Лепршај — нареде!

Кажу, а љути и

Нису моји,

Туђи су,

А својом ме хоће!

И увек онај други за првога каже —

Ма неће он тебе

Ја те хоћу!

А онај први —

Ма тај други

Не заслужује те,

Мањи је од тебе,

Тојест,

Од моје величине!

Само још твоја срећа да ме вине,

У висине твоје,

Лутко моја,

Дивна ти је боја,

Само да си

Моја!

А кад схвати да сам само своја

Откида ми крила,

пржи, рже, звецка коцкицама леда

по грудима мојим...

Али авај,

Ничу бо(д)ља.

Авај мени

Њима ништа

До првог нам

рочишта.

НА ЛИНКУ:

[comonblancechance]

14/10/2024Греха младости моје, и мојих преступа не помињи; Псалам 25:7 Једном је неко овако записао:,, На прошлу младост, на прохујале младе дане, подсећа ме песма ова; како је онда било, шта је тада моје било, то више никада неће бити!'' Шта је то чега се песник у овој песми сећа? Сигурно је мислио на домовину, на родитељски дом, на детињство и дечију срећу. Овакве речи у нама изазивају сету, јер су дани младости заувек прошли. Код већине људи на прошлости стоји тамна сенка: греси из младости и многа неопроштена кривица. У њима се буде успомене које им не дају мира и спокојан и миран сан. У њиховој савести стално у први план навиру слике и лица оних који их опомињу и оптужују. Сваки покушај да их се ослободе завршава са неуспехом: јер оне их прогоне дан и ноћ. Сваки покушај да се умири пробуђена савест се изјалови. Многи уздишу:,, Ах, кад бих само из почетка могао почети свој живот, тада би све било другачије!'' Други опет запомажу:,, Само да својим родитељима нисам донео толико бриге и суза, само да нисам честитост и поштење тако лако прокоцкао, тако рано изгубио венац младости!'' Само да јесам, само да нисам. . . ! То су горке само оптужбе због греха своје младости. Зар од тога нема лека и ослобођења од ове невоље? Има, Богу нашем хвала! Нико више не треба да у то сумња, чак ни ти који си грех за грехом ређао па сада немаш мира. Добро ме чуј сада: Исус Христ, Син Божији, је на Голготи урадио велико спасење! Његова пресвета крв брише све твоје грехе и пружа ти опроштење за сву твоју кривицу. Зато донеси му своје оптерећено грехом срце и у њему ћеш пронаћи прави мир и срећу. Исус ће сигурно потпуно излечити твоје боли!

[ststevanofdecani]

Покајте се од својих путева, становници земље. Гле, око Домаћина света бди дубоко у вама. Не верујте заводљивим очима својим, пустите Око да вам осветли пут. Ваше очи су завеса на Оку Божјем. Покајање је пр��знање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде. Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом. Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја називам вас. Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало мало и ви ћете бити преци и желећете чути реч покајање, но нећете је чути.

Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица Божја. Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију, и дају детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно. Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу.

Као нов месец таква је душа у покајника. Пун месец мора да опада, нов месец мора да расте.

Покајник крчи њиву своје душе од корова, и семе добра почиње да расте. Заиста, није покајник онај ко тугује због једног учињеног зла но онај, ко тугује због свих зала, које је у стању учинити. Мудар домаћин не сече само онај трн што га је убо но и сваки трн на њиви што чека да убоде. Господе мој, похитај и покажи нов пут покајнику, када презре свој стари пут.

Мајко небесна, Невесто Свесветога Духа, пригни се к срцу нашем, кад се кајемо. Отвори источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути. Душе Свесвети, духни и разагнај нечисти задах из душе покајника, што га је гушио и покајању привео.

Молимо Ти се и поклонимо, Животворни и Моћни Душе!

Св. Владика Николај Жички и Охридски

[ljiljaknjiga]

БАЛАДА

Тихо је туда река текла .

Лепо је било и то вече ,

Само она ништа не рече ,

Суза јој је тад и потекла .

Људи који баш ту бејаху .

У њу чудно и гледаху ,

Исприча своју причу ,

Они почеше да наричу .

Жалили су је тада .

Јер је удова млада ,

Остала без те наде ,

У очајање само паде .

[1982mt]

Потребне су године кајања да бисмо из сећања људи избрисали неку своју грешку, Богу је, међутим, довољна једна једина суза.

Старац Пајсије Светогорац

[zxcsoozaniee]

Суза и Тавкер (и я не знаю почему сердечко) | Sooza and Tawkerr (and I don't know why heart)

[jelenajt]

Ред суза, ред смеха... Ред аплауза... Добра је то представа, без обзира на све. Живот и сећања.