#Виђење Србије
Text
Новембарски ТВ Театар РТС-а посвећен осврту на представе Књажевско-српског театра
Током четири викенда у оквиру серијала Радио телевизије Србије ТВ Тетар, подсетићемо се представа В. Шекспира Краљ Лир која је премијерно изведена у сезони 1992/93, Врата дома Гордана Михића премијерно изведена у сезони 1986/87, а премијерно ће бити приказан снимак награђиване представе Јоакима Вујића Негри или Љубов ко сочеловеком својим.
Снимак представе Краљ Лир Театра Јоаким Вујић (сада Књажевско-српски театар) настао је 1996. године, као дводелна емисија, а први део бити емитовати у суботу 7. новембра.
Своје редитељско виђење Шекспирове трагедије о краљу којег издају и протерују ћерке, понудио је Петар Говедаровић уз велики ансамбл крагујевачких глумаца, на челу са Мирком Бабићем, који игра насловну улогу.
Улоге: Мирко Бабић, Миодраг Пејковић, Александар Милорадовић, Владан Живковић, Јован Мишковић, Бранко Андрејевић, Милан Ђурђевић, Дејан Цицмиловић, Саша Пилиповић, Милић Јовановић, Александар Милојевић, Братислав Славковић, Миодраг Јуришић, Владимир Савић, Миодраг Јовановић, Зоран Мишић, Нада Јуришић, Славица Радуловић, Гордана Лукић. http://www.joakimvujic.com/
1 note
·
View note
Link
НЕПОЖЕЉНИ МЕМОАРИ О АГРЕСИЈИ НАТО: Харадинај може да пише, српским генералима бране
Зашто и коме смета објављивање мемоара ратних команданата из времена сукоба са ОВК и НАТО? Вулин: Само је у фашизму било забрањено писати и издавати дела. Кустурица: Оваква дела важна су за будуће историјске процене.
објављивање мемоара
Генерали Лазаревић и Павковић
Прве књиге нове едиције „Ратник“ Медија центра „Одбрана“ – ратни мемоари генерала Небојше Павковића нису још стигле у књижаре, а већ су проглашене – јеретичком литературом.
Сећања на борбу са терористичком Ослободилачком војском Косова и НАТО 1999. године команданта Треће армије Војске Југославије део домаће јавности прогласио је за јерес, јер је аутор овог дела осуђен у Хашком трибуналу за ратни злочин. Министарству одбране, под чијим окриљем ради издавачка кућа „Одбрана“, замерено је да објављивањем овог штива рехабилитује ратне злочинце, али и „спречава европску будућност Србије“.
У осуди публиковања дела српских генерала најбучније су наступили Фонд за хуманитарно право и Иницијатива младих за људска права, који су у њима видели „почетак кампање чији је циљ да се хашки осуђеници прогласе херојима и особама чије војно знање може бити од користи будућим генерацијама“. На мети њихових критика је и цела едиција „Ратник“, која ће први пут на једном месту објединити сведочења актера сукоба из 1998. и 1999. године.
У тежњи да октроише истину, део домаће јавности осуо је паљбу на записе генерала, иако је, према рецензијама, реч пре свега о делу из домена војне струке, стратегије, тактике и практичне примене теорије ратовања. То је наука која се изучава на свим војним академијама света, укључујући и земље западне демократије.
Министар одбране Александар Вулин подсећа да је само у фашизму било забрањено писати и објављивати, али и напомиње да се ти исти критичари нису чули када је Рамуш Харадинај објавио књигу са описима убистава српских полицајаца.
– Србија је слободна земља која нема разлога да се стиди своје борбе. Ратове нисмо ни тражили, ни изазивали. Не знам зашто нам је требало 19 година да после НАТО агресије сакупимо сећања најистакнутијих команданата и не разумем зашто они немају права да кажу своју истину – каже Вулин за „Новости“. – Поносан сам на начин на који су бранили своју земљу. Струка им честита на војничкој вештини и не сумњам да ће светски стратези пажљиво прочитати како је командовано у условима апсолутне ваздушне и сваке друге војничке премоћи једне стране.
Министар одбране подсећа да су генерали Павковић и Лазаревић осуђени по командној одговорности, а да су они за које је доказано да су убијали својим рукама не само на слободи него често и на власти.
– Видим да у Србији има оних који нашим генералима не могу да опросте што су преживели и што се не предају. Није им сметало, међутим, подметање Рачка, али имају замерке када се јави свако ко може да га раскринка. Не представља им проблем што је наша војска нападнута на Кошарама и Паштрику, али га и те како виде када преживели говоре. Ако нешто написано није истина, нека кажу, али забрана истине је недопустива – децидиран је Вулин.
објављивање мемоара
Емир Кустрица
Кометаришући представљање Павковићевог ратног дневника на овогодишњем Сајму књига, редитељ Емир Кустурица подсећа да је важно да ова врста искуства буде доступна.
– Више је него важно да се ови записи објаве и да са документима из прве руке процењујемо прошлост и идеју о томе шта нам је историја – каже Кустурица. – У сваком погледу постоји потреба за делима на основу којих ћемо убудуће правити историјске процене. Тај документ не може бити бољи.
Аргумент који пробуђени критичари најчешће потежу у нападима на јавни ангажман носилаца одбране од НАТО јесте да су осуђени за ратни злочин. У домену публицистике, за историчара Бојана Димитријевића ова чињеница је – без значаја. Он поздравља потез војног издавача Медија центра „Одбрана“ да објави хронику ратовања из 1999. године.
објављивање мемоара
– Павковић и Лазаревић су војници који су извршавали наређења и бранили своју земљу. Објављивање оваквих дела је нужно – наводи Димитријевић. – Већ је успостављена и историјска дистанца од 20 година од догађаја који су у њиховом средишту. То су аутентична сведочења наших војних команданата. Не смемо заборавити да је друга страна своје књиге већ написала и објавила своје виђење сукоба. Отуд не постоји ниједан разлог да и ми не урадимо исто.
Искуства генерала Војске Југославије нису први пут на мети критика у делу домаће јавности. Гостовања генерала Лазаревића, Делића и других на Војној академији, где су кадетима и официрима држали предавања базирана на искуствима из НАТО агресије 1999. године дочекана су на нож. Преношење њиховог знања и јединственог искуства млађима део прозападне јавности оценио је као ревизију историје и рехабилитацију ратних злочина.
Битке међу корицама
Новопокренута едиција „Ратник“ Медија центра „Одбрана“ обухвата седам књига, на чијих више хиљада страна су сабрана сећања учесника ратних дејстава на КиМ током НАТО агресије 1999. године. Прве четири књиге су ратни дневник генерала Небојше Павковића, под називом „Трећа армија 78 дана у загрљају Милосрдног анђела“. Место у овој едицији нашло је и дело „Приштински корпус 1998-1999“, које обухвата сећања команданта Приштинског корпуса Владимира Лазаревића и његових официра. „Ратник“ обухвата и дела „Битка на Кошарама“ и „Битка за Паштрик“, која доносе сећања учесника ових битака. У њима су потресне приче о паклу Кошара и данима када је камен Паштрика горео, али су хероји одбране остајали на својим положајима.
објављивање мемоара
Промоција на штанду Медија центра „Одбрана“
Дуг херојима Кошара
Књига „Битка на Кошарама“ враћа дуг херојима који су током НАТО агресије 1999. бранили и одбранили државну границу СР Југославије према Албанији, речено је јуче на промоцији на штанду Медија центра „Одбрана“. О књизи, која говори како су се ОВК, НАТО снагама и војсци Албаније супротставили припадници јединица Војске Југославије, добровољци из Србије, Русије и других земаља, говорили су непосредни учесници догађаја пуковник Душко Шљиванчанин, генерал мајор Драган Живановић, пуковник Љубинко Ђурковић и пуковник Вукоје Ковачевић.
– У књизи су сведочанства учесника битке, који су говорили у славу и част својих 108 погинулих сабораца – рекао је Раденко Мутавџић, приређивач књиге. – Напад је био силовит, изненадио је наше војнике, али је линија фронта стабилизована и није било већих померања све до потписивања Кумановског споразума.
Писмо премијерки: Обуставите промоцију књиге Небојше Павковића
објављивање мемоара
Хероји Кошара
Иницијатива младих за људска права затражила је да се обустави промоција и штампање књиге Небојше Павковића.
Иницијатива је упутила писмо председници Владе Ани Брнабић у којем негодује због промоције књиге Небојше Павковића, осуђеног за злочине против човечности пред Међународним кривичним трибуналом у Хагу, коју је штампао Медија центар „Одбрана“ у оквиру Министарства одбране и тражи да се обустави промоција и штампање. Та организација оценила је промоцију те књиге на Сајму књига у Београду као „најотворенији вид подршке државних органа осуђеним ратним злочинцима“ за време мандата Ане Брнабић.
„Иницијатива младих за људска права исказује дубоку забринутост у вези са поруком која се оваквим чином шаље од стране Владе Србије и вас као премијерке, уколико останете неми на овакав потез Министарства. Министарство одбране промовише учешће у рату генерала и војних команданата чија су деловања веома јасно окарактерисана њиховим пресудама“, наводи се у писму.
Напомиње се да ти потези Министарства одбране представљају сушту супротност реформским циљевима Владе Ане Брнабић и подсећа да је приликом излагања експозеа она нагласила да је један од циљева Владе „постизање историјског помирења са албанским народом на Косову“.
„Понављамо да помирења нема без преузимања одговорности. Ако очекујете да се све жртве уваже, ране превладају и заиста желите помирење као трајни процес, не смете да оправдавате присуство ратних злочинаца у јавном простору. То је политичко питање и оно је на вама – да ли је ово Влада која подржава злочинце или не“, навели су у писму и додали да се тако доводи у питање „како европски пут Владе и целе земље, тако и било какав дијалог о косовском питању“.
Затражили су да се обуставе даље активности Министарства одбране на штампању и промоцији едиције „Ратник“, којима се, како наводе, „унижавају све жртве рата на Косову“ и напоменули да ће данас у 16 сати на Сајму бити представљена књига „Приштински корпус 1998-1999 – сведочења ратних команданата“ Владимира Лазаревића, такође осуђеног за ратне злочине.
„Овај чин представља враћање Србије у клуб земаља којима развој друштва и европска оријентација не стоје високо на листи приоритета, док регионалну сарадњу на било ком плану чине готово немогућом. Србија мора имати активну улогу у креирању простора за нова сећања и изградњу нових односа на Балкану уместо да системски подржава ревизионистичке подухвате у корист осуђених ратних злочинаца“, закључује се у писму.
Д. М, Новости / Бета
НЕПОЖЕЉНИ МЕМОАРИ О АГРЕСИЈИ НАТО: Харадинај може да пише, српским генералима бране · Hronograf.net
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Link
Косметска завршница – прилика за частан излаз или ново понижење Србије?
"Боснизација Косова" била је у неколико протеклих седмица једна од најфреквентнијих синтагми у јавном дискурсу његових политичких званичника, како оних са позиционе тако и оних са опозиционе политичке сцене. У те две речи, наиме, и једни и други су сажимали свој став према формирању тзв. Заједнице српских општина на које су се албански представници обавезали током преговора са српском страном у данас већ митском Бриселу, односно своје виђење онога што би то за младу "државу" значило. Најексплицитнији у том погледу био је лидер опозиционог Самоопредељења и сузавцу као средству парламентарне борбе изразито привржени Аљбин Курти. И оно што се у задње две и по деценије дешавало са данашњом БиХ започело је, подсетио је несташни јуноша косметске политичке сцене, формирањем сличне асоцијације тамошњих општина са српском већином, свој наставак имало у вишегодишњем крвавом рату, а окончано успостављањем једне у потпуности дисфункционалне државе којој, приметио је, прети скори распад.
Најмлађа европска "држава" настала противправном сецесијом дела србијанске државне територије, нипошто, дакле, не би сама смела постати поприште сличних процеса, онако како је то, тврди се, постала постјугословенска и "постдејтонска" Босна и Херцеговина, а – упадљиво се пренебрегава е да би се закамуфлирала генеза сопствене "државности"– и сама држава Србија и то управо самопроглашењем косметске независности. Другим речима, оно на шта након распада/разбијања некадашње, "велике" јужнословенске државе, нису могле да рачунају ни на њеним развалинама настала држава већински српског народа ни, тенденцијски узев, некадашња централна југословенска република – очување своје "авнојевске" границе, у случају новонастале косметске "државе" би, као што видимо, морало бити третирано као неупитно и загарантовано.
"Размажено дете" америчке спољне политике према овом делу света у протекле две деценије, очекује, дакле, исти, привилеговани третман и на крају тог периода, у коначници свог, како верује, потпуног националног самопотврђивања и изласка на међународнополитичку позорницу света. И, судећи према досадашњим реакцијама америчких званичника на ставове њихових косметских штићеника према тачки Бриселског споразума која је предмет спора – већ га је обезбедило. На жртвеник таквог његовог третмана његов моћни глобалнополитички патрон је, како ствари стоје, приправан да приложи и последњи остатак шансе да реализовањем у Бриселу договореног Београд испослује макар частан излаз из приређене му губитничке ситуације, уместо да буде не само у потпуности војно поражен, што већ јесте, него након тога и тешко политички понижен, што још увек није. Нити би морао бити. Ипак, наслућује се – хоће.
У прилог том суморном предвиђању речито су пре двадесетак дана "говориле" сцене са северномитровачких и приштинских улица по којима високог српског званичника, уз то и вишегодишњег бриселског преговарача у име српске стране, извученог са скупа тамошњих голоруких Срба окупљених како би размотрили управо могућности компромисног расплитања дуготрајног косметског политичког "чвора", вуку и брутално туку припадници "елитних" албанских полицијских снага.
Чинило се да су ти шокантни призори који су после дужег времена поново вратили овај део Европе на ударне странице не само регионалних већ и светских медија, и више од пуке слике; била је то, рекло би се, визуализована метафора данашњег међународнополитичког статуса Србије, али, сва је прилика, и недвосмислена најава њеног третмана и у непосредној будућности – као оружаном агресијом дотучене, територијално раскомадане, и политичког достојанства лишене, речју, државе парије у актуелном светском систему држава. А немушти коментар "случаја Ђурић" од стране овдашњег америчког амбасадора Кајла Скота само је ојачао сумње у спољно покровитељство над насилничким драмолетом на улицама Приштине и Северне Митровице којим се улази у, како се нимало случајно наглашава, завршну рунду преговора у Бриселу. Оваквим, насилничким уводом у финале те колосалне дипломатске узалудности којом је управљала само номинално европска, а фактички прекоокеанска "посредничка" рука, једној од страна за преговарачким столом послата је огољена порука о томе какви, односно колики су изгледи да њихов исход донесе ишта другачије од оног што је њихов вишегодишњи симулаторски и фарсични ток наговештавао.
Ако је тачно да циљ оправдава свако средство за његову реализацију све док постоји нешто што оправдава сам циљ, како је почетком протеклог века поручивао један знаменити руски револуционар, САД очигледно сматрају да још увек могу пред домаћу и знатан део светске јавности да изађу са довољно уверљивим оправдањем циља са којим од деведесетих наовамо истрајавају на оваквој својој, екстремно србоцентричној и србофобној политици у овом делу европског југоистока. А то је, како је више пута са њихових кључних геополитичких и геостратешких адресa јасно изречено, бескомпромисно државно-територијално обуздавање и политичко маргинализовање "малих Руса" у региону, а одлучно снажење, протежирање и афирмација свих осталих народа Западног Балкана, у првом реду безрезервно им оданих етничких Албанаца. Признање премијера косметске "државе" Рамуша Харадинаја изречено ових дана у скандалозном интервјуу за један београдски медиј да она заправо ни нема сопствену спољну политику већ je несигурним путевима међудржавних односа води најмоћнија држава нашег доба, исказ је о тој оданости за какву би се тешко могао наћи упоредив пример у новијој политичкој историји света.
Тако ће, по свему судећи, у завршници екс-југословенског случаја САД потврдити оно што је за пажљивије аналитичаре њихових постхладноратовских спољнополитичких ангажмана широм планете било евидентно и у његовим ранијим фазама – да су се, слепо следећи своје вулгарно схваћене националне и државне интересе, самопроизвеле у највећег и најдоследнијег српског политичког непријатеља од окончања Другог светског рата наовамо.
Да ли ће једног дана у будућности историчари и хроничари њихове спољне политике бити сигурни да такав исход америчко-српског двадесетог века није имао ваљану алтернативу?
Ауторка је научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду
Мирјана Радојичић: Косметска завршница – прилика за частан излаз или ново понижење Србије?
'Боснизација Косова' била је у неколико протеклих седмица једна од најфреквентнијих синтагми у јавном дискурсу његових политичких званичника, како оних са позиционе тако и оних са опозиционе политичке сцене. У те
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Link
Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије
У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, од 2014. премијер, а од 2017. председник Републике) позвао на отпочињање унутрашњег друштвеног дијалога о Косову и Метохији, да „то бреме не би остављали потомцима, већ да би сви заједно пронашли трајно решење и искључили сукоб као опцију“. „Ми – изјавио је тада Вучић – морамо да размислимо шта ћемо и како с нашим односима и ставовима о Косову и Метохији, а не да бежимо од тога и да живимо у периоду од пре 300 година“. (овде) Када говори о КиМ Вучић редовно указује на неопходност одбацивања „мита“ (очигледно под „митом“ подразумевајући духовно-историјско наслеђе везано за Косово и Метохију, пре свега Светосавско предање и Косовски завет).
Тема „унутрашњег дијалога“ се појавила у првом Вучићевом обраћању у својству новоизабраног председника државе. Амерички амбасадор у Србији, Кајл Скот, одмах је подржао Вучићеву иницијативу, наглашавајући да је „важно да у дијалог буду укључени сви сегменти друштва, да се изјасне о најважнијим проблемима земље, а у томе су спољна политика и односи са Косовом веома битни“. (овде) У суштини циљ „дијалога“ показује да Вучић није спреман да на себе преузме потпуну одговорност за признање од стране Србије квазидржаве албанских сепаратиста као независне суверене државе, укључујући и њено чланство у УН. Потребно му је да одговорност за тај чин подели са Скупштином, Црквом, невладиним сектором и САНУ.
Формално гледано дијалог се водио неколико месеци. Међутим, његов коначни исход је био сасвим неочекиван. Александар Вучић се 30. марта 2018. године сусрео са тзв. Конвентом (асоцијација више од седамсто невладиних организација изразите прозападне орјентације, неформални лидер Конвента је Соња Лихт). Вучић је управо пред овим „скупом“ представио своје виђење резулата дијалога. И поред тога што се, према његовим речима, „огромна већина политичке и неполитичке јавности Србије“ изјаснила за очување статуса кво, замрзавање сукоба и чекање бољих услова, српски председник не дели такву сагласност. Србија на тај начин, према његовом мишљењу, „ништа не би добила, већ би само изгубила“. (овде) Вучић је одбацио мишљења већине угледних представника Цркве, науке, културе и јавности и предност дао позицију коју је по питању КиМ заузео прозападни део невладиног сектора. На крају сусрета Вучић је показао велику довитљивост изјавивши: „Заједнички именитељ свих анализа Националног конвента састоји се у томе да је неопходно да прихватимо независност Косова, али да је формално не признамо“. Очигледно је да таква формулација одговара Вучићевим личним интересима, зато он још само прецизира да „видимо шта можемо да извучемо за српску заједницу и како можемо да осигурамо будућност Србије у ЕУ“. (овде)
Приметћујемо да су изјаве Александра Вучића, чак и о кључним питањима, мутне и недоречене, формулације су популистичке, нејасне и неизоштрене и отварају више питања, него што нуде одговора. Истовремено, од српског председника стално се чују упадљиво непријатељске и слуђујуће оцене карактера српског народа: „лењи“, „неспособни“, „живе изван реалности“, Срби морају да одбаце „митове“ и „митологију“, „не треба љубити земљу својих предака, већ земљу по којој ходају наши потомци“. (овде) Вучић оптужује Србе ни мање ни више него за расизам, као, примера ради, при сусрету са Еди Рамом у септембру 2015. године: „Албанаци су често имали расистички став према Србима и обратно, Срби према Албанцима“.(овде) Он често прибегава уопотреби вештачке симетрије, због чега га је умировљени епископ Атанасије оценио „као пеливана, који игра двоструку или троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова“.(овде)
Уочи 2016. године Александар Вучић се у новогодишњем обраћању обрушио и на Небеску Србију и уопште на српску историју: „Србији је доста „чаробних штапића“… који нам обећавајући… правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији“. За њу је требало само да умремо, ништа више“, „по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају“.(овде)
Све је то вучићевска реприза псеудоморфозе културе и промене националне свести. Претпостављамо да је Александру Вучићу и његовим западним саветницима познато да је народ без историјског сећања неспособан за деловање. Ако узмемо у обзир став истог тог Волтера, према коме је људској делатности својствен свестан избор циља, поставља се питање какав је стварни циљ таквих идеолошких диверзија које су усмерене на формирање антисвести и фрустрираног идентитета. Требало је, по свему судећи, озбиљно проучити западне мислиоце, а не руководити се само тренутним маркетиншким циљевима. Гистав ле Бон је на пример тврдио да „су мртви не само бесконачно бројнији, већ и да су бесконачно моћнији од живих. Они управљају огромним пределом несвесног, тим невидљивом пределом који под својом влашћу држи све манифестације разума и карактера. Народ се знатно више руководи својим покојницима, него живима.“ Потпуна катастрофа за једну земљу може да се заврши са ситуацијом у којој се идејни погледи шефа државе на сопствени народ не разликују од погледа немачког каплара.
„Немачка парадигма“ је посебно блиска српском председнику. Крајем марта 2018. године Александар Вучић је у свом видео обраћању поново препоручио народу „да сагледа реалност“, да схвати да је „кључ будућност Србије, а не то колико волимо прошлост“ (стално подстицање да се покорно прихвати „албанска реалност на Косову“). Међутим, он своје мисли није зауставио на томе. Српски вођа препоручује Србима да за пример узму Немце, јер се немачко друштво „одрекло два своја града“. Предлажемо читаоцима да погоде који су то градови? За оне који нису погодили – Праг и Кенигзберг. Зато што су „у Прагу… говорили на немачком, а не на чешком језику, чак је Кафка писао на немачком језику и слови за немачког писца… Немачка нема контролу над Прагом… Кенигзберг је не само место где је 1701. године крунисан Фредерик Први (тако се чуло, прим. А. Ф.), већ и у исто време центар пруске државе… Немци сада живе без Кенигзберга и без Прага“.(овде) Обратимо пажњу на то како је „аутор именовао“ краља Фридриха I. Ради се о томе што на српском језику његово има гласи „Фридрих“, али се на енглеском језику пише „Frederick”.
По правилу се иза димне пропагандно-маркетиншке завесе намењене унтрашњој употреби јасно указује глобалистички политички пројекат.
Као прво, Вучићеви саветници су били бивши директор ММФ Доминик Штрос-Кан, бивши аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, бивши шеф италијанске дипломатије Франко Фратини. У овом моменту је као Вучићев саветник остао Тони Блер (баш онај који је Србији донео НАТО бомбе „Милосрдног анђела“). Упада у очи то што је Александар Вучић као члан СРС написао похвалну рецензију за књигу свог шефа Војислава Шешеља, потпуно неукусног наслова „Тони Блер – енглески педерски испрдак“. Без обзира на то, управо према моделу Тонија Блера у Влади Србије сада функционишу „delivery units” који контролишу ефективност рада министарстава (при том је сама В. Британија одустала од примене овог система). Блеров помоћник за специјалне операције у области пропаганде, Алистер Кембел, обучавао је стручњаке српске Владе који су задужени за рад са медијима. Бивши радикал А. Вучић одржава блиско пријатељство и са другим особама које су предводиле агресију против његове земље – Герхардом Шредером и паром Клинтон (Вучић је септембра 2016. године у Фонд Хилари Клинтон у име Владе Србије донирао 2 милиона долара – Clinton Global Initiative).(овде) Итекако је занимљиво то што је Тони Блер од 2013. године постао саветник и албанског премијера Едија Раме. Тако је Блер постао неформална везивна карика између руководства Србије и Албаније.
Као друго, чланови Владе Србије, премијер Ана Брнабић и потпредеседник и министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Зорана Михајловић, чланови су српске филијале Трилатералне комисије (основали су је 1973. године Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински).
Као треће, ни један шеф српске државе пре Александра Вучића, од С. Милошевића до Т. Николића, није водио преговоре са шефовима иностраних обавештајних служби. У априлу 2014. године (Вучић је тада био председник Владе) догодио се тространи сусрет између Вучића, америчког амбасадора Мајкла Кирбија и бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса. Затим је уследио читав низ Вучићевих сусрета са Петреусом, како службених, тако и приватних. Почетком фебруара 2018. године дошло је до службене посете Београду и до сусрета са Вучићем шефа британске обавештајне службе МИ6 Алекса Јангера, а као разлог за сусрет је наведена обавештајна сарадња две земље.
У делатности Петреуса је најучљивије следеће: он је један од руководилаца гигантског инвестиционог фонда „Kohlberg, Kravis, Roberts & Co. L. P.” (KKR) и медијски магнат. Фонд је 2013. године усмерио прве директне инвестиције у Источну и Централну Европу купујући медијску компанију „United Group“ (SBB/Telemach). „United Group“ је објединила велике интернет-провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије са простора бивше Југославије. Сада је KKR покренуо сопствену регионалну телевизијску мрежу N1 TV, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву, која је ексклузивни партнер CNN. При том је „United Group“ објединила производњу и емитовање телевизијског садржаја. Истовремено „United Group“ наставља да шири своју сферу утицаја улазећи на тржиште фиксне и мобилне телефоније и преузимајући конкуренте, међу њима и „Ikom” (Србија). При том, исплативост инвестиција у балканске медије се не назире ни у далекој будућности. Тај сектор преживљава такве тешкоће, да губитке трепе и велики играчи какав је у Србији SBB. Чак ни астрономске инвестиције KKR нису поправиле ситуацију SSB у Србији. Годишњи извештаји показују стални раст губитака у милионима евра: 29 мил. 2014., 33 мил. 2015. и 35. мил. у 2016. години. Објашњење можда лежи у томе што је Петреус куповином медија купио и утицај. Осим тога, по свој прилици је дошло и до напумпавања трошкова како би се избегло плаћање пореза. Захваљујући негативном билансу, SBB годинама није платио ни цент пореза на добит, мада је 2016. године имао приход од 170 милиона евра. Тако је губитак буџета Србије изгледа достигао и десетине милиона евра.(овде)
Чинило се да је у 2014. години била неизбежна конфронтација између државе Србије и KKR, јер се KKR спремао да свој телевизијски канал N1 емитује преко сопствене мреже „SBB Telemach“. Истовремено је Влада Србије објавила предлог закона о медијима, према коме дистрибутер није могао бити и произвођач телевизијског програма. Ова забрана се чинила сасвим логичном, јер би дистрибутер на штету конкурената давао предност својим каналима. Неколико година пре тога ЕУ је тај принцип наметнула српској државној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутивне мреже. Међутим, у случају KKR и N1 Брисел је био другачијег мишљења или тачније, изменио је своје мишљење услед лобирања Европске банке за обнову и развој (сувласника „United Group“). После новог сусрета са Петреусом, премијер Вучић је одлучно окончао спор – поздравља се долазак N1 у Србију. Држава се сама повукла. У августу 2014. године парламент је гласао за нови текст закона о медијима кога су банкари издиктирали посредством Брисела. Одстранивши народ, транснационална финансијска олигархија је заврнула руке парламенту који више није размишљао о супростављању. Епилог: у октобру 2014. године отпочело се са емитовањем телевизије N1. У марту 2017. године кабловски оператер SBB је уклонио најпопуларнији државни канал РТС1 са прве позиције на даљинском управљачу. То место које је припадало РТС1 од формирања прве телевизије у земљи, SBB је дао предводнику антисрпске (и антируске) кампање ТВ N1.(овде)
Бивши директор ЦИА, бивши командант здружених снага НАТО у Ираку, Директор ККР групе Дејвид Петреус
Једном речју, генерал Петреус је у Србији власник ТВ N1, једног од највећих кабловских оператера SBB, а такође телевизијских канала Гранд продукција, Тотал ТВ, Спорт клуб, Синеманија, укључујући и дечји канал „Ултра ТВ“. Према информацијама „Информера“ Петреус је и власник једне од најпопуларнијих дневних новина „Блиц“. Генерал се интересује и за куповину банкротиралих великих српских компанија.(овде) Осим тога, значајан део интернет саобраћаја на Балкану се обавља преко провајдера које је купио Петреус. Српско истраживање „Невидљива инфраструктура – токови података“ је показало да се сав интернет-саобраћај слива у једну тачку: „Ако неко жели да прочита, филтрира или заустави сав национални интернет саобраћај који се одвија преко мреже SBB, он то може да уради користећи само једну тачку”. Потпуно случајно та тачка припада управо KKR.(овде)
Овде се чини сасвим умесним да се помене једна изјава блиског сарадника Александра Вучића, тадашњег министра рада Александра Вулина (сада је министар одбране Србије и при том сам није служио војску). Када је у фебруару 2015. године руска телевизија РТ подвргла критици владу Александра Вучића због њене сарадње са Тони Блером, Вулин је тада исказао „тактичку мудрост“ указујући на то да РТ („Русија данас“), као прво, није државна телевизија Руске Федерације (!), а као друго „ову земљу – изјавио је Вулин – Вучић води из Београда, а не из Брисела, Вашингтона и не води је из Москве. И то свима мора да буде јасно… Србија воли како Вучић води ову земљу“.(овде) Демагогија гротескних размера је обавезан атрибут гарнитуре СНС којим се чува власт и прикрива стварни пројекат.
Суштина тог пројекта у односу на целину српског националног корпуса на Балкану, тиче се обавезног признања независности „Републике Косово“. То је вишефазна операција, током које су, после агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, приштински сепаратисти 2008. године прогласили независност. Сада се у српским службеним документима без икаквог смисла, примера ради, влада Рамуша Харадинаја именује као „Првиремене институције самоуправе у Покрајини“, као да Харадинај и његови претходници врше функције власти зато што су легитимно изабрани у Републици Србији. То је пропагандно средство које треба код грађана Србије да створи утисак да службени Београд одржава легитимне контакте са приштинским сепаратистима.
Влада Ивице Дачића (тада први заменик председника Владе и министар унутрашњих послова) је 2008. године потписала споразум да мисија УН УМНИК преда главне функције у области правосудног система, царине и полиције мисији ЕУ ЕУЛЕКС (чији је званични циљ јачање косовских институција).(овде) Потом је уследила у потпуности несхватљива одлука Међународног суда правде УН од 2010. године. Суштина саветодавног мишљења овог Суда своди се на то да „акт проглашења независности није супротан међународном праву“, јер било која група може прогласити независност од било кога, па зато и сам акт (декларација) проглашења није противан међународном праву (другима остављам правну оцену оваквог закључка). Међутим, саветодавно мишљење Међународног суда правде садржи један изузетно важан став: група Албанаца која је прогласила независност није представљала званичне органе привремене самоуправе покрајине Косова и Метохије. Следствено, они нису имали потребна овлашћења да прогласе независност, па је зато реч о акту политичке природе. Одлуку Међународног суда правде свака страна може да тумачи и користи у свом интересу, па се тако Суд заштитио од напада у једном изузетно остељивом питању.
Тако се до доласка Александра Вучића на власт 2012. година косовска политика српских власти споро, али сигурно кретала у правцу примене плана Марти Ахтисарија (мада српска власт упорно одбија да то призна), притиска на Србе и учвршћивања органа власти приштинских сепаратиста. У томе се огледа континуитет политика Бориса Тадића и Александра Вучића. Ипак, Срби су се у таквој ситуацији успешно сналазили. До бесповратног погоршања ситуација тада није дошло, пре свега због тога што су Срби са севера покрајине одлучно у својим руакама држали овај део Косова. Напомињемо да на територију севера Косова са већинским српским становништвом, албански терористи нису могли ступе од времена Другог светског рата.
Неспоран дугогодишњи ауторитет био је и остао Марко Јакшић са својим саборцима. У фебруару 2011. године Срби са севера покрајине су спровели референдум на коме су се практично једногласно изјаснили за непризнавање „косовских органа власти“. Занимљиво је да је крајем 2011. године Ангела Меркел извршила притисак на Бориса Тадића да потпише споразум истоветан садашњем Бриселском споразуму, али је Тадић то одбио. Уочи потписивања Бриселског споразума Срби са севера КиМ су тражили да се распише општенародни референдум о закључивању антиуставних споразума. После тога су Срби са КиМ у складу са законодавством Србије самостално формирали законодавни орган – Скупштину АП Косова и Метохије. Међутим, власт у Београду је већ од 2012. године (када је на власт у Србији дошао тандем Т. Николић – А. Вучић) престала да организује изборе на КиМ према законима Републике Србије. Тада је дошло до драстичног убрзавања већ назаначених тенденција.
фото архива
У 2013. години се збио кључни догађај. Српска власт, коју се представљали тадашњи председник Владе Ивица Дачић и тадашњи први потпредеседник Владе Александар Вучић, потписала је 19. априла тзв. Први бриселски споразум (Дачић је фактички приморао Вучића да стави свој потпис, пошто није хтео да буде једини у таквом послу). Суштина Бриселског споразума се састоји у томе да се руководство Србије, без спољног притиска и реалне војне претње, одрекло вршења полицијске и судске власти на целокупној територији Косова, укључујући и север покрајине. Од тада на Косову функционише ��амо судски и полицијски систем „Републике Косово“. Бриселски споразум признаје и учвршћује само функционисање правног поретка „Републике Косово“. У овом документу нема помена Устава и закона Републике Србије или било какве формулације о томе да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије.
Посебно понижење за Србију и Србе било је полагање заклетве верности „Републици Косово“ од стране српских судија и полицајаца (10% српских судија је одбило ово понижење). Природно је што је приштински судски систем одбио да призна пресуде које су раније донели судови на КиМ у оквиру уставног система Србије, што је север покрајине гурнуло у стање правног хаоса.
Суштина преговарачког процеса, који српске власти лукаво означавају именом формат Београд – Приштина, а „косовске власти“ као преговоре Републике Косово и Србије, састоји се у успостављању праве државне границе. При том, претходна власт Бориса Тадића је само парафирала споразум о интегрисаном управљању границом, пошто се на документу налазе само иницијали, а не и потпис шефа преговарачке групе Борка Стефановића. Потом су уследили: предаја царине у надлежност Приштине, матичних књига и катастарских докумената, утврђена је међународна процедура нострификације диплома између Србије и Косова, укинути су органи цивилне заштите на целокупној територији КиМ (укључујући и легендарну групу Бранилаца моста), Приштина је добила свој међународни телефонски код +383 и, најзад, уколоњена је последња физичка баријера која је спречавала улазак албанских јединица на север Косова – Парк мира на мосту преко реке Ибар (који дели јужни од северног дела Косовске Митровице).
Насупрот томе, Београд није ништа добио од Албанаца. За шест година власти, Александра Вучића није ништа предузео у вези са повратком 220 000 Срба протераних са КиМ, а оне Србе који су на КиМ „штити“ тако што их ставља под шапу албански организованих криминалних група и бивших главешина ОВК. Србији се ништа горе од Бриселског споразума није догодило у историји „решавања косовског питања“. У свему томе су јасно уочљива обележја државне издаје и националне капитулације.
У новембру 2013. године режим Александра Вучића је извршио директни противзаконити притисак на српско становништво у покрајини да би га принудио да учествује на изборима по законима „Републике Косово“. Тада су Србима претили губитком социјалне помоћи из Србије, губитком посла и сл. Подвлачимо, од 2012. године до данас на територији Косова се уз сагласност власти Србије спровде једино избори „Републике Косово“. Осим тога, садашња власт у Београду је насупрот претходним српским лидерима формирала сопствену странку на Косову под именом „Српска листа“. У странку су ушли људи сумњиве, чак и криминалне прошлости, бивши ватрогасци и бивши полицајци. Њихова најзначајнија специфичност огледа се у томе што су потпуно одани и контролисани од стране власти у Београду. Сходно резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, „Српска листа“ је ушла у „косовски парламент“ и подржала је избор Рамуша Харадинаја за премијера (септембар 2017. г).
Тако је „Српска листа“, политичка снага Александра Вучића на Косову, ПОМОГЛА Харадинају да постане премијер. При том је због почињених злочина против Харадинаја 2006. године у Србији покренута истрага. Имајући то у виду, намеће се логично питање: шта је Рамуш Харадинај за режим Александра Вучића и „Српску листу“?Злочинац, који је починио нека од најтежих кривичних дела против Срба или политички партнер? Подсећам да је Рамуш Харадинај да би избегао кажњавање од стране Међународног трибунала за бившу Југославију уз помоћ својих терориста ликвидирао око четрдесет сведока и чланова њихових породица, у циљу застрашивања дизали су у ваздух аутомобиле, пуцали из аутоматских пушака. Захваљујући „труду“ српске стране консолидоване су позиције некадашњих главешина диверзантско-терористичке ОВК, на челу са Рамушем Харадинајем, најауторитетнијим терористом који је умео гвозденом руком да одржава дисциплину и да ефективно извршава задатке било ког нивоа, не гнушајући се ничега. Како истиче пуковник српског Министарства унутрашњих послова и активни учесник рата на КиМ, Славко Никић, Харадинај може да спроведе мобилизацију ветерана ОВК у року од два часа, док се на позив за мобилизацију српског премијера Ане Брнабић може одазавати једино геј-одред – суморно се шали пуковник.(овде)
Формирањем и директном подршком „Српској листи“, Београд је решио два задатка: гушење целокупне остале друштвено-политичке делатности Срба на КиМ и даље укључење и сарадња Срба са поретком „Републике Косово“, све до сагласности са Харадинајевом кандидатуром за премијера. Премијер Србије Ана Брнабић је 13. септембра 2017. године изјавила да „Српска листа има пуну и безрезервну подршку Владе Србије и њихова одлука да уђу у нову владу у Приштини је одговорна“.(овде) Али још је интересантније то што је Александар Вучић честитао „Српској листи“ победу због уласка у „косовски парламент“, али се одмах оградио од своје екипе, истичући како је ипак „то ваш избор“.
Преговори Србије са „Републиком Косово“ одвијају се без прекида, чак и упркос громогласног убиства једног од угледнијих српских лидера из покрајине Оливера Ивановића. Да српска власт није укинула своје судство и полицију у покрајини, не би била принуђена да понизно моли Приштину да јој дозволи да учествује у истрази и при том, по обичају, да не добије то одобрење.
Двадесетшестог марта се догодио инцидент са хапшењем шефа Канцеларије (раније је постојало Министарство за КиМ, па је потом ниво спуштен на ранг канцеларије) за КиМ Марка Ђурића на територији северне Косовске Митровице. Занимљиво је то што је овом инциденту претходила необична „приватна“ и по свему ванредна Вучићева посета САД, редовном авионском линијом, а потом и тајни Вучићев сусрет са Хашимом Тачијем. Суштина инцидента који се збио није у томе што је Приштина ухапсила представника Владе Србије, већ у томе што су то Албанци могли да учине потпуно легитимно, јер им је легитимност обезбедио нико други него Бриселски споразум. Косовске власти су деловале у складу са својим законодавством, због чега су протести против њиховог деловања у овом случају потпуно противправни.
Специјалне јединице Косовске полиције („РОСУ“) су пре посете српских чиновника заузеле стратешке пунктове на граници и упозориле да се посета српских чиновника сматра непожељном, те да ће у супротном они предузети оштре мере. Српска страна инсистира на претходном договору са Приштином, док Харадинај тврди да је Ђурић на Косову био илегално, а да се око добијања дозволе за боравак догодио технички неспоразум.(овде) Хапшење је извршено уз демонстрацију силе, као показна акција. Марка Ђурића су са лисцама на рукама одвезли у Приштину и дословце су га вукли за кравату на подсмех публике. Али више питања искрсава него што има одговора. Када је Марко Ђурић пристигао у северну Косовску Митровицу за одржавање скупа је изабрана најмања сала. Због чега? По свему судећи да би се смањио број учесника и самим тим смањио ризик од већег отпора специјалним јединицама „РОСУ“. Све у свему, догађај у вези са хапшењем Марка Ђурића свима делује чудно. Чини нам се да је од изазивања Приштине да репризира насиље из деведесетих година прошлог века, много битније да се Приштини не преда север Косова и да се прекину преговори, који су по свим тачкама национална капитулација.
Поводом овог инцидента Алексанадар Вучић се директно обратио за савет председнику Русије Владимиру Путину. У телефонском разговору В. Путин је обајнио позицију Русије: напад на Србију се третира као напад на Русију, треба у потпуности следити принципе Резолуције Савета безбедности УН 1244. А ову Резолуцију, подвлачимо, грубо нарушава Бриселски споразум који је закључио Вучић. Бриселски споразум нарушава и Устав Републике Србије, али према закључку Уставног суда Републике Србије Бриселски споразум није правни, већ политички акт.
Према мишљењу Александра Вучића Србији сада не остаје ништа више осим да се бори за формирање некакве Заједнице српских општина. Међутим, у Бриселском споразуму се говори само о законима „Републике Косово“, па отуда та Заједница може да функционише само у складу са косовским законодавством. Заједници не могу да буду додељена законодавна овлашћења и може једино да одлучује о локалним питањима. Формирање ЗСО је у принципу постављено на противправној основи, зато што је пажња морала да буде на неповредивости територијалне целовитости и суверенитета Србије на КиМ, како то гарантују Устав Србије и Резолуција 1244.
Приштина са своје стране негодује због ЗСО, јер на територији „Косова“ већ функционише асоцијација косовски општина, па је нејасно зашто је уопште потребно њено дуплирање. До данас Приштина није формирала ову нову асоцијацију која је у целини узев бесмислена за све и не намерава да помаже Вучићевом режиму, коме би формирање ЗСО омогућило да разговоре са Албанцима лажно тумачи као „успех“.
Мотиви деловања Александра Вучића су крајње једноставни. Покрет „Отаџбина“ у обраћању јавности од 7. априла 2018. године указује:
„2012. године Алексанар Вучић је обећао својим западним менторима да ће се одрећи Косова и Метохије. Из тог разлога он обмањује, лаже, манипулише, служи се свим могућим и немогућим средствима да дато обећање испуни. Зна добро да они, са којима је правио договоре, у случају преваре знају да буду јако брутални. Судбина покојног премијера Зорана Ђинђића јасно опомиње. Данас су грађани Србије таоци сулудог обећања председника Републике да због доласка на власт мора да преда јужну српску покрајину“.(овде)
Међународна заједница очекује од Вучића да у 2019. години са Приштином закључи правно обавезујући споразум о узајамном признању, укључујући и препуштање „Републици Косово“ чланства у УН. Тај споразум је услов за пријем Србије у ЕУ („ЕУ нема алтернативу“, главна је парола Вучићевог режима), па и сам Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ третира Косово и Србију као засебне независне државе и садржи обавезу закључивања споразума о регионалној сарадњи и добросуседству (чл. 15. ССП).(овде)
Све што је Александар Вучић урадио по питању КиМ је противуставно, његов приступ и журба у решавању проблема КиМ условљена је искључиво његовим личним обавезама према Западу. Уз то, и време ради за Србе, јер Албанци због тешког економског стања и свеопштег беспоретка настављају да масовно напуштају покрајину, а наталитет се у њиховим породицама драстично снизио. Не треба преувеличавати број Албанаца, њих на КиМ према оценама „Отаџбине“ нема више од 900 000 (овде), док је Срба око 130 000.
Шта је друго него расизам позив да се преда Косово „зато што су тамо Албанци“? Многи од њих све до данас користе пасоше Републике Србије (док Србе присиљавају да узимају пасоше „Републике Косово“, у исто време сами Албанци задржавају за себе документе Србије), уче се и лече у Србији и када би се уништило терористичко и криминално подземље (што је обавеза државе) Албанци би могли да буду као сви други грађани Србије. Модел разорене територије лишене будућности коју су формирали Американци, није усрећио ни саме Албанце, који су постали таоци бивших терориста ОВК.
У целини гледано ситуација на КиМ је експлозивна и представља директну претњу за безбедност Руске Федерације.
Највећа америчка војна база изграђена после вијетнамског рата, ‘“Бондстил“ на окупираном Косову и Метохији
Као прво, на Косову се налази једна од већих база САД и НАТО у свету – Бондстил. Приступ бази је затворен, а налази се на територији на којој искључиво живе албански кланови лојални САД. У Кампу Бондстил су се од 2010. године обучавали терористи за учешће у украјинском оружаном сукобу. Ко може да гарантује да се ово неће наставити до неког новог сукоба на постсовјетском простору?
Као друго, Албанци никада нису били нешто посебно религиозни, али су сада у Албанију и на КиМ дошли вахабисти, исламски екстремисти са Блиског истока. Већ сада око 30% Албанаца на КиМ припада радикалној грани ислама; на КиМ је пристигла и Ал Каида, која се овде озбиљно и на дуже време укопава.(овде) Од Приштине до Москве потребно је два часа лета авионом, зато спој исламиста, криминала, трговине наркотицима и базе Камп Бодстил не може да не узнемирава.
Од „наранџасте револуције“ 5. октобра 2000. године до данашњег дана у Србији се формира систем тихе, али свеобухватне окупације земље. Овај процес је драстично убрзан после доласка на власт Александра Вучића. Његов режим је на Косову успео да ликвидира институционалну и ванинституционалну заштиту српских националних интереса. Наусупрот угледних и истинских српских лидера са КиМ, формирана је „Српска листа“ као политички симулакрум са оперативним задатком да уништи свако испољавање другачијег политичког става. Не само да не постоји ни идеја ни стратегија националне одбране, већ, напротив, актуелна власт врши активну пропагандну припрему за „убрзано решење косовског проблема“. Покрећу се тајни преговори и сусрети, који резултирају провокативним екцесима. Поједини су дошли од стране Београда, као онај који је везан за историју воза-музеја, које је био украшен са иконама и натписима „Косово је Србија“ на различитим језицима, а који због претње из Приштине није ни стигао до границе са КиМ, као и инцидент са хапшењем Марка Ђурића. Иза ових провокација се у оквиру „бриселских преговора“ одиграва стварна предаја свих позиција од стране Александра Вучића.
Мора да забрињавају тежње да се Русија увуче у решавање вештачки створених ситуација, а да се при том не помињу прави разлози њиховог настанка: вероватни договор Александра Вучића са западним фактором и цена његовог доласка на власт, Вучићева предаја севера КиМ Албацима, уз ликвидацију државних органа Србије на територији целе Покрајине, укључујући и север који је раније био недоступан Албанцима. Треба узети у обзир да Запад спроводи сложену и вишефазну операцију не само у српској АП КиМ, већ и на целом Балкану. У том погледу се подршка антисрпским и антиуставним деловањима Александра Вучића у српском националном корпусу схвата као подршка Рамушу Харадинају, пројекту „Велика Албанија“, америчком војном јачању на Балкану и, најзад, Ал Каиди.
АЊА ФИЛИМОНОВА
Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије
У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, о…
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије https://ift.tt/2HSnjYb, Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије
У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, од 2014. премијер, а од 2017. председник Републике) позвао на отпочињање унутрашњег друштвеног дијалога о Косову и Метохији, да „то бреме не би остављали потомцима, већ да би сви заједно пронашли трајно решење и искључили сукоб као опцију“. „Ми – изјавио је тада Вучић – морамо да размислимо шта ћемо и како с нашим односима и ставовима о Косову и Метохији, а не да бежимо од тога и да живимо у периоду од пре 300 година“. (овде) Када говори о КиМ Вучић редовно указује на неопходност одбацивања „мита“ (очигледно под „митом“ подразумевајући духовно-историјско наслеђе везано за Косово и Метохију, пре свега Светосавско предање и Косовски завет).
Тема „унутрашњег дијалога“ се појавила у првом Вучићевом обраћању у својству новоизабраног председника државе. Амерички амбасадор у Србији, Кајл Скот, одмах је подржао Вучићеву иницијативу, наглашавајући да је „важно да у дијалог буду укључени сви сегменти друштва, да се изјасне о најважнијим проблемима земље, а у томе су спољна политика и односи са Косовом веома битни“. (овде) У суштини циљ „дијалога“ показује да Вучић није спреман да на себе преузме потпуну одговорност за признање од стране Србије квазидржаве албанских сепаратиста као независне суверене државе, укључујући и њено чланство у УН. Потребно му је да одговорност за тај чин подели са Скупштином, Црквом, невладиним сектором и САНУ.
Формално гледано дијалог се водио неколико месеци. Међутим, његов коначни исход је био сасвим неочекиван. Александар Вучић се 30. марта 2018. године сусрео са тзв. Конвентом (асоцијација више од седамсто невладиних организација изразите прозападне орјентације, неформални лидер Конвента је Соња Лихт). Вучић је управо пред овим „скупом“ представио своје виђење резулата дијалога. И поред тога што се, према његовим речима, „огромна већина политичке и неполитичке јавности Србије“ изјаснила за очување статуса кво, замрзавање сукоба и чекање бољих услова, српски председник не дели такву сагласност. Србија на тај начин, према његовом мишљењу, „ништа не би добила, већ би само изгубила“. (овде) Вучић је одбацио мишљења већине угледних представника Цркве, науке, културе и јавности и предност дао позицију коју је по питању КиМ заузео прозападни део невладиног сектора. На крају сусрета Вучић је показао велику довитљивост изјавивши: „Заједнички именитељ свих анализа Националног конвента састоји се у томе да је неопходно да прихватимо независност Косова, али да је формално не признамо“. Очигледно је да таква формулација одговара Вучићевим личним интересима, зато он још само прецизира да „видимо шта можемо да извучемо за српску заједницу и како можемо да осигурамо будућност Србије у ЕУ“. (овде)
Приметћујемо да су изјаве Александра Вучића, чак и о кључним питањима, мутне и недоречене, формулације су популистичке, нејасне и неизоштрене и отварају више питања, него што нуде одговора. Истовремено, од српског председника стално се чују упадљиво непријатељске и слуђујуће оцене карактера српског народа: „лењи“, „неспособни“, „живе изван реалности“, Срби морају да одбаце „митове“ и „митологију“, „не треба љубити земљу својих предака, већ земљу по којој ходају наши потомци“. (овде) Вучић оптужује Србе ни мање ни више него за расизам, као, примера ради, при сусрету са Еди Рамом у септембру 2015. године: „Албанаци су често имали расистички став према Србима и обратно, Срби према Албанцима“.(овде) Он често прибегава уопотреби вештачке симетрије, због чега га је умировљени епископ Атанасије оценио „као пеливана, који игра двоструку или троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова“.(овде)
Уочи 2016. године Александар Вучић се у новогодишњем обраћању обрушио и на Небеску Србију и уопште на српску историју: „Србији је доста „чаробних штапића“… који нам обећавајући… правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији“. За њу је требало само да умремо, ништа више“, „по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају“.(овде)
Све је то вучићевска реприза псеудоморфозе културе и промене националне свести. Претпостављамо да је Александру Вучићу и његовим западним саветницима познато да је народ без историјског сећања неспособан за деловање. Ако узмемо у обзир став истог тог Волтера, према коме је људској делатности својствен свестан избор циља, поставља се питање какав је стварни циљ таквих идеолошких диверзија које су усмерене на формирање антисвести и фрустрираног идентитета. Требало је, по свему судећи, озбиљно проучити западне мислиоце, а не руководити се само тренутним маркетиншким циљевима. Гистав ле Бон је на пример тврдио да „су мртви не само бесконачно бројнији, већ и да су бесконачно моћнији од живих. Они управљају огромним пределом несвесног, тим невидљивом пределом који под својом влашћу држи све манифестације разума и карактера. Народ се знатно више руководи својим покојницима, него живима.“ Потпуна катастрофа за једну земљу може да се заврши са ситуацијом у којој се идејни погледи шефа државе на сопствени народ не разликују од погледа немачког каплара.
„Немачка парадигма“ је посебно блиска српском председнику. Крајем марта 2018. године Александар Вучић је у свом видео обраћању поново препоручио народу „да сагледа реалност“, да схвати да је „кључ будућност Србије, а не то колико волимо прошлост“ (стално подстицање да се покорно прихвати „албанска реалност на Косову“). Међутим, он своје мисли није зауставио на томе. Српски вођа препоручује Србима да за пример узму Немце, јер се немачко друштво „одрекло два своја града“. Предлажемо читаоцима да погоде који су то градови? За оне који нису погодили – Праг и Кенигзберг. Зато што су „у Прагу… говорили на немачком, а не на чешком језику, чак је Кафка писао на немачком језику и слови за немачког писца… Немачка нема контролу над Прагом… Кенигзберг је не само место где је 1701. године крунисан Фредерик Први (тако се чуло, прим. А. Ф.), већ и у исто време центар пруске државе… Немци сада живе без Кенигзберга и без Прага“.(овде) Обратимо пажњу на то како је „аутор именовао“ краља Фридриха I. Ради се о томе што на српском језику његово има гласи „Фридрих“, али се на енглеском језику пише „Frederick”.
По правилу се иза димне пропагандно-маркетиншке завесе намењене унтрашњој употреби јасно указује глобалистички политички пројекат.
Као прво, Вучићеви саветници су били бивши директор ММФ Доминик Штрос-Кан, бивши аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, бивши шеф италијанске дипломатије Франко Фратини. У овом моменту је као Вучићев саветник остао Тони Блер (баш онај који је Србији донео НАТО бомбе „Милосрдног анђела“). Упада у очи то што је Александар Вучић као члан СРС написао похвалну рецензију за књигу свог шефа Војислава Шешеља, потпуно неукусног наслова „Тони Блер – енглески педерски испрдак“. Без обзира на то, управо према моделу Тонија Блера у Влади Србије сада функционишу „delivery units” који контролишу ефективност рада министарстава (при том је сама В. Британија одустала од примене овог система). Блеров помоћник за специјалне операције у области пропаганде, Алистер Кембел, обучавао је стручњаке српске Владе који су задужени за рад са медијима. Бивши радикал А. Вучић одржава блиско пријатељство и са другим особама које су предводиле агресију против његове земље – Герхардом Шредером и паром Клинтон (Вучић је септембра 2016. године у Фонд Хилари Клинтон у име Владе Србије донирао 2 милиона долара – Clinton Global Initiative).(овде) Итекако је занимљиво то што је Тони Блер од 2013. године постао саветник и албанског премијера Едија Раме. Тако је Блер постао неформална везивна карика између руководства Србије и Албаније.
Као друго, чланови Владе Србије, премијер Ана Брнабић и потпредеседник и министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Зорана Михајловић, чланови су српске филијале Трилатералне комисије (основали су је 1973. године Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински).
Као треће, ни један шеф српске државе пре Александра Вучића, од С. Милошевића до Т. Николића, није водио преговоре са шефовима иностраних обавештајних служби. У априлу 2014. године (Вучић је тада био председник Владе) догодио се тространи сусрет између Вучића, америчког амбасадора Мајкла Кирбија и бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса. Затим је уследио читав низ Вучићевих сусрета са Петреусом, како службених, тако и приватних. Почетком фебруара 2018. године дошло је до службене посете Београду и до сусрета са Вучићем шефа британске обавештајне службе МИ6 Алекса Јангера, а као разлог за сусрет је наведена обавештајна сарадња две земље.
У делатности Петреуса је најучљивије следеће: он је један од руководилаца гигантског инвестиционог фонда „Kohlberg, Kravis, Roberts & Co. L. P.” (KKR) и медијски магнат. Фонд је 2013. године усмерио прве директне инвестиције у Источну и Централну Европу купујући медијску компанију „United Group“ (SBB/Telemach). „United Group“ је објединила велике интернет-провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије са простора бивше Југославије. Сада је KKR покренуо сопствену регионалну телевизијску мрежу N1 TV, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву, која је ексклузивни партнер CNN. При том је „United Group“ објединила производњу и емитовање телевизијског садржаја. Истовремено „United Group“ наставља да шири своју сферу утицаја улазећи на тржиште фиксне и мобилне телефоније и преузимајући конкуренте, међу њима и „Ikom” (Србија). При том, исплативост инвестиција у балканске медије се не назире ни у далекој будућности. Тај сектор преживљава такве тешкоће, да губит��е трепе и велики играчи какав је у Србији SBB. Чак ни астрономске инвестиције KKR нису поправиле ситуацију SSB у Србији. Годишњи извештаји показују стални раст губитака у милионима евра: 29 мил. 2014., 33 мил. 2015. и 35. мил. у 2016. години. Објашњење можда лежи у томе што је Петреус куповином медија купио и утицај. Осим тога, по свој прилици је дошло и до напумпавања трошкова како би се избегло плаћање пореза. Захваљујући негативном билансу, SBB годинама није платио ни цент пореза на добит, мада је 2016. године имао приход од 170 милиона евра. Тако је губитак буџета Србије изгледа достигао и десетине милиона евра.(овде)
Чинило се да је у 2014. години била неизбежна конфронтација између државе Србије и KKR, јер се KKR спремао да свој телевизијски канал N1 емитује преко сопствене мреже „SBB Telemach“. Истовремено је Влада Србије објавила предлог закона о медијима, према коме дистрибутер није могао бити и произвођач телевизијског програма. Ова забрана се чинила сасвим логичном, јер би дистрибутер на штету конкурената давао предност својим каналима. Неколико година пре тога ЕУ је тај принцип наметнула српској државној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутивне мреже. Међутим, у случају KKR и N1 Брисел је био другачијег мишљења или тачније, изменио је своје мишљење услед лобирања Европске банке за обнову и развој (сувласника „United Group“). После новог сусрета са Петреусом, премијер Вучић је одлучно окончао спор – поздравља се долазак N1 у Србију. Држава се сама повукла. У августу 2014. године парламент је гласао за нови текст закона о медијима кога су банкари издиктирали посредством Брисела. Одстранивши народ, транснационална финансијска олигархија је заврнула руке парламенту који више није размишљао о супростављању. Епилог: у октобру 2014. године отпочело се са емитовањем телевизије N1. У марту 2017. године кабловски оператер SBB је уклонио најпопуларнији државни канал РТС1 са прве позиције на даљинском управљачу. То место које је припадало РТС1 од формирања прве телевизије у земљи, SBB је дао предводнику антисрпске (и антируске) кампање ТВ N1.(овде)
Бивши директор ЦИА, бивши командант здружених снага НАТО у Ираку, Директор ККР групе Дејвид Петреус
Једном речју, генерал Петреус је у Србији власник ТВ N1, једног од највећих кабловских оператера SBB, а такође телевизијских канала Гранд продукција, Тотал ТВ, Спорт клуб, Синеманија, укључујући и дечји канал „Ултра ТВ“. Према информацијама „Информера“ Петреус је и власник једне од најпопуларнијих дневних новина „Блиц“. Генерал се интересује и за куповину банкротиралих великих српских компанија.(овде) Осим тога, значајан део интернет саобраћаја на Балкану се обавља преко провајдера које је купио Петреус. Српско истраживање „Невидљива инфраструктура – токови података“ је показало да се сав интернет-саобраћај слива у једну тачку: „Ако неко жели да прочита, филтрира или заустави сав национални интернет саобраћај који се одвија преко мреже SBB, он то може да уради користећи само једну тачку”. Потпуно случајно та тачка припада управо KKR.(овде)
Овде се чини сасвим умесним да се помене једна изјава блиског сарадника Александра Вучића, тадашњег министра рада Александра Вулина (сада је министар одбране Србије и при том сам није служио војску). Када је у фебруару 2015. године руска телевизија РТ подвргла критици владу Александра Вучића због њене сарадње са Тони Блером, Вулин је тада исказао „тактичку мудрост“ указујући на то да РТ („Русија данас“), као прво, није државна телевизија Руске Федерације (!), а као друго „ову земљу – изјавио је Вулин – Вучић води из Београда, а не из Брисела, Вашингтона и не води је из Москве. И то свима мора да буде јасно… Србија воли како Вучић води ову земљу“.(овде) Демагогија гротескних размера је обавезан атрибут гарнитуре СНС којим се чува власт и прикрива стварни пројекат.
Суштина тог пројекта у односу на целину српског националног корпуса на Балкану, тиче се обавезног признања независности „Републике Косово“. То је вишефазна операција, током које су, после агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, приштински сепаратисти 2008. године прогласили независност. Сада се у српским службеним документима без икаквог смисла, примера ради, влада Рамуша Харадинаја именује као „Првиремене институције самоуправе у Покрајини“, као да Харадинај и његови претходници врше функције власти зато што су легитимно изабрани у Републици Србији. То је пропагандно средство које треба код грађана Србије да створи утисак да службени Београд одржава легитимне контакте са приштинским сепаратистима.
Влада Ивице Дачића (тада први заменик председника Владе и министар унутрашњих послова) је 2008. године потписала споразум да мисија УН УМНИК преда главне функције у области правосудног система, царине и полиције мисији ЕУ ЕУЛЕКС (чији је званични циљ јачање косовских институција).(овде) Потом је уследила у потпуности несхватљива одлука Међународног суда правде УН од 2010. године. Суштина саветодавног мишљења овог Суда своди се на то да „акт проглашења независности није супротан међународном праву“, јер било која група може прогласити независност од било кога, па зато и сам акт (декларација) проглашења није противан међународном праву (другима остављам правну оцену оваквог закључка). Међутим, саветодавно мишљење Међународног суда правде садржи један изузетно важан став: група Албанаца која је прогласила независност није представљала званичне органе привремене самоуправе покрајине Косова и Метохије. Следствено, они нису имали потребна овлашћења да прогласе независност, па је зато реч о акту политичке природе. Одлуку Међународног суда правде свака страна може да тумачи и користи у свом интересу, па се тако Суд заштитио од напада у једном изузетно остељивом питању.
Тако се до доласка Александра Вучића на власт 2012. година косовска политика српских власти споро, али сигурно кретала у правцу примене плана Марти Ахтисарија (мада српска власт упорно одбија да то призна), притиска на Србе и учвршћивања органа власти приштинских сепаратиста. У томе се огледа континуитет политика Бориса Тадића и Александра Вучића. Ипак, Срби су се у таквој ситуацији успешно сналазили. До бесповратног погоршања ситуација тада није дошло, пре свега због тога што су Срби са севера покрајине одлучно у својим руакама држали овај део Косова. Напомињемо да на територију севера Косова са већинским српским становништвом, албански терористи нису могли ступе од времена Другог светског рата.
Неспоран дугогодишњи ауторитет био је и остао Марко Јакшић са својим саборцима. У фебруару 2011. године Срби са севера покрајине су спровели референдум на коме су се практично једногласно изјаснили за непризнавање „косовских органа власти“. Занимљиво је да је крајем 2011. године Ангела Меркел извршила притисак на Бориса Тадића да потпише споразум истоветан садашњем Бриселском споразуму, али је Тадић то одбио. Уочи потписивања Бриселског споразума Срби са севера КиМ су тражили да се распише општенародни референдум о закључивању антиуставних споразума. После тога су Срби са КиМ у складу са законодавством Србије самостално формирали законодавни орган – Скупштину АП Косова и Метохије. Међутим, власт у Београду је већ од 2012. године (када је на власт у Србији дошао тандем Т. Николић – А. Вучић) престала да организује изборе на КиМ према законима Републике Србије. Тада је дошло до драстичног убрзавања већ назаначених тенденција.
фото архива
У 2013. години се збио кључни догађај. Српска власт, коју се представљали тадашњи председник Владе Ивица Дачић и тадашњи први потпредеседник Владе Александар Вучић, потписала је 19. априла тзв. Први бриселски споразум (Дачић је фактички приморао Вучића да стави свој потпис, пошто није хтео да буде једини у таквом послу). Суштина Бриселског споразума се састоји у томе да се руководство Србије, без спољног притиска и реалне војне претње, одрекло вршења полицијске и судске власти на целокупној територији Косова, укључујући и север покрајине. Од тада на Косову функционише само судски и полицијски систем „Републике Косово“. Бриселски споразум признаје и учвршћује само функционисање правног поретка „Републике Косово“. У овом документу нема помена Устава и закона Републике Србије или било какве формулације о томе да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије.
Посебно понижење за Србију и Србе било је полагање заклетве верности „Републици Косово“ од стране српских судија и полицајаца (10% српских судија је одбило ово понижење). Природно је што је приштински судски систем одбио да призна пресуде које су раније донели судови на КиМ у оквиру уставног система Србије, што је север покрајине гурнуло у стање правног хаоса.
Суштина преговарачког процеса, који српске власти лукаво означавају именом формат Београд – Приштина, а „косовске власти“ као преговоре Републике Косово и Србије, састоји се у успостављању праве државне границе. При том, претходна власт Бориса Тадића је само парафирала споразум о интегрисаном управљању границом, пошто се на документу налазе само иницијали, а не и потпис шефа преговарачке групе Борка Стефановића. Потом су уследили: предаја царине у надлежност Приштине, матичних књига и катастарских докумената, утврђена је међународна процедура нострификације диплома између Србије и Косова, укинути су органи цивилне заштите на целокупној територији КиМ (укључујући и легендарну групу Бранилаца моста), Приштина је добила свој међународни телефонски код +383 и, најзад, уколоњена је последња физичка баријера која је спречавала улазак албанских јединица на север Косова – Парк мира на мосту преко реке Ибар (који дели јужни од северног дела Косовске Митровице).
Насупрот томе, Београд није ништа добио од Албанаца. За шест година власти, Александра Вучића није ништа предузео у вези са повратком 220 000 Срба протераних са КиМ, а оне Србе који су на КиМ „штити“ тако што их ставља под шапу албански организованих криминалних група и бивших главешина ОВК. Србији се ништа горе од Бриселског споразума није догодило у историји „решавања косовског питања“. У свему томе су јасно уочљива обележја државне издаје и националне капитулације.
У новембру 2013. године режим Александра Вучића је извршио директни противзаконити притисак на српско становништво у покрајини да би га принудио да учествује на изборима по законима „Републике Косово“. Тада су Србима претили губитком социјалне помоћи из Србије, губитком посла и сл. Подвлачимо, од 2012. године до данас на територији Косова се уз сагласност власти Србије спровде једино избори „Републике Косово“. Осим тога, садашња власт у Београду је насупрот претходним српским лидерима формирала сопствену странку на Косову под именом „Српска листа“. У странку су ушли људи сумњиве, чак и криминалне прошлости, бивши ватрогасци и бивши полицајци. Њихова најзначајнија специфичност огледа се у томе што су потпуно одани и контролисани од стране власти у Београду. Сходно резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, „Српска листа“ је ушла у „косовски парламент“ и подржала је избор Рамуша Харадинаја за премијера (септембар 2017. г).
Тако је „Српска листа“, политичка снага Александра Вучића на Косову, ПОМОГЛА Харадинају да постане премијер. При том је због почињених злочина против Харадинаја 2006. године у Србији покренута истрага. Имајући то у виду, намеће се логично питање: шта је Рамуш Харадинај за режим Александра Вучића и „Српску листу“?Злочинац, који је починио нека од најтежих кривичних дела против Срба или политички партнер? Подсећам да је Рамуш Харадинај да би избегао кажњавање од стране Међународног трибунала за бившу Југославију уз помоћ својих терориста ликвидирао око четрдесет сведока и чланова њихових породица, у циљу застрашивања дизали су у ваздух аутомобиле, пуцали из аутоматских пушака. Захваљујући „труду“ српске стране консолидоване су позиције некадашњих главешина диверзантско-терористичке ОВК, на челу са Рамушем Харадинајем, најауторитетнијим терористом који је умео гвозденом руком да одржава дисциплину и да ефективно извршава задатке било ког нивоа, не гнушајући се ничега. Како истиче пуковник српског Министарства унутрашњих послова и активни учесник рата на КиМ, Славко Никић, Харадинај може да спроведе мобилизацију ветерана ОВК у року од два часа, док се на позив за мобилизацију српског премијера Ане Брнабић може одазавати једино геј-одред – суморно се шали пуковник.(овде)
Формирањем и директном подршком „Српској листи“, Београд је решио два задатка: гушење целокупне остале друштвено-политичке делатности Срба на КиМ и даље укључење и сарадња Срба са поретком „Републике Косово“, све до сагласности са Харадинајевом кандидатуром за премијера. Премијер Србије Ана Брнабић је 13. септембра 2017. године изјавила да „Српска листа има пуну и безрезервну подршку Владе Србије и њихова одлука да уђу у нову владу у Приштини је одговорна“.(овде) Али још је интересантније то што је Александар Вучић честитао „Српској листи“ победу због уласка у „косовски парламент“, али се одмах оградио од своје екипе, истичући како је ипак „то ваш избор“.
Преговори Србије са „Републиком Косово“ одвијају се без прекида, чак и упркос громогласног убиства једног од угледнијих српских лидера из покрајине Оливера Ивановића. Да српска власт није укинула своје судство и полицију у покрајини, не би била принуђена да понизно моли Приштину да јој дозволи да учествује у истрази и при том, по обичају, да не добије то одобрење.
Двадесетшестог марта се догодио инцидент са хапшењем шефа Канцеларије (раније је постојало Министарство за КиМ, па је потом ниво спуштен на ранг канцеларије) за КиМ Марка Ђурића на територији северне Косовске Митровице. Занимљиво је то што је овом инциденту претходила необична „приватна“ и по свему ванредна Вучићева посета САД, редовном авионском линијом, а потом и тајни Вучићев сусрет са Хашимом Тачијем. Суштина инцидента који се збио није у томе што је Приштина ухапсила представника Владе Србије, већ у томе што су то Албанци могли да учине потпуно легитимно, јер им је легитимност обезбедио нико други него Бриселски споразум. Косовске власти су деловале у складу са својим законодавством, због чега су протести против њиховог деловања у овом случају потпуно противправни.
Специјалне јединице Косовске полиције („РОСУ“) су пре посете српских чиновника заузеле стратешке пунктове на граници и упозориле да се посета српских чиновника сматра непожељном, те да ће у супротном они предузети оштре мере. Српска страна инсистира на претходном договору са Приштином, док Харадинај тврди да је Ђурић на Косову био илегално, а да се око добијања дозволе за боравак догодио технички неспоразум.(овде) Хапшење је извршено уз демонстрацију силе, као показна акција. Марка Ђурића су са лисцама на рукама одвезли у Приштину и дословце су га вукли за кравату на подсмех публике. Али више питања искрсава него што има одговора. Када је Марко Ђурић пристигао у северну Косовску Митровицу за одржавање скупа је изабрана најмања сала. Због чега? По свему судећи да би се смањио број учесника и самим тим смањио ризик од већег отпора специјалним јединицама „РОСУ“. Све у свему, догађај у вези са хапшењем Марка Ђурића свима делује чудно. Чини нам се да је од изазивања Приштине да репризира насиље из деведесетих година прошлог века, много битније да се Приштини не преда север Косова и да се прекину преговори, који су по свим тачкама национална капитулација.
Поводом овог инцидента Алексанадар Вучић се директно обратио за савет председнику Русије Владимиру Путину. У телефонском разговору В. Путин је обајнио позицију Русије: напад на Србију се третира као напад на Русију, треба у потпуности следити принципе Резолуције Савета безбедности УН 1244. А ову Резолуцију, подвлачимо, грубо нарушава Бриселски споразум који је закључио Вучић. Бриселски споразум нарушава и Устав Републике Србије, али према закључку Уставног суда Републике Србије Бриселски споразум није правни, већ политички акт.
Према мишљењу Александра Вучића Србији сада не остаје ништа више осим да се бори за формирање некакве Заједнице српских општина. Међутим, у Бриселском споразуму се говори само о законима „Републике Косово“, па отуда та Заједница може да функционише само у складу са косовским законодавством. Заједници не могу да буду додељена законодавна овлашћења и може једино да одлучује о локалним питањима. Формирање ЗСО је у принципу постављено на противправној основи, зато што је пажња морала да буде на неповредивости територијалне целовитости и суверенитета Србије на КиМ, како то гарантују Устав Србије и Резолуција 1244.
Приштина са своје стране негодује због ЗСО, јер на територији „Косова“ већ функционише асоцијација косовски општина, па је нејасно зашто је уопште потребно њено дуплирање. До данас Приштина није формирала ову нову асоцијацију која је у целини узев бесмислена за све и не намерава да помаже Вучићевом режиму, коме би формирање ЗСО омогућило да разговоре са Албанцима лажно тумачи као „успех“.
Мотиви деловања Александра Вучића су крајње једноставни. Покрет „Отаџбина“ у обраћању јавности од 7. априла 2018. године указује:
„2012. године Алексанар Вучић је обећао својим западним менторима да ће се одрећи Косова и Метохије. Из тог разлога он обмањује, лаже, манипулише, служи се свим могућим и немогућим средствима да дато обећање испуни. Зна добро да они, са којима је правио договоре, у случају преваре знају да буду јако брутални. Судбина покојног премијера Зорана Ђинђића јасно опомиње. Данас су грађани Србије таоци сулудог обећања председника Републике да због доласка на власт мора да преда јужну српску покрајину“.(овде)
Међународна заједница очекује од Вучића да у 2019. години са Приштином закључи правно обавезујући споразум о узајамном признању, укључујући и препуштање „Републици Косово“ чланства у УН. Тај споразум је услов за пријем Србије у ЕУ („ЕУ нема алтернативу“, главна је парола Вучићевог режима), па и сам Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ третира Косово и Србију као засебне независне државе и садржи обавезу закључивања споразума о регионалној сарадњи и добросуседству (чл. 15. ССП).(овде)
Све што је Александар Вучић урадио по питању КиМ је противуставно, његов приступ и журба у решавању проблема КиМ условљена је искључиво његовим личним обавезама према Западу. Уз то, и време ради за Србе, јер Албанци због тешког економског стања и свеопштег беспоретка настављају да масовно напуштају покрајину, а наталитет се у њиховим породицама драстично снизио. Не треба преувеличавати број Албанаца, њих на КиМ према оценама „Отаџбине“ нема више од 900 000 (овде), док је Срба око 130 000.
Шта је друго него расизам позив да се преда Косово „зато што су тамо Албанци“? Многи од њих све до данас користе пасоше Републике Србије (док Србе присиљавају да узимају пасоше „Републике Косово“, у исто време сами Албанци задржавају за себе документе Србије), уче се и лече у Србији и када би се уништило терористичко и криминално подземље (што је обавеза државе) Албанци би могли да буду као сви други грађани Србије. Модел разорене територије лишене будућности коју су формирали Американци, није усрећио ни саме Албанце, који су постали таоци бивших терориста ОВК.
У целини гледано ситуација на КиМ је експлозивна и представља директну претњу за безбедност Руске Федерације.
Највећа америчка војна база изграђена после вијетнамског рата, ‘“Бондстил“ на окупираном Косову и Метохији
Као прво, на Косову се налази једна од већих база САД и НАТО у свету – Бондстил. Приступ бази је затворен, а налази се на територији на којој искључиво живе албански кланови лојални САД. У Кампу Бондстил су се од 2010. године обучавали терористи за учешће у украјинском оружаном сукобу. Ко може да гарантује да се ово неће наставити до неког новог сукоба на постсовјетском простору?
Као друго, Албанци никада нису били нешто посебно религиозни, али су сада у Албанију и на КиМ дошли вахабисти, исламски екстремисти са Блиског истока. Већ сада око 30% Албанаца на КиМ припада радикалној грани ислама; на КиМ је пристигла и Ал Каида, која се овде озбиљно и на дуже време укопава.(овде) Од Приштине до Москве потребно је два часа лета авионом, зато спој исламиста, криминала, трговине наркотицима и базе Камп Бодстил не може да не узнемирава.
Од „наранџасте револуције“ 5. октобра 2000. године до данашњег дана у Србији се формира систем тихе, али свеобухватне окупације земље. Овај процес је драстично убрзан после доласка на власт Александра Вучића. Његов режим је на Косову успео да ликвидира институционалну и ванинституционалну заштиту српских националних интереса. Наусупрот угледних и истинских српских лидера са КиМ, формирана је „Српска листа“ као политички симулакрум са оперативним задатком да уништи свако испољавање другачијег политичког става. Не само да не постоји ни идеја ни стратегија националне одбране, већ, напротив, актуелна власт врши активну пропагандну припрему за „убрзано решење косовског проблема“. Покрећу се тајни преговори и сусрети, који резултирају провокативним екцесима. Поједини су дошли од стране Београда, као онај који је везан за историју воза-музеја, које је био украшен са иконама и натписима „Косово је Србија“ на различитим језицима, а који због претње из Приштине није ни стигао до границе са КиМ, као и инцидент са хапшењем Марка Ђурића. Иза ових провокација се у оквиру „бриселских преговора“ одиграва стварна предаја свих позиција од стране Александра Вучића.
Мора да забрињавају тежње да се Русија увуче у решавање вештачки створених ситуација, а да се при том не помињу прави разлози њиховог настанка: вероватни договор Александра Вучића са западним фактором и цена његовог доласка на власт, Вучићева предаја севера КиМ Албацима, уз ликвидацију државних органа Србије на територији целе Покрајине, укључујући и север који је раније био недоступан Албанцима. Треба узети у обзир да Запад спроводи сложену и вишефазну операцију не само у српској АП КиМ, већ и на целом Балкану. У том погледу се подршка антисрпским и антиуставним деловањима Александра Вучића у српском националном корпусу схвата као подршка Рамушу Харадинају, пројекту „Велика Албанија“, америчком војном јачању на Балкану и, најзад, Ал Каиди.
АЊА ФИЛИМОНОВА
Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије
У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, о…
, https://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
ДР ДУШАН ДУНЂЕР, ЧЛАН ПРЕДСЕДНИШТВА ПОЛИТИЧКОГ САВЕТА ЦЕНТРА СТРАТЕШКЕ БЕЗБЕДНОСТИ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ
На седници поводом обележавања 100-годишњице Службе безбедности Русије у децембру 2017. где је доктор Дунђер изнео своје виђење света у наредном периоду и учешће Русије и свих земаља, а посебно Србије и осталих балканских земаља у том процесу.
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Link
Јасно и нејасно
Бранко Павловић
Код Вучића је све јасно, нарочито оно што је свима разборитима нејасно. Небројено пута сте чули став да „Србија треба да се придружи Европској унији“. Колико пута сте чули разматрање о томе „шта је то ЕУ сутра“? О томе говорим у овом тексту.
Ако бих рекао „Људи треба да лете као птице“, онда би већина присутних на нашим великим медијима рекли „Бранко то је бесмислица, ми имамо ноге којима ходамо, али не и крила без којих лет није могућ“. Међутим тврдња да се Европска унија узима као нешто што је само собом разумљиво је једнако бесмислено, али о томе исти актери говоре као о нечем сасвим неупитном.
Како поуздано знамо да није реч о болесним људима, јасно увиђају да људи немају крила, па да зато не могу да лете као птице, онда остаје да размотримо да ли они немају знања или имају други мотив да говоре као да немају знања када је у питању ЕУ. Не оно што се чита у брошурама у чекаоницама у Бриселу, него заиста.
А шта је то ЕУ сутра - о томе нема сагласности ни у Немачкој.
Социјалдемократе (СПД) које предводи Шулц, са 20% подршке у бирачком телу, имају једно виђење - у суштини Макроново. Своди се формално на захтев за брзим јачањем и изградњом нових институција ЕУ- пре свега у фискланој сфери са јединственим министром финансија, а суштински тај предлог иде за тиме да Немачка солидарно плаћа Француске дугове. Звучи невероватно, да Немац прихвата такав концепт, али он суштински није Немац него глобалиста екстремно политичко-коректне-неолибералне орјентације. Па како у том свету држава има да одумре у корист њих одабраних који на врху владају Светом, то исто важи и за Немачку. Зато су и забележели најгори резултат у историји и даље ће само падати.
Демохришћани (ЦДУ) са 32% са Меркеловом, имају друго виђење ЕУ - формално се захтева даљи развој, али суштински се инсистира на систему који ће претходно натерати Француску да се по свему у макроекономским показатељима изједначи са Немачком. Ми би рекли „стандарди пре статуса“. А то ће рећи: да Француска смањи дуг за једну тећину, повећа продуктивност, повећа старосну границу за пензионисање за 7 година, оствари у условима повећаних референтних каматних стопа и јачања евра стабилан раст. Једном речју оствари концепт који никада није остварила, уз огромна одрицања грађана и уз најмање петогодишњу рецесију.
Треће виђење имају Слободне демократе (10%) и Алтернатива за Немачку (13%), који су против било каквог даљег преношења овлашћења на ЕУ, уз јасне захтеве да се нека већ пренета овлашћења морају вратити на национални ниво одлучивања. Нарочито када су у питању контрола границе и евро као јединствена валута. Ове две групације, упркос оштрих међусобних тонова, треба узимати заједно (23%) када је у питању однос према ЕУ.
Најважније је уочити да се ове три концепције (чак и када занемаримо Зелене и Црвене који су такође добили по око 10%) међусобно искључују, а све имају значајну подршку грађана. Уопште није јасно како би било могуће хармонизовати овако различите приступе, осим у маниру Меркелове да обећа партнерима шта год треба, а онда ради по своме и не спроведе ништа од обећаног.
У Француској је две трећине грађана, у првом кругу председничких избора, гласало за концепције у односа на ЕУ које су потпуно супротне овој коју заговара Макрон. Опет да парафразирам „ово нам је наша борба дала“, то му је дао изборни систем који омогућава да потпуну власт има неко ко не заговара ставове већине грађана. Наравно, тиме опредељење грађана није нестало, само мора да тражи своје остварење у сукобу са естаблишментом. Да је тог сукоба свестан и Макрон, види се по томе што предлаже концепт ЕУ којим би се немачки новац прелио за француске дугове. Али грађани, њих 66% су већ данас на истим позицијама као 33% Немаца (Алтернатива + Црвени + Слободне демократе) и та сила ће пре или касније наћи и свој институционализовани утицај.
Ако претпоставимо да су се накако „хармонизовала“ виђења ЕУ унутар и Француске и Немачке, сад би требало њих међусобно хармонизовати. Па онда то (шта год да се добије) хармонизовати са Португалом, Шпанијом, Италијом и Грчком (јасно вам је да свака од тих држава има своје виђење односа са ЕУ - што остављам по страни да би стигао до краја текста). Па, ако се у томе успе, онда све то треба хармонизовати са католичком групацијом: Аустрија, Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка- које су све до једне против било каквог даљег јачања ЕУ, а веома против неких већ пренетих функција на ЕУ. Па тек онда долазе „богати/сиромашни“ - Холандија и скандинавске државе - балканске и Кипар.
Укратко - заједничка ЕУ је немогућа. Наставак овакве ЕУ је немогућ. Могући су: а) потпуни распад, б) делимични распад, в) тоталитарна ЕУ са Немачком као пијемонтом оних који желе да је следе - са варијацијама на исту тему.
То чему ми желимо да се придружимо не постоји. А ономе што може настати се извесно не треба придруживати. ЕУ не само да нема крила, она нема ни ноге. Више личи на оног кинеског змаја који вијуга улицама пред Нову годину, с тим што у овом случају тог змаја носи Немачка, док јој не досади.
Тек након овог увида долази питање посебног односа Србије према ЕУ. И из угла територијалног интегритета због КиМ и из угла могућности значајнијег одрживог привредног раста уз повећање боље плаћених послова. Наравно и на оба ова питања је одговор по Србију негативан: од Србије се тражи одрицање од теритријалног интегритета и то из најгорег могућег разлога - да бисмо се одрекли себе као Срба и из угла економског развоја. Неће га никада бити у оквиру ЕУ, као што га нема ни за Мађарску, Хрватску, Пољску итд. Достигне се ниво од око 600 ЕУР за једноставне послове, јер других ни нема и то је крај.
Овако како Вучић и имитатори говоре о ЕУ, тако унутар ЕУ, осим бриселске бирократије која се бори за своје привилегије, не говори нико. Сви виде значајне проблеме, а многи од њих виде непремостиве проблеме. И да није страха од тога што нико не зна како се уопште излази из тог кола, ЕУ би се већ распала.
Е сад, о овим нашим мудрацима који онако успут изговарају да је наравно опредељење Србије пут ка ЕУ. Једним делом је то свакако због незнања. Значајан део наше номиналне елите стварно не прати податке и не сагледава чињенице. Али другим делом је то последица личног материјалног интереса. Упорно изговарање бесмислица о ЕУ омогућава врло пристојне приходе. А брука је мала, обзиром да исти послодаваци контролишу и медије и укупну јавну сцену у великој мери.
Једно је сигурно, када се проговори о ЕУ онако како јесте, онда ни њих на јавној сцени, ни њихових удобних живота неће више бити. А пред Србијом ће се отворити стварни проблеми стварног развоја.
Моја амбиција је да се о томе расправља док илузија још траје. После може да буде касно.
НСПМ
Јасно и нејасно
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Јасно и нејасно http://ift.tt/2BHYKJD, Јасно и нејасно
Бранко Павловић
Код Вучића је све јасно, нарочито оно што је свима разборитима нејасно. Небројено пута сте чули став да „Србија треба да се придружи Европској унији“. Колико пута сте чули разматрање о томе „шта је то ЕУ сутра“? О томе говорим у овом тексту.
Ако бих рекао „Људи треба да лете као птице“, онда би већина присутних на нашим великим медијима рекли „Бранко то је бесмислица, ми имамо ноге којима ходамо, али не и крила без којих лет није могућ“. Међутим тврдња да се Европска унија узима као нешто што је само собом разумљиво је једнако бесмислено, али о томе исти актери говоре као о нечем сасвим неупитном.
Како поуздано знамо да није реч о болесним људима, јасно увиђају да људи немају крила, па да зато не могу да лете као птице, онда остаје да размотримо да ли они немају знања или имају други мотив да говоре као да немају знања када је у питању ЕУ. Не оно што се чита у брошурама у чекаоницама у Бриселу, него заиста.
А шта је то ЕУ сутра - о томе нема сагласности ни у Немачкој.
Социјалдемократе (СПД) које предводи Шулц, са 20% подршке у бирачком телу, имају једно виђење - у суштини Макроново. Своди се формално на захтев за брзим јачањем и изградњом нових институција ЕУ- пре свега у фискланој сфери са јединственим министром финансија, а суштински тај предлог иде за тиме да Немачка солидарно плаћа Француске дугове. Звучи невероватно, да Немац прихвата такав концепт, али он суштински није Немац него глобалиста екстремно политичко-коректне-неолибералне орјентације. Па како у том свету држава има да одумре у корист њих одабраних који на врху владају Светом, то исто важи и за Немачку. Зато су и забележели најгори резултат у историји и даље ће само падати.
Демохришћани (ЦДУ) са 32% са Меркеловом, имају друго виђење ЕУ - формално се захтева даљи развој, али суштински се инсистира на систему који ће претходно натерати Француску да се по свему у макроекономским показатељима изједначи са Немачком. Ми би рекли „стандарди пре статуса“. А то ће рећи: да Француска смањи дуг за једну тећину, повећа продуктивност, повећа старосну границу за пензионисање за 7 година, оствари у условима повећаних референтних каматних стопа и јачања евра стабилан раст. Једном речју оствари концепт који никада није остварила, уз огромна одрицања грађана и уз најмање петогодишњу рецесију.
Треће виђење имају Слободне демократе (10%) и Алтернатива за Немачку (13%), који су против било каквог даљег преношења овлашћења на ЕУ, уз јасне захтеве да се нека већ пренета овлашћења морају вратити на национални ниво одлучивања. Нарочито када су у питању контрола границе и евро као јединствена валута. Ове две групације, упркос оштрих међусобних тонова, треба узимати заједно (23%) када је у питању однос према ЕУ.
Најважније је уочити да се ове три концепције (чак и када занемаримо Зелене и Црвене који су такође добили по око 10%) међусобно искључују, а све имају значајну подршку грађана. Уопште није јасно како би било могуће хармонизовати овако различите приступе, осим у маниру Меркелове да обећа партнерима шта год треба, а онда ради по своме и не спроведе ништа од обећаног.
У Француској је две трећине грађана, у првом кругу председничких избора, гласало за концепције у односа на ЕУ које су потпуно супротне овој коју заговара Макрон. Опет да парафразирам „ово нам је наша борба дала“, то му је дао изборни систем који омогућава да потпуну власт има неко ко не заговара ставове већине грађана. Наравно, тиме опредељење грађана није нестало, само мора да тражи своје остварење у сукобу са естаблишментом. Да је тог сукоба свестан и Макрон, види се по томе што предлаже концепт ЕУ којим би се немачки новац прелио за француске дугове. Али грађани, њих 66% су већ данас на истим позицијама као 33% Немаца (Алтернатива + Црвени + Слободне демократе) и та сила ће пре или касније наћи и свој институционализовани утицај.
Ако претпоставимо да су се накако „хармонизовала“ виђења ЕУ унутар и Француске и Немачке, сад би требало њих међусобно хармонизовати. Па онда то (шта год да се добије) хармонизовати са Португалом, Шпанијом, Италијом и Грчком (јасно вам је да свака од тих држава има своје виђење односа са ЕУ - што остављам по страни да би стигао до краја текста). Па, ако се у томе успе, онда све то треба хармонизовати са католичком групацијом: Аустрија, Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка- које су све до једне против било каквог даљег јачања ЕУ, а веома против неких већ пренетих функција на ЕУ. Па тек онда долазе „богати/сиромашни“ - Холандија и скандинавске државе - балканске и Кипар.
Укратко - заједничка ЕУ је немогућа. Наставак овакве ЕУ је немогућ. Могући су: а) потпуни распад, б) делимични распад, в) тоталитарна ЕУ са Немачком као пијемонтом оних који желе да је следе - са варијацијама на исту тему.
То чему ми желимо да се придружимо не постоји. А ономе што може настати се извесно не треба придруживати. ЕУ не само да нема крила, она нема ни ноге. Више личи на оног кинеског змаја који вијуга улицама пред Нову годину, с тим што у овом случају тог змаја носи Немачка, док јој не досади.
Тек након овог увида долази питање посебног односа Србије према ЕУ. И из угла територијалног интегритета због КиМ и из угла могућности значајнијег одрживог привредног раста уз повећање боље плаћених послова. Наравно и на оба ова питања је одговор по Србију негативан: од Србије се тражи одрицање од теритријалног интегритета и то из најгорег могућег разлога - да бисмо се одрекли себе као Срба и из угла економског развоја. Неће га никада бити у оквиру ЕУ, као што га нема ни за Мађарску, Хрватску, Пољску итд. Достигне се ниво од око 600 ЕУР за једноставне послове, јер других ни нема и то је крај.
Овако како Вучић и имитатори говоре о ЕУ, тако унутар ЕУ, осим бриселске бирократије која се бори за своје привилегије, не говори нико. Сви виде значајне проблеме, а многи од њих виде непремостиве проблеме. И да није страха од тога што нико не зна како се уопште излази из тог кола, ЕУ би се већ распала.
Е сад, о овим нашим мудрацима који онако успут изговарају да је наравно опредељење Србије пут ка ЕУ. Једним делом је то свакако због незнања. Значајан део наше номиналне елите стварно не прати податке и не сагледава чињенице. Али другим делом је то последица личног материјалног интереса. Упорно изговарање бесмислица о ЕУ омогућава врло пристојне приходе. А брука је мала, обзиром да исти послодаваци контролишу и медије и укупну јавну сцену у великој мери.
Једно је сигурно, када се проговори о ЕУ онако како јесте, онда ни њих на јавној сцени, ни њихових удобних живота неће више бити. А пред Србијом ће се отворити стварни проблеми стварног развоја.
Моја амбиција је да се о томе расправља док илузија још траје. После може да буде касно.
НСПМ
Јасно и нејасно
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Хрвати отимају нашу баштину
По принципу „узми шта ти се свиди“ у Загребу својатају део српске прошлости. За њихову јавност нема недоумице кад се помену Никола Тесла или Милутин Миланковић.
НЕ тако давно били смо сведоци тога да је део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“ протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије“. Овакве бурне, често и параноичне реакције наших комшија не изненађују добре познаваоце њихових прилика. Оно што изненађује је изостанак реакција с ове стране Саве и Дунава на многобројна хрватска својатања наше баштине, наших књижевника, наших научника.
Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак, који је књигу др Злате Бојовић означио као смешну и врло опасну, поводом изласка изабраних дела Иве Андрића је рекао:
– За некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ за то да је могуће да један хрватски писац пише на српском.
За хрватску јавност нема недоумице, Милутин Миланковић је хрватски научник. На помен Николе Тесле никада нису имали дилему. Геније из Госпића је хрватски научник. „Ноћ музеја“, која се крајем јануара организује у готово целој Европи, у Хрватској је била посвећена изумима и открићима Николе Тесле.
У СРБИЈИ на ове и сличне хрватске егзибиције, типа „узми шта ти се свиди“, углавном нема реакције. Зато не чуди што је пре неки дан у Сочију, приликом сусрета са руским лидером Владимиром Путином, председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, не без поноса, рекла како је „један Хрват био руски адмирал“. Реч је о Матији Змајевићу, Бокељу из Пераста, адмиралу флоте Руске морнарице, члану Адмиралитета царске Русије и оснивачу Каспијске флотиле.
Откривање спомен-плоче Матији Змајевићу у Вороњежу
А ко је заправо био адмирал Матија и ко су били Змајевићи? Њихови преци су били пореклом витешка породица из Дукље. Доласком Црнојевића на власт досељавају се у Његуше. О некадашњем братству Змајевића у Његушима говори и топоним Змајевића Крши и Змајуша. Крајем 15. века, у време када су Црну Гору напуштали и Црнојевићи, силазе у Котор, где стичу нешто угледа и иметка. Из Котора прелазе у Пераст и у новој средини успевају да пусте дубоке корене и да се пробију у прве редове угледника. Убрзо прихватају католичку веру, али своје порекло, међутим, нису заборављали.
Успон Змајевића започиње 1628. године у кући Николе, званог још Милутин, када ће се родити најстарији син Андрија. После њега дошла су на свет његова браћа, Иван и Крсто, од којих ће нарочито овај последњи, иначе отац споменутог адмирала Матије, бити утицајна личност у Перасту, а у више наврата и његов капетан. Никола, који се иначе оженио католкињом, до краја живота остао је православац. Дозволио је да деца буду крштена по римокатоличком канону, али их је васпитавао у српском духу, а они ће то преносити на потомство.
ЈУНАЧКИ Пераст, који је тих година неговао само поморце, трговце и ратнике, полако ће постајати и све приметнији културни центар. Најзаслужнији за то биће први син Николе Змајевића, Андрија, први перашки писац, по много чему изузетан и свакако један од најзначајнијих представника ове породице.
Теолошке студије завршио је у Риму где је докторирао 1654. године. Одмах после студија заредио се и постао опат самостана Св. Јурија који се налазио прекопута Пераста. Потом је био викар у Будви, а 23. фебруара 1671, након петнаестогодишњег периода упражњености надбискупске столице, за надбискупа барског и примаса Србије папа Клемент X именовао је Змајевића. Андрија је столовао у Будви, јер је Бар тада био под османском управом.
Змајевићев „Љетопис црковни“
У свом литерарном раду испољавао је вишеструко интересовање према историји, култури и народу „краљевства Србије“. Одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, с херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем (Свети Василије Острошки) и с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. О патријарху је писао да је „по старини земљак наш, драг пријатељ“ (ово се може видети у илустрацији из његовог капиталног дела „Љетопис црковни“).
ЗНАО је црквенословенски језик и ћирилицу и тим писмом, о којем је приметио да се њиме „служи читава наша нација“, писао је. За себе је говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“.
Од Змајевићевих великих књижевних дела сачувана су два. Спев „Словинска Дубрава“ и „Љетопис црковни“. То је историја светских идеја, од постања до епохе барока, писана двостубачно – слева на нашем народном језику и ћирилицом, здесна на латинском, на 1.000 страница. Једна верзија налази се у Сплиту а друга, комплетнија, на ћирилици, чува се – први део у Ватикану, други у Падови. Ту су ушле многе народне легенде и предања, народна историја, епско виђење догађаја и ауторов лични доживљај прошлости и савремености.
Андрија Змајевић је био рођени стриц Матије Змајевића, руског адмирала и свакако једног од најзапаженијих изданака перашке фамилије.
Матија Змајевић
Матија Змајевић је наследио породичну, али и поморску традицију Пераста. Прве поморске вештине стиче у родном месту. Имао је четири брата и пет сестара, од којих је једна, Марија, била прва жена познатог перашког јунака, иначе млетачког конта Вицка Бујовића.
СУКОБИ између Бујовића и Змајевића довешће до тога да Вицко Бујовић бива убијен, а Матија је због умешаности у убиство, у 28. години живота протеран и присиљен да напусти Пераст и млетачке државе на 45 година. Одлази у Дубровник а одатле у Цариград, где добија заштиту од руског амбасадора, грофа Петра А. Толстоја, који га шаље са препоруком руском цару Петру Великом (1689-1725) у Карлове Вари, где је цар био на лечењу.
Било је то време великих поморских немира на Балтичком мору, где је Шведска била водећа поморска сила. Русији је био циљ да овлада балтичким водама и тако отвори пловидбене путеве према свету. У биткама које ће уследити Матија ће показати сав свој поморски и ратнички таленат и захваљујући његовим тактичким потезима Руси ће успети да поразе Швеђане.
ПАПА СИКСТ V БИО ЈЕ СРБИН ИЗ БОКЕ
УСТАЉЕНО је мишљење да је први папа Словен био Пољак Карол Војтила, Јован Павле II. Међутим, постоји још ��едан папа Словен али наших корена. Тај сегмент историје је за многе скривен, али је нескривен покушај да се он у Загребу прогласи Хрватом. Реч је о папи Сиксту V, који је столовао од 1585. до 1590. године. Ко је он и одакле је сведочење је оставио управо један од јунака ове сторије, барски надбискуп и примат српски Андрија Змајевић. У спомињаном делу „Љетопис црковни“ (Обод Цетиње, 1996, том 2. стр. 490-491) Змајевић пише да папа Сикст Пети потиче „од оца из Крушевица, села у Боци од Котора, недалеко од Пераста, нашега мјеста, гђе и данашњи дан Папића кућа зове се, отуда у њој људи њему прилични…“ и да су од православног братства Свилановића, који славе Светог Николу.
Због својих заслуга, али и због утицаја земљака грофа Саве Владисавића, иначе пријатеља и саветника цара Петра Великог, постаје први странац – адмирал руске флоте.
После цареве смрти, руски морнарички официри, љубоморни на команданта странца, оптужују га за проневеру државног новца. Суд га проглашава кривим и – осуђује на смрт.
ТАДА на сцену поново долази гроф Сава Владисавић и успео је да убеди цара Петра Другог да помилује Змајевића. Цар га деградира у чин вицеадмирала и за заповедника астраханске луке на Каспијском језеру. Новчани део казне од 4.960 рубаља морао је да плати.
Матија Змајевић овде проводи последње године свог живота и ради на оснивању Каспијске флотиле, која ће доцније имати пресудну улогу у освајању јужних подручја Русије. Умро је 25. августа 1735. године у Таврову на Дону, а упркос жељи да буде сахрањен у родном Перасту, уз највише државне и војне почасти сахрањен је у католичкој цркви у Москви.
Васпитање у националном српском духу, које је стекао у породици, омогућиће му да се лако снађе у Русији и пронађе заједнички језик са царем Петром Великим и његовим саветником грофом Савом Владисавићем.
А да је председница Хрватске потпуно присвојила туђе пред Путином, потврђује и чин из маја ове године, поводом Дана победе, када је црногорска делегација антифашиста посетила Русију и са представницима Друштва руско-српско-црногорског пријатељства „Словенски мост“ у граду Вороњежу открила спомен-плочу адмиралу руске флоте Матији Змајевићу, уз завршни поклич: „Слава Русији, слава Црној Гори и Србији!“
Већи део хрватских посленика стално заборавља једну чињеницу, да је поприличан број личности и градова саставни и незаобилазни део и српске и хрватске и ис��орије и културе.
ИЗВОР: НОВОСТИ
Хрвати отимају нашу баштину - Центар академске речи, Шабац
По принципу „узми шта ти се свиди“ у Загребу својатају део српске прошлости. За њихову јавност нема недоумице кад се помену Никола Тесла или Милутин Миланковић. НЕ тако давно били смо сведоци тога да је део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“ протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, …
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
1 note
·
View note
Photo
Хрвати отимају нашу баштину http://ift.tt/2Bl2DUz, Хрвати отимају нашу баштину
По принципу „узми шта ти се свиди“ у Загребу својатају део српске прошлости. За њихову јавност нема недоумице кад се помену Никола Тесла или Милутин Миланковић.
НЕ тако давно били смо сведоци тога да је део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“ протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије“. Овакве бурне, често и параноичне реакције наших комшија не изненађују добре познаваоце њихових прилика. Оно што изненађује је изостанак реакција с ове стране Саве и Дунава на многобројна хрватска својатања наше баштине, наших књижевника, наших научника.
Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак, који је књигу др Злате Бојовић означио као смешну и врло опасну, поводом изласка изабраних дела Иве Андрића је рекао:
– За некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ за то да је могуће да један хрватски писац пише на српском.
За хрватску јавност нема недоумице, Милутин Миланковић је хрватски научник. На помен Николе Тесле никада нису имали дилему. Геније из Госпића је хрватски научник. „Ноћ музеја“, која се крајем јануара организује у готово целој Европи, у Хрватској је била посвећена изумима и открићима Николе Тесле.
У СРБИЈИ на ове и сличне хрватске егзибиције, типа „узми шта ти се свиди“, углавном нема реакције. Зато не чуди што је пре неки дан у Сочију, приликом сусрета са руским лидером Владимиром Путином, председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, не без поноса, рекла како је „један Хрват био руски адмирал“. Реч је о Матији Змајевићу, Бокељу из Пераста, адмиралу флоте Руске морнарице, члану Адмиралитета царске Русије и оснивачу Каспијске флотиле.
Откривање спомен-плоче Матији Змајевићу у Вороњежу
А ко је заправо био адмирал Матија и ко су били Змајевићи? Њихови преци су били пореклом витешка породица из Дукље. Доласком Црнојевића на власт досељавају се у Његуше. О некадашњем братству Змајевића у Његушима говори и топоним Змајевића Крши и Змајуша. Крајем 15. века, у време када су Црну Гору напуштали и Црнојевићи, силазе у Котор, где стичу нешто угледа и иметка. Из Котора прелазе у Пераст и у новој средини успевају да пусте дубоке корене и да се пробију у прве редове угледника. Убрзо прихватају католичку веру, али своје порекло, међутим, нису заборављали.
Успон Змајевића започиње 1628. године у кући Николе, званог још Милутин, када ће се родити најстарији син Андрија. После њега дошла су на свет његова браћа, Иван и Крсто, од којих ће нарочито овај последњи, иначе отац споменутог адмирала Матије, бити утицајна личност у Перасту, а у више наврата и његов капетан. Никола, који се иначе оженио католкињом, до краја живота остао је православац. Дозволио је да деца буду крштена по римокатоличком канону, али их је васпитавао у српском духу, а они ће то преносити на потомство.
ЈУНАЧКИ Пераст, који је тих година неговао само поморце, трговце и ратнике, полако ће постајати и све приметнији културни центар. Најзаслужнији за то биће први син Николе Змајевића, Андрија, први перашки писац, по много чему изузетан и свакако један од најзначајнијих представника ове породице.
Теолошке студије завршио је у Риму где је докторирао 1654. године. Одмах после студија заредио се и постао опат самостана Св. Јурија који се налазио прекопута Пераста. Потом је био викар у Будви, а 23. фебруара 1671, након петнаестогодишњег периода упражњености надбискупске столице, за надбискупа барског и примаса Србије папа Клемент X именовао је Змајевића. Андрија је столовао у Будви, јер је Бар тада био под османском управом.
Змајевићев „Љетопис црковни“
У свом литерарном раду испољавао је вишеструко интересовање према историји, култури и народу „краљевства Србије“. Одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, с херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем (Свети Василије Острошки) и с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. О патријарху је писао да је „по старини земљак наш, драг пријатељ“ (ово се може видети у илустрацији из његовог капиталног дела „Љетопис црковни“).
ЗНАО је црквенословенски језик и ћирилицу и тим писмом, о којем је приметио да се њиме „служи читава наша нација“, писао је. За себе је говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“.
Од Змајевићевих великих књижевних дела сачувана су два. Спев „Словинска Дубрава“ и „Љетопис црковни“. То је историја светских идеја, од постања до епохе барока, писана двостубачно – слева на нашем народном језику и ћирилицом, здесна на латинском, на 1.000 страница. Једна верзија налази се у Сплиту а друга, комплетнија, на ћирилици, чува се – први део у Ватикану, други у Падови. Ту су ушле многе народне легенде и предања, народна историја, епско виђење догађаја и ауторов лични доживљај прошлости и савремености.
Андрија Змајевић је био рођени стриц Матије Змајевића, руског адмирала и свакако једног од најзапаженијих изданака перашке фамилије.
Матија Змајевић
Матија Змајевић је наследио породичну, али и поморску традицију Пераста. Прве поморске вештине стиче у родном месту. Имао је четири брата и пет сестара, од којих је једна, Марија, била прва жена познатог перашког јунака, иначе млетачког конта Вицка Бујовића.
СУКОБИ између Бујовића и Змајевића довешће до тога да Вицко Бујовић бива убијен, а Матија је због умешаности у убиство, у 28. години живота протеран и присиљен да напусти Пераст и млетачке државе на 45 година. Одлази у Дубровник а одатле у Цариград, где добија заштиту од руског амбасадора, грофа Петра А. Толстоја, који га шаље са препоруком руском цару Петру Великом (1689-1725) у Карлове Вари, где је цар био на лечењу.
Било је то време великих поморских немира на Балтичком мору, где је Шведска била водећа поморска сила. Русији је био циљ да овлада балтичким водама и тако отвори пловидбене путеве према свету. У биткама које ће уследити Матија ће показати сав свој поморски и ратнички таленат и захваљујући његовим тактичким потезима Руси ће успети да поразе Швеђане.
ПАПА СИКСТ V БИО ЈЕ СРБИН ИЗ БОКЕ
УСТАЉЕНО је мишљење да је први папа Словен био Пољак Карол Војтила, Јован Павле II. Међутим, постоји још један папа Словен али наших корена. Тај сегмент историје је за многе скривен, али је нескривен покушај да се он у Загребу прогласи Хрватом. Реч је о папи Сиксту V, који је столовао од 1585. до 1590. године. Ко је он и одакле је сведочење је оставио управо један од јунака ове сторије, барски надбискуп и примат српски Андрија Змајевић. У спомињаном делу „Љетопис црковни“ (Обод Цетиње, 1996, том 2. стр. 490-491) Змајевић пише да папа Сикст Пети потиче „од оца из Крушевица, села у Боци од Котора, недалеко од Пераста, нашега мјеста, гђе и данашњи дан Папића кућа зове се, отуда у њој људи њему прилични…“ и да су од православног братства Свилановића, који славе Светог Николу.
Због својих заслуга, али и због утицаја земљака грофа Саве Владисавића, иначе пријатеља и саветника цара Петра Великог, постаје први странац – адмирал руске флоте.
После цареве смрти, руски морнарички официри, љубоморни на команданта странца, оптужују га за проневеру државног новца. Суд га проглашава кривим и – осуђује на смрт.
ТАДА на сцену поново долази гроф Сава Владисавић и успео је да убеди цара Петра Другог да помилује Змајевића. Цар га деградира у чин вицеадмирала и за заповедника астраханске луке на Каспијском језеру. Новчани део казне од 4.960 рубаља морао је да плати.
Матија Змајевић овде проводи последње године свог живота и ради на оснивању Каспијске флотиле, која ће доцније имати пресудну улогу у освајању јужних подручја Русије. Умро је 25. августа 1735. године у Таврову на Дону, а упркос жељи да буде сахрањен у родном Перасту, уз највише државне и војне почасти сахрањен је у католичкој цркви у Москви.
Васпитање у националном српском духу, које је стекао у породици, омогућиће му да се лако снађе у Русији и пронађе заједнички језик са царем Петром Великим и његовим саветником грофом Савом Владисавићем.
А да је председница Хрватске потпуно присвојила туђе пред Путином, потврђује и чин из маја ове године, поводом Дана победе, када је црногорска делегација антифашиста посетила Русију и са представницима Друштва руско-српско-црногорског пријатељства „Словенски мост“ у граду Вороњежу открила спомен-плочу адмиралу руске флоте Матији Змајевићу, уз завршни поклич: „Слава Русији, слава Црној Гори и Србији!“
Већи део хрватских посленика стално заборавља једну чињеницу, да је поприличан број личности и градова саставни и незаобилазни део и српске и хрватске и историје и културе.
ИЗВОР: НОВОСТИ
Хрвати отимају нашу баштину - Центар академске речи, Шабац
По принципу „узми шта ти се свиди“ у Загребу својатају део српске прошлости. За њихову јавност нема недоумице кад се помену Никола Тесла или Милутин Миланковић. НЕ тако давно били смо сведоци тога да је део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“ протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, …
, http://ift.tt/1rMQyM6
1 note
·
View note
Link
Драган Крсмановић
Интерес елита није и интерес народа
ЕУ се налази у дубокој кризи и покушава да нађе путеве за њено превазилажење. Председник Европске комисије (нека врста владе ЕУ) је 1.марта 2017.године изнео свој виђење пута за превазилажење кризе наводећи пет могућих сценарија[1]. Пре неколико дана придружио му се и француски председник Емануел Макрон идејама о формирању парламента „еврозоне“ и изборима по јединственој процедури и јединственом списку за изборе[2].
Више је него очито да је идеја унитарне ЕУ са центром у Бриселу доживела неуспех и да се траже нови модели за њено даље функционисање. Садашњи модел општег консензуса је довео до блокаде рада и одлучивања али и показао апсурдност опште униформизације прописа у ЕУ[3]. И сам Жан Клод Јункер је признао да се мора „јасно предочити шта Европа (он користи израз Европа уместо ЕУ) може, а шта није у стању да учини“. По његовим речима, ЕУ не треба да се бави претераним прописима и регулативама и да „прописује какви једнообразни морају бити водокотлићи или висина љуљашки“.
У раној фази формирања ЕУ сматрало се да државе кандидати бирају ниво интегрисаности у њене структуре. Неки су желели и политичку и економску и безбедносну интеграцију, неке само економску, неке и фискалну и монетарну…. Свако у складу са својим интересима. Данас је доминантан само један модел који ЕУ од уговорне претвара у принудну организацију. Дуго се говорило да то земље чланице чини равноправним док се и та илузија није распршила у сусрету са реалношћу која показује да је ЕУ у суштини клуб моћних и њима потчињених земаља при чему Немачка има одлучујућу улогу у наметању својих интереса.
Показало се да је упозорење евроскептика да је и постојећа ЕУ већ организована у више „прстенова“ или брзина реалност у којој „богати“ не желе да вуку на грбачи сиромашне и да су времена кад су богате европске земље помагале укључење Грчке или Шпаније прошлост. „Стара Европа“ коју би обухватале Немачка, Француска и земље Бенелукса, жели да се окружи прстеном земаља које ће им бити заштитници и помоћници у стварима које су у њиховом интересу док би трећи круг земаља чиниле „помоћне земље“ осуђене на контролисани развој, експлоатацију природних ресурса и потпуну политичку и безбедносну контролу. Нема потреба да истичемо где би било место Србије.
Па кад је већ тако зашто Србија не спреми своју платформу „приступања“ овако редефинисаној ЕУ.
Овај нови, можемо га назвати, „модуларни приступ“ би пошао од анализе односа према ЕУ кроз три аспекта[4]: система вредности, економског аспекта и политичког аспекта и обухватао би оно што је у ЕУ корисно, пожељно или прихватљиво и оно шта је за нас непожељно, штетно или неприхватљиво[5].
Постојећи систем вредности у Србији је, и поред снажних утицаја са запада, и даље доминантно дефинисан припадништвом словенско-православној цивилизацији и заснива се на тежњама ка одређеним вредностима доминантно духовне природе (храброст, верност, искреност, солидарнос…). Доминантни систем вредности у земљама ЕУ је утилитарни морал са основном премисом да „вредиш онолико колико материјалних добара поседујеш“. Морални систем у Србији је доминантно заснован на традицији а на западу на строгим прописима. Запад сматра да је унутар друштвена борба позитивна јер тера друштво напред а наш систем би требало да буде заснован на борби сваког појединца да унапреди себе. Са становишта система вредности Србија и Срби као народ у ЕУ могу доћи само по цену одрицања од своје традиције и свог система вредности[6].
У економској сфери нема показатеља који доводе у директну везу степен привредног развоја и чланство у овој организацији. Напросто неке земље су биле богате и развијене и пре чланства у ЕУ, такве су и док су чланови ЕУ а биће такве и након изласка из ЕУ. Напросто, ради се о вековним процесима који немају директне везе са чланством у ЕУ. Прави показатељ је стање посткомунис��ичких држава у којима су сви показатељи (незапосленост, индустријска производња, степен сиромаштва…) неповољнији него пре уласка у ЕУ[7]. Улазак у ЕУ би представљао одустајање од повлађћеног положаја на другим тржиштима (посебно РФ). Према економским показатељима Србија може ући у ЕУ само по цену распродаје природних ресурса, прихватања полуколонијалног статуса и пораста друштвене неједнакости услед неолибералног модела привреде који фаворизује уски круг „супербогаташа“[8];
Са политичког аспекта приступање ЕУ је практично одрицање не само од суверености и независности већ и демократије. Бриселска бирократија коју нису изабрали грађани на изборима доноси прописе који имају надмоћ над законима држава чланица. На тај начин се интереси уског круга „моћних“ намећу као заједнички интерес. У безбедносној сфери се потецира теза да „ни једна нова чланица није ушла у ЕУ а да пре тога није ушла у НАТО“. За Србе и све грађане Србије, НАТО није одбрамбени савез већ злочиначка организација и било какво стављање сопствене одбране у руке главних спонзора „косовске војске“ за нас мора бити неприхватљиво.
Једноставном и логичном анализом позитивног (владавина права, радно законодавство, екологија, слобода кретања….) и негативног (наметање идеологије хомосексуалности, укључивање у НАТО[9], неприхватање територијалне целовитости Србије, прихватање генетски модификованих организмизама као генетски једнаких, продаја природних ресурса странцима…) лако би се могли дефинисати наши интереси а потом и и платформа за преговоре или договарање са ЕУ који у коначном и не морају а вероватно и не треба да буду везани за формално чланство, које уосталом већина грађана Србије и не жели, већ за облик патнерства на које нас упућују не само географска близина већ и сличности у културној и делом вредносној сфери.
Стара констатација да ЕУ није самопослуга у којој узмеш шта желиш сада више не важи. ЕУ заиста треба да постане организација са којом се сарађује, не на основу наметања и присиле[10] већ на основама међусобних интереса и користи.
Србија треба да на почетку јасно дефинише шта је за њу неприхватљиво и уколико је то ограничење за пријем у ЕУ да се то зна одмах на почетку а не један дан пре формалног пријема. Уместо 35 поглавља треба отворити само она за која смо обострано заинтересовани. Уколико се не може сарађивати са ЕУ као целином треба сарађивати са земљама чланицама ЕУ појединачно и то на бази међусобних интереса. Није наш подједнак интерес да сарађујемо са Литванијом и Италијом и није наш подједнак интерес да сарађујемо са земљама које прихватају ГМО или не прихватају, није наш интерес да тргујемо са земљама које нам под фирмом високог квалитета продају другоразредне производе и код нас развијају само „прљаве технологије“.
Сунце Брисела не мора више имати тако привлачну гравитацију да усиса све државе и народе и поништи њихову самосталност и индивидуалност. Не само да ће се државе Европе кретати у више брзина већ и у више праваца сагледавајући властите интересе.
Не треба допустити да будемо залуђеници који се последњи укрцавају на брод који већ увелико тоне само да бисмо помогли старим путницима ��а се конфорније укрцају у чамце за спасавање и махну нам за поздрав односећи са брода све што могу да понесу. И наравно, треба да схватимо да интерес наших владајућих елита које већ меркају места по енормно плаћеним европским институцијама не мора бити и интерес целог народа.
Када за неколико година нови талас економске кризе протресе планету све илузије о једнакости и солидарности ће нестати а међусобно ће се држати само они народи које повезује заједнички дугорочни интерес или вишевековно савезништво и припадништво истом цивилизацијском „клубу“[11]. Када запрети рецесија илузија је да ће немачки порески обвезници подржавати Бугарску или Естонију нестаће у трену.
У српском народу постоји изрека: „У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“. Све то вреди и за ЕУ. Лако је делити лекције и обећања у време општег напретка и илузије о крају историје. Савремена цивилизација која почива искључиво на неолибералној преваги финансијског капитала над свим другим облицима власништва крупним корацима граби ка свом суноврату. Економски балон је пред пуцањем а истовремено га доводи до пуцања и привремено одржавају само „штампарије долара и евра“…..
И само да подсетимо, Европа у више брзина подразумева, што би Немци рекли, и „риверц“ као једну од брзина, односно да све што ЕУ наметне својим чланицама и кандидатима данас није заповест за сва времена и да неке ствари попут једностраног признања квазидржаве Косова или ГМО не мора бити пресуда за сва времена већ само међуфаза у процесима дугог трајања.
______________________________________
Одреднице:
[1]http://ift.tt/2jnLe9S Наравно постоји и шести а то је институционални распад ЕУ
[2] http://ift.tt/2hsC4bB
[3] Присиљавање Данске да донесе прописе о „жичарама“ за успон на планине или чињеница да прописи о узгоју купуса имају обим од преко 27.000 речи служе као тема за подсмех а не поштовање према институцијама ЕУ.
[4] Детаљније је о овим питањима писао млади аутор Димитрије Марковић у својој књизи „Европска унија – највећа превара 21.века“, бајина башта 2015.
[5] На једноставан начин као што се очекује од сваког малог предузетника да изврши тзв. SWOT анализу (енгл. SWOT analysis, акроним од енглеских речи: Strengths, Weaknesses, Opportunities, Threats – снаге, слабости, прилике, претње) је техника стратегијског менаџмента путем које се уочавају стратегијски избори довођењем у везу снага и слабости предузећа са шансама и претњама у екстерном окружењу.
[6] За Србе је од посебног значаја однос према породици и деци. У ЕУ се деца све више сматрају „државном својином“ јер се родитељима ускраћују традиционална права а држави даје моћ да утиче на приварност.
[7] Чак се и за потребе охрабривања придруживања ЕУ у нарученој анализи израђеној 2003.године наводи да ће трошкови придруживања бити огромни због: Отежаних услова пословања услед јаче конкуренције уз затварање одређеног броја предузећа; Смањивање плата у мање конкурентним секторима; Раст незапослености услед ликвидације неконкурентних фирми; смањивање буџетских прихода услед смањивања царина; негативни ефекти на текући биланс услед повећаног увоза….
[8] У свим земљама чланицама примљеним 2004.године економски показатељи су неповољнији него пре пријема у унију.
[9] На самиту НАТО-а у Варшави у јулу 2016. године, двије организације су представиле подручја за ојачану сарадњу у светлу заједничких изазова на истоку и југу, укључујући борбу против хибридних пријетњи, повећање отпорности, изградњу одбрамбених капацитета, сајбер одбрану, поморску сигурност и вежбе. Више од 40 мера за унапређење сарадње између НАТО и ЕУ у договореним областима одобрили су министри иностраних послова НАТО у децембру 2016. године.
[10] Најновији прмер отворене присиле је одлука Европског суда којим се намећу квоте илегалних миграната земљма источне Европе.
[11] Примера ради неформално је већ формирана безбедносна заједница англофонских држава (Велика Британија, Каданад, САД, Аустралија и Нови Зеланд) која међусобно размењује поверљиве информације на које немајуправо Француска или Немачка.
Извор: Фонд Стратешке Културе
Интерес елита није и интерес народа - ЦЕОПОМ Истина
Сунце Брисела не мора више имати тако привлачну гравитацију да усиса све државе и народе и поништи њихову самосталност и индивидуалност.
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Драган Крсмановић http://ift.tt/2mguVwp, Драган Крсмановић
Интерес елита није и интерес народа
ЕУ се налази у дубокој кризи и покушава да нађе путеве за њено превазилажење. Председник Европске комисије (нека врста владе ЕУ) је 1.марта 2017.године изнео свој виђење пута за превазилажење кризе наводећи пет могућих сценарија[1]. Пре неколико дана придружио му се и француски председник Емануел Макрон идејама о формирању парламента „еврозоне“ и изборима по јединственој процедури и јединственом списку за изборе[2].
Више је него очито да је идеја унитарне ЕУ са центром у Бриселу доживела неуспех и да се траже нови модели за њено даље функционисање. Садашњи модел општег консензуса је довео до блокаде рада и одлучивања али и показао апсурдност опште униформизације прописа у ЕУ[3]. И сам Жан Клод Јункер је признао да се мора „јасно предочити шта Европа (он користи израз Европа уместо ЕУ) може, а шта није у стању да учини“. По његовим речима, ЕУ не треба да се бави претераним прописима и регулативама и да „прописује какви једнообразни морају бити водокотлићи или висина љуљашки“.
У раној фази формирања ЕУ сматрало се да државе кандидати бирају ниво интегрисаности у њене структуре. Неки су желели и политичку и економску и безбедносну интеграцију, неке само економску, неке и фискалну и монетарну…. Свако у складу са својим интересима. Данас је доминантан само један модел који ЕУ од уговорне претвара у принудну организацију. Дуго се говорило да то земље чланице чини равноправним док се и та илузија није распршила у сусрету са реалношћу која показује да је ЕУ у суштини клуб моћних и њима потчињених земаља при чему Немачка има одлучујућу улогу у наметању својих интереса.
Показало се да је упозорење евроскептика да је и постојећа ЕУ већ организована у више „прстенова“ или брзина реалност у којој „богати“ не желе да вуку на грбачи сиромашне и да су времена кад су богате европске земље помагале укључење Грчке или Шпаније прошлост. „Стара Европа“ коју би обухватале Немачка, Француска и земље Бенелукса, жели да се окружи прстеном земаља које ће им бити заштитници и помоћници у стварима које су у њиховом интересу док би трећи круг земаља чиниле „помоћне земље“ осуђене на контролисани развој, експлоатацију природних ресурса и потпуну политичку и безбедносну контролу. Нема потреба да истичемо где би било место Србије.
Па кад је већ тако зашто Србија не спреми своју платформу „приступања“ овако редефинисаној ЕУ.
Овај нови, можемо га назвати, „модуларни приступ“ би пошао од анализе односа према ЕУ кроз три аспекта[4]: система вредности, економског аспекта и политичког аспекта и обухватао би оно што је у ЕУ корисно, пожељно или прихватљиво и оно шта је за нас непожељно, штетно или неприхватљиво[5].
Постојећи систем вредности у Србији је, и поред снажних утицаја са запада, и даље доминантно дефинисан припадништвом словенско-православној цивилизацији и заснива се на тежњама ка одређеним вредностима доминантно духовне природе (храброст, верност, искреност, солидарнос…). Доминантни систем вредности у земљама ЕУ је утилитарни морал са основном премисом да „вредиш онолико колико материјалних добара поседујеш“. Морални систем у Србији је доминантно заснован на традицији а на западу на строгим прописима. Запад сматра да је унутар друштвена борба позитивна јер тера друштво напред а наш систем би требало да буде заснован на борби сваког појединца да унапреди себе. Са становишта система вредности Србија и Срби као народ у ЕУ могу доћи само по цену одрицања од своје традиције и свог система вредности[6].
У економској сфери нема показатеља који доводе у директну везу степен привредног развоја и чланство у овој организацији. Напросто неке земље су биле богате и развијене и пре чланства у ЕУ, такве су и док су чланови ЕУ а биће такве и након изласка из ЕУ. Напросто, ради се о вековним процесима који немају директне везе са чланством у ЕУ. Прави показатељ је стање посткомунистичких држава у којима су сви показатељи (незапосленост, индустријска производња, степен сиромаштва…) неповољнији него пре уласка у ЕУ[7]. Улазак у ЕУ би представљао одустајање од повлађћеног положаја на другим тржиштима (посебно РФ). Према економским показатељима Србија може ући у ЕУ само по цену распродаје природних ресурса, прихватања полуколонијалног статуса и пораста друштвене неједнакости услед неолибералног модела привреде који фаворизује уски круг „супербогаташа“[8];
Са политичког аспекта приступање ЕУ је практично одрицање не само од суверености и независности већ и демократије. Бриселска бирократија коју нису изабрали грађани на изборима доноси прописе који имају надмоћ над законима држава чланица. На тај начин се интереси уског круга „моћних“ намећу као заједнички интерес. У безбедносној сфери се потецира теза да „ни једна нова чланица није ушла у ЕУ а да пре тога није ушла у НАТО“. За Србе и све грађане Србије, НАТО није одбрамбени савез већ злочиначка организација и било какво стављање сопствене одбране у руке главних спонзора „косовске војске“ за нас мора бити неприхватљиво.
Једноставном и логичном анализом позитивног (владавина права, радно законодавство, екологија, слобода кретања….) и негативног (наметање идеологије хомосексуалности, укључивање у НАТО[9], неприхватање територијалне целовитости Србије, прихватање генетски модификованих организмизама као генетски једнаких, продаја природних ресурса странцима…) лако би се могли дефинисати наши интереси а потом и и платформа за преговоре или договарање са ЕУ који у коначном и не морају а вероватно и не треба да буду везани за формално чланство, које уосталом већина грађана Србије и не жели, већ за облик патнерства на које нас упућују не само географска близина већ и сличности у културној и делом вредносној сфери.
Стара констатација да ЕУ није самопослуга у којој узмеш шта желиш сада више не важи. ЕУ заиста треба да постане организација са којом се сарађује, не на основу наметања и присиле[10] већ на основама међусобних интереса и користи.
Србија треба да на почетку јасно дефинише шта је за њу неприхватљиво и уколико је то ограничење за пријем у ЕУ да се то зна одмах на почетку а не један дан пре формалног пријема. Уместо 35 поглавља треба отворити само она за која смо обострано заинтересовани. Уколико се не може сарађивати са ЕУ као целином треба сарађивати са земљама чланицама ЕУ појединачно и то на бази међусобних интереса. Није наш подједнак интерес да сарађујемо са Литванијом и Италијом и није наш подједнак интерес да сарађујемо са земљама које прихватају ГМО или не прихватају, није наш интерес да тргујемо са земљама које нам под фирмом високог квалитета продају другоразредне производе и код нас развијају само „прљаве технологије“.
Сунце Брисела не мора више имати тако привлачну гравитацију да усиса све државе и народе и поништи њихову самосталност и индивидуалност. Не само да ће се државе Европе кретати у више брзина већ и у више праваца сагледавајући властите интересе.
Не треба допустити да будемо залуђеници који се последњи укрцавају на брод који већ увелико тоне само да бисмо помогли старим путницима да се конфорније укрцају у чамце за спасавање и махну нам за поздрав односећи са брода све што могу да понесу. И наравно, треба да схватимо да интерес наших владајућих елита које већ меркају места по енормно плаћеним европским институцијама не мора бити и интерес целог народа.
Када за неколико година нови талас економске кризе протресе планету све илузије о једнакости и солидарности ће нестати а међусобно ће се држати само они народи које повезује заједнички дугорочни интерес или вишевековно савезништво и припадништво истом цивилизацијском „клубу“[11]. Када запрети рецесија илузија је да ће немачки порески обвезници подржавати Бугарску или Естонију нестаће у трену.
У српском народу постоји изрека: „У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“. С��е то вреди и за ЕУ. Лако је делити лекције и обећања у време општег напретка и илузије о крају историје. Савремена цивилизација која почива искључиво на неолибералној преваги финансијског капитала над свим другим облицима власништва крупним корацима граби ка свом суноврату. Економски балон је пред пуцањем а истовремено га доводи до пуцања и привремено одржавају само „штампарије долара и евра“…..
И само да подсетимо, Европа у више брзина подразумева, што би Немци рекли, и „риверц“ као једну од брзина, односно да све што ЕУ наметне својим чланицама и кандидатима данас није заповест за сва времена и да неке ствари попут једностраног признања квазидржаве Косова или ГМО не мора бити пресуда за сва времена већ само међуфаза у процесима дугог трајања.
______________________________________
Одреднице:
[1]http://ift.tt/2jnLe9S Наравно постоји и шести а то је институционални распад ЕУ
[2] http://ift.tt/2hsC4bB
[3] Присиљавање Данске да донесе прописе о „жичарама“ за успон на планине или чињеница да прописи о узгоју купуса имају обим од преко 27.000 речи служе као тема за подсмех а не поштовање према институцијама ЕУ.
[4] Детаљније је о овим питањима писао млади аутор Димитрије Марковић у својој књизи „Европска унија – највећа превара 21.века“, бајина башта 2015.
[5] На једноставан начин као што се очекује од сваког малог предузетника да изврши тзв. SWOT анализу (енгл. SWOT analysis, акроним од енглеских речи: Strengths, Weaknesses, Opportunities, Threats – снаге, слабости, прилике, претње) је техника стратегијског менаџмента путем које се уочавају стратегијски избори довођењем у везу снага и слабости предузећа са шансама и претњама у екстерном окружењу.
[6] За Србе је од посебног значаја однос према породици и деци. У ЕУ се деца све више сматрају „државном својином“ јер се родитељима ускраћују традиционална права а држави даје моћ да утиче на приварност.
[7] Чак се и за потребе охрабривања придруживања ЕУ у нарученој анализи израђеној 2003.године наводи да ће трошкови придруживања бити огромни због: Отежаних услова пословања услед јаче конкуренције уз затварање одређеног броја предузећа; Смањивање плата у мање конкурентним секторима; Раст незапослености услед ликвидације неконкурентних фирми; смањивање буџетских прихода услед смањивања царина; негативни ефекти на текући биланс услед повећаног увоза….
[8] У свим земљама чланицама примљеним 2004.године економски показатељи су неповољнији него пре пријема у унију.
[9] На самиту НАТО-а у Варшави у јулу 2016. године, двије организације су представиле подручја за ојачану сарадњу у светлу заједничких изазова на истоку и југу, укључујући борбу против хибридних пријетњи, повећање отпорности, изградњу одбрамбених капацитета, сајбер одбрану, поморску сигурност и вежбе. Више од 40 мера за унапређење сарадње између НАТО и ЕУ у договореним областима одобрили су министри иностраних послова НАТО у децембру 2016. године.
[10] Најновији прмер отворене присиле је одлука Европског суда којим се намећу квоте илегалних миграната земљма источне Европе.
[11] Примера ради неформално је већ формирана безбедносна заједница англофонских држава (Велика Британија, Каданад, САД, Аустралија и Нови Зеланд) која међусобно размењује поверљиве информације на које немајуправо Француска или Немачка.
Извор: Фонд Стратешке Културе
Интерес елита није и интерес народа - ЦЕОПОМ Истина
Сунце Брисела не мора више имати тако привлачну гравитацију да усиса све државе и народе и поништи њихову самосталност и индивидуалност.
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Да ли сте чули за "Хјустонски пројекат"?
Први планови за уништавање свих Словена приписују се нацистичкој Немачкој, односно Адолфу Хитлеру. Но српски комуниста Предраг Миличевић објавио је у Русији књигу „Шест агресија Запада против Јужних Словена у XX веку“, која јасно показује жељу Запада да на овом делу планете у потпуности уништи Словене. Постоји ли план уништења Словена? Шта кажу чињенице?
Хитлера данас нема, али се балканским Србима одузимају територије, тако неопходне за развој и размах живота (у Хрватској, БиХ, самој Србији, лишеној Косова и Метохије, па Црној Гори…), односно не дозвољава им се уједињење. Но нису само Јужни Словени на мети. Шта је са Лужичким Србима? Шта је са Украјинцима? Шта је са Русима и бившим совјетским републикама? Питања је, наравно, много, али одговора веома мало. Заправо, ова тема односа Запада према Словенима тек стидљиво се пројављује на порталима, али не и „великим медијима“.
Зато је попут бомбе одјекнула анализа „Запад против Словена“ јерменског аутора Вазгена Л. Авагјана, следбеника новосибирске економско-социолошке школе. Анализу су пренели бројни руски портали, а у њој се тврди да је борба Запада против Словена очигледна, те да се у овој борби примењују рецепти употребљени приликом уништавања индијанских племена у САД. При томе Запад уништавајући Словене већ добро притеже Грке и Јермене, као очигледне кандидате за нестанак, наравно када се заврши са првима.
Како тумачити чињеницу да је влада у Кијеву, 21. маја 2017, забранила транзит робе у Придњестровље, без сагласности Молдавије и тражења Румуније. Кијев је то урадио на захтев Брисела.Придњестровље је словенска енклава, а становници се углавном изјашњавају као Украјинци. „Украјински национализам“ такође све ради да своје сународнике Украјинце – Словене исели са Дњестра и ово подручје преда Румунима, што опет тражи Запад.
Однос Кијева према Придњестровљу показује право лице кијевске хунте, чији задатак није само уништавање „Руске империје“ него, како постаје очигледно, целокупног словенства. Јер уколико би дошло до директног рата Украјине и Русије – био би то „рат Словена између себе“, а профитирао би опет Запад.
УНИШТЕЊЕ МАКЕДОНИЈЕ
Ако погледамо на Балкан, видимо да медији из ЕУ тренутно показују спремност Брисела и европских метропола да униште једну малу балканску државу – Македонију. Наиме, Брисел је спреман да Македонију преда Албанцима, као што је пре тога урадио са Косовом и Метохијом, одузимајући га Србима, такође Словенима. Такође је јасно (из изјава политичара, аналитичара и интелигенције) да се Албанци надају да ће албанизовати све Македонце и преузети целу државу, што ће водити престанку постојања Македоније какву познајемо, али и престанку постојања Словена на овом подручју.
Овако нешто био би велики ударац за Србе и Грке, јер би пролаз једних до других конторолисали неправославни Албанци. Тиме би Грци постали скоро у потпуности опкољени – остаће им пролаз ка Бугарима. Наравно, врх свега је захтев Запада (САД и Европске уније) да „македонски парламент усвоји резолуцији о осуди ’геноцида над албанским народом’ у Македонији у периоду 1912–1956. године“. Но ту није крај. Како пише Вашингтон тајмс, „западно друштво отворено се залаже за предају власти опозицији без обзира што албанска платформа претпоставља етничко чишћење Словена који не буду хтели да се албанизију“.
415803 pravoslavlje-rojters f-620x330
Овде се отвара питање: ако је Запад убијао Русе и Србе под оптужбом да су „империјалисти и колонизатори“, зашто сад жели истребљење Македонаца, који су се још давне 1945, а посебно1993. године јавно одрекли српског идентитета и прихватили вештачки македонски? Зар нису Македонци брижно и темељно испунили све захтеве Запада? Али сада је дошао захтев за самоликвидацију у најгрубљем смислу речи. Македонци морају постати Албанци или ће бити очишћени са подручја Македоније.
Пре тога сличан метод је примењен на Србе из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије. Срби који нису пристали на хрватизацију, односно албанизацију –протерани су (слаба је утеха што су то учиниле Јуде словенства – Хрвати).
КОНАЧНО РЕШЕЊЕ ЗА РУСЕ И СРБЕ
Хрвати се, наравно, џаба радују. Мисле да су пријатељи Запада, у НАТО-у су, па ће их оставити на миру. Али када дође до одлуке за кога је Запад: за исламисте или Хрвате, издаће Хрвате и стати на страну вехабија. Сетите се Херцег Босне, коју су створили Хрват�� у БиХ. Током рата у БиХ, а посебно 1992–1993, исламисти су истребљивали Хрвате римокатолике истом страшћу као и православне Србе. Како се све завршило? Самоликвидацијом Херцег Босне, јер је Запад принудио на то (заједно са Ватиканом), констатује В. Л. Авагјан.
Тренутно су Хрвати из БиХ незадовољни својим положајем у Федерацији БиХ, али им Запад не помаже. Јуде су одрадиле посао, сада могу нестати, при чему Запад неће пустити ни сузу. Неће, јер прећуткује да су током Другог светског рата нацисти извршили геноцид над словенским народима, пре свега Русима и Србима.Запад до небеса раздувава информације о Холокаусту (који се закључује у уништавању трећине свих Јевреја – према подацима Уједињених нација), али се истовремено никако не присећа да је исто толико убијено и Руса, а ако томе додамо и српске жртве, број страдалих Словена премашује цифру страдалих Јевреја. Но холокауст над руским и српским народом Запад не признаје. Зашто?
Где су музеји руског и српског холокауста? Како се Запад односи према Јасеновцу? Где су компензације за толика страдања и жртве? Уместо поштовања словенских жртава (Руса и Срба), он се бави фалсификовањем историје (у већини држава које контролише Запад млади мисле да су Американци ослободили Европу од нацизма, чак и у Бугарској) да би оптужио жртве за почетак оба светска рата и умањио жртве Словена у борби са нацизмом (за десет пута). Порука је јасна – геноцид је био један и на њега имају монопол Јевреји.
Конфликта око јеврејства на Западу има, али не и жеље да се они униште. Сасвим је другачије када су у питању Словени. Конфликта нема, јер је постигнут консензус који се јасно препознаје у политичком понашању према Русима, Србима, Украјинцима…, као и негирању геноцида извршеног над Русима и Србима. Постигнути консензус на Западу о питању Словена предвиђа њихов нестанак.
Свако супротно понашање, односно борбу за опстанак и јачање идентитета и држава неког словенског народа Запад осуђује и сасеца у корену. Зар треба подсетити како су западни „научници“ истумачили етимологију појма „Словен“ – „роб“, али не као бесплатни радник већ као животиња, као човек без воље, нечовек, роб по суштини. То је нагнало неке руске ауторе да закључе да је Запад поново повео рат против Словена, али да то нико од политичара из словенског света не изговара, па чак ни из Русије и тренутно најугроженије Србије.
ОД ХАРВАРДА ДО ХЈУСТОНА
Евгениј Магда пише да Запад жели да уништи словенски свет у потпуности и с тим циљем је палио све ратове у Европи. Подсећа да је совјетски КГБ почетком 80-их година прошлог века дошао до „Харвардског пројекта“, плана Англосаксонаца да униште Словене (пре свега Русе и Србе), преко уништења СССР-а, и деконструишу социјални систем створен од стране Комунистичке партије. У трећем тому „Харварског пројеката“ – „Завршетак“ – говори се о уништавању постсовјетске Русије како би се опљачкала њена богатстава. Но ту није крај.После „Харвардског пројекта“ појавио се „Хјустонски пројекат“, искључиво усмерен против Русије, коју је Запад планирао да подели на мале државе, при чему се отворено наводи да би Сибир преузеле САД, Северозападну Русију Немачка, Југ и Поволжје Турска, а Далеки исток – Јапан.
Посебна тачка „Хјустонског програма“ је уништавање Словена – у потпуности, без обзира којој нацији припадали. Буквално се говори о уништењу 300 милиона Словена изазивањем међусобних ратова, какав је био на подручју бише Југославије. Цитирамо из „Хјустонског пројекта“: „Украјинац ће мислити да се бори против Русије борећи се за своју самосталност, на крају ће добити слободу, али ће пасти у потпуну зависност од нас. Тако ће бити и са Русима. Све ће се радити под предлогом стицања суверенитета, борбе за своје интересе и националне идеале.
При томе, нећемо дозволити ниједној страни да се самоопредели на основу националних вредности и традиција. У овом рату словенске будале ће ослабити себе, а нас ојачати.“ Аутори су потом додали: „Ми добро знамо да национализам јача нацију, чинећи је јаком. Интернационалне пароле су застареле и не дају плода. Ми ћемо њих заменити општечовечанским вредностима, што је опет исто. Нећемо дозволити ниједном национализму, као ни националним покретима који теже да се ослободе нашег диктата да се подигну. Уништићемо их како смо то урадили у Југославији, Србији, Ираку…“
Поменути пројекти опредељују Словене као непокорне, при чему као такве посебно именују Русе, Белорусе, Украјинце и Србе. Поред рата, као средства, уништавања Словена, посебно Руса, примениће се и климатско оружје, којим ће се присилити на сељење и мешање са другим народима, што ће значити и њихов дефинитивни нестанак.
w-6
КУЛТУРНИ РАТ САД СА РУСИЈОМ
Дебата о културном рату САД са Русијом и последицама истеинтензивирана је пошто је Истраживачки центар „Пју“ објавио резултате истраживања спроведеног од јуна 2015. до јуна 2016. Закључак је, наводи Род Дрер, да православни народи дефинитивно и у већини посматрају Запад као претњу, не само у сфери економије већ и у питањима властитог идентитета, затим вредносној и сфери безбедности, односно питањима физичког опстанка.
Истраживање је даље показало да чак и међу Словенима римокатолицима има интелектуалаца који деле ово виђење православних. На пример, Ришард Легутко, пољски римокатолички политички филозоф, наводи да Запад спроводи „културни империјализам, који се не може сакрити, иако се то покушава чак и од очију властите јавности“. За овог филозофа најважнија одлика православних је у томе да се разликују од западних хришћана јер не сматрају, као римокатолици, да је правилни социјални образац – либерални индивидуализам.
Неприхватање либералних западних идеја и вредности (права хомосексуалаца и других мањинских права) у православним државама није нетрпељивост (како се то представља на Западу) него манифестовање другачијих погледа на човека, цркву и друштво. Православни, што је веома интересантно, нису уништили ниједну мањину (за разлику од Запада).
Управо рат Запада са њиховим (православним) традицијама под заставом светског либерализма сматрају актом агресије, у чему су у праву, иако многи западњаци сматрају своје поступке као борбу против нетрпељивости.
За западног човека културни империјализам је стање духа и нормална друштвена појава коју оправдавају, при чему чине стратешку грешку, јер никада не раде самоанализу о томе како други прихватају њихов империјализам, наводи Дрер.
(аутор: Зоран Милошевић / Печат)
Преузето са: http://ift.tt/1MlnXun
Да ли сте чули за "Хјустонски пројекат"?
Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Да ли сте чули за "Хјустонски пројекат"? http://ift.tt/2zs8pDG, Да ли сте чули за "Хјустонски пројекат"?
Први планови за уништавање свих Словена приписују се нацистичкој Немачкој, односно Адолфу Хитлеру. Но српски комуниста Предраг Миличевић објавио је у Русији књигу „Шест агресија Запада против Јужних Словена у XX веку“, која јасно показује жељу Запада да на овом делу планете у потпуности уништи Словене. Постоји ли план уништења Словена? Шта кажу чињенице?
Хитлера данас нема, али се балканским Србима одузимају територије, тако неопходне за развој и размах живота (у Хрватској, БиХ, самој Србији, лишеној Косова и Метохије, па Црној Гори…), односно не дозвољава им се уједињење. Но нису само Јужни Словени на мети. Шта је са Лужичким Србима? Шта је са Украјинцима? Шта је са Русима и бившим совјетским републикама? Питања је, наравно, много, али одговора веома мало. Заправо, ова тема односа Запада према Словенима тек стидљиво се пројављује на порталима, али не и „великим медијима“.
Зато је попут бомбе одјекнула анализа „Запад против Словена“ јерменског аутора Вазгена Л. Авагјана, следбеника новосибирске економско-социолошке школе. Анализу су пренели бројни руски портали, а у њој се тврди да је борба Запада против Словена очигледна, те да се у овој борби примењују рецепти употребљени приликом уништавања индијанских племена у САД. При томе Запад уништавајући Словене већ добро притеже Грке и Јермене, као очигледне кандидате за нестанак, наравно када се заврши са првима.
Како тумачити чињеницу да је влада у Кијеву, 21. маја 2017, забранила транзит робе у Придњестровље, без сагласности Молдавије и тражења Румуније. Кијев је то урадио на захтев Брисела.Придњестровље је словенска енклава, а становници се углавном изјашњавају као Украјинци. „Украјински национализам“ такође све ради да своје сународнике Украјинце – Словене исели са Дњестра и ово подручје преда Румунима, што опет тражи Запад.
Однос Кијева према Придњестровљу показује право лице кијевске хунте, чији задатак није само уништавање „Руске империје“ него, како постаје очигледно, целокупног словенства. Јер уколико би дошло до директног рата Украјине и Русије – био би то „рат Словена између себе“, а профитирао би опет Запад.
УНИШТЕЊЕ МАКЕДОНИЈЕ
Ако погледамо на Балкан, видимо да медији из ЕУ тренутно показују спремност Брисела и европских метропола да униште једну малу балканску државу – Македонију. Наиме, Брисел је спреман да Македонију преда Албанцима, као што је пре тога урадио са Косовом и Метохијом, одузимајући га Србима, такође Словенима. Такође је јасно (из изјава политичара, аналитичара и интелигенције) да се Албанци надају да ће албанизовати све Македонце и преузети целу државу, што ће водити престанку постојања Македоније какву познајемо, али и престанку постојања Словена на овом подручју.
Овако нешто био би велики ударац за Србе и Грке, јер би пролаз једних до других конторолисали неправославни Албанци. Тиме би Грци постали скоро у потпуности опкољени – остаће им пролаз ка Бугарима. Наравно, врх свега је захтев Запада (САД и Европске уније) да „македонски парламент усвоји резолуцији о осуди ’геноцида над албанским народом’ у Македонији у периоду 1912–1956. године“. Но ту није крај. Како пише Вашингтон тајмс, „западно друштво отворено се залаже за предају власти опозицији без обзира што албанска платформа претпоставља етничко чишћење Словена који не буду хтели да се албанизију“.
415803 pravoslavlje-rojters f-620x330
Овде се отвара питање: ако је Запад убијао Русе и Србе под оптужбом да су „империјалисти и колонизатори“, зашто сад жели истребљење Македонаца, који су се још давне 1945, а посебно1993. године јавно одрекли српског идентитета и прихватили вештачки македонски? Зар нису Македонци брижно и темељно испунили све захтеве Запада? Али сада је дошао захтев за самоликвидацију у најгрубљем смислу речи. Македонци морају постати Албанци или ће бити очишћени са подручја Македоније.
Пре тога сличан метод је примењен на Србе из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије. Срби који нису пристали на хрватизацију, односно албанизацију –протерани су (слаба је утеха што су то учиниле Јуде словенства – Хрвати).
КОНАЧНО РЕШЕЊЕ ЗА РУСЕ И СРБЕ
Хрвати се, наравно, џаба радују. Мисле да су пријатељи Запада, у НАТО-у су, па ће их оставити на миру. Али када дође до одлуке за кога је Запад: за исламисте или Хрвате, издаће Хрвате и стати на страну вехабија. Сетите се Херцег Босне, коју су створили Хрвати у БиХ. Током рата у БиХ, а посебно 1992–1993, исламисти су истребљивали Хрвате римокатолике истом страшћу као и православне Србе. Како се све завршило? Самоликвидацијом Херцег Босне, јер је Запад принудио на то (заједно са Ватиканом), констатује В. Л. Авагјан.
Тренутно су Хрвати из БиХ незадовољни својим положајем у Федерацији БиХ, али им Запад не помаже. Јуде су одрадиле посао, сада могу нестати, при чему Запад неће пустити ни сузу. Неће, јер прећуткује да су током Другог светског рата нацисти извршили геноцид над словенским народима, пре свега Русима и Србима.Запад до небеса раздувава информације о Холокаусту (који се закључује у уништавању трећине свих Јевреја – према подацима Уједињених нација), али се истовремено никако не присећа да је исто толико убијено и Руса, а ако томе додамо и српске жртве, број страдалих Словена премашује цифру страдалих Јевреја. Но холокауст над руским и српским народом Запад не признаје. Зашто?
Где су музеји руског и српског холокауста? Како се Запад односи према Јасеновцу? Где су компензације за толика страдања и жртве? Уместо поштовања словенских жртава (Руса и Срба), он се бави фалсификовањем историје (у већини држава које контролише Запад млади мисле да су Американци ослободили Европу од нацизма, чак и у Бугарској) да би оптужио жртве за почетак оба светска рата и умањио жртве Словена у борби са нацизмом (за десет пута). Порука је јасна – геноцид је био један и на њега имају монопол Јевреји.
Конфликта око јеврејства на Западу има, али не и жеље да се они униште. Сасвим је другачије када су у питању Словени. Конфликта нема, јер је постигнут консензус који се јасно препознаје у политичком понашању према Русима, Србима, Украјинцима…, као и негирању геноцида извршеног над Русима и Србима. Постигнути консензус на Западу о питању Словена предвиђа њихов нестанак.
Свако супротно понашање, односно борбу за опстанак и јачање идентитета и држава неког словенског народа Запад осуђује и сасеца у корену. Зар треба подсетити како су западни „научници“ истумачили етимологију појма „Словен“ – „роб“, али не као бесплатни радник већ као животиња, као човек без воље, нечовек, роб по суштини. То је нагнало неке руске ауторе да закључе да је Запад поново повео рат против Словена, али да то нико од политичара из словенског света не изговара, па чак ни из Русије и тренутно најугроженије Србије.
ОД ХАРВАРДА ДО ХЈУСТОНА
Евгениј Магда пише да Запад жели да уништи словенски свет у потпуности и с тим циљем је палио све ратове у Европи. Подсећа да је совјетски КГБ почетком 80-их година прошлог века дошао до „Харвардског пројекта“, плана Англосаксонаца да униште Словене (пре свега Русе и Србе), преко уништења СССР-а, и деконструишу социјални систем створен од стране Комунистичке партије. У трећем тому „Харварског пројеката“ – „Завршетак“ – говори се о уништавању постсовјетске Русије како би се опљачкала њена богатстава. Но ту није крај.После „Харвардског пројекта“ појавио се „Хјустонски пројекат“, искључиво усмерен против Русије, коју је Запад планирао да подели на мале државе, при чему се отворено наводи да би Сибир преузеле САД, Северозападну Русију Немачка, Југ и Поволжје Турска, а Далеки исток – Јапан.
Посебна тачка „Хјустонског програма“ је уништавање Словена – у потпуности, без обзира којој нацији припадали. Буквалн�� се говори о уништењу 300 милиона Словена изазивањем међусобних ратова, какав је био на подручју бише Југославије. Цитирамо из „Хјустонског пројекта“: „Украјинац ће мислити да се бори против Русије борећи се за своју самосталност, на крају ће добити слободу, али ће пасти у потпуну зависност од нас. Тако ће бити и са Русима. Све ће се радити под предлогом стицања суверенитета, борбе за своје интересе и националне идеале.
При томе, нећемо дозволити ниједној страни да се самоопредели на основу националних вредности и традиција. У овом рату словенске будале ће ослабити себе, а нас ојачати.“ Аутори су потом додали: „Ми добро знамо да национализам јача нацију, чинећи је јаком. Интернационалне пароле су застареле и не дају плода. Ми ћемо њих заменити општечовечанским вредностима, што је опет исто. Нећемо дозволити ниједном национализму, као ни националним покретима који теже да се ослободе нашег диктата да се подигну. Уништићемо их како смо то урадили у Југославији, Србији, Ираку…“
Поменути пројекти опредељују Словене као непокорне, при чему као такве посебно именују Русе, Белорусе, Украјинце и Србе. Поред рата, као средства, уништавања Словена, посебно Руса, примениће се и климатско оружје, којим ће се присилити на сељење и мешање са другим народима, што ће значити и њихов дефинитивни нестанак.
w-6
КУЛТУРНИ РАТ САД СА РУСИЈОМ
Дебата о културном рату САД са Русијом и последицама истеинтензивирана је пошто је Истраживачки центар „Пју“ објавио резултате истраживања спроведеног од јуна 2015. до јуна 2016. Закључак је, наводи Род Дрер, да православни народи дефинитивно и у већини посматрају Запад као претњу, не само у сфери економије већ и у питањима властитог идентитета, затим вредносној и сфери безбедности, односно питањима физичког опстанка.
Истраживање је даље показало да чак и међу Словенима римокатолицима има интелектуалаца који деле ово виђење православних. На пример, Ришард Легутко, пољски римокатолички политички филозоф, наводи да Запад спроводи „културни империјализам, који се не може сакрити, иако се то покушава чак и од очију властите јавности“. За овог филозофа најважнија одлика православних је у томе да се разликују од западних хришћана јер не сматрају, као римокатолици, да је правилни социјални образац – либерални индивидуализам.
Неприхватање либералних западних идеја и вредности (права хомосексуалаца и других мањинских права) у православним државама није нетрпељивост (како се то представља на Западу) него манифестовање другачијих погледа на човека, цркву и друштво. Православни, што је веома интересантно, нису уништили ниједну мањину (за разлику од Запада).
Управо рат Запада са њиховим (православним) традицијама под заставом светског либерализма сматрају актом агресије, у чему су у праву, иако многи западњаци сматрају своје поступке као борбу против нетрпељивости.
За западног човека културни империјализам је стање духа и нормална друштвена појава коју оправдавају, при чему чине стратешку грешку, јер никада не раде самоанализу о томе како други прихватају њихов империјализам, наводи Дрер.
(аутор: Зоран Милошевић / Печат)
Преузето са: http://ift.tt/1MlnXun
Да ли сте чули за "Хјустонски пројекат"?
Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде
, http://ift.tt/1rMQyM6
1 note
·
View note
Link
Косово треба и може да се поново врати у своју матицу
Изјава уваженог академика Љубомира Симовића да када би нам Запад и вратио Косово ми не бисмо знали шта ћемо са њим, сугерише пре свега грађанима Србије да Косово и Метохија нама више нису потребни.
У пар малих чињеница Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ предочиће поштованом академику да у случају да нам Запад врати нашу јужну покрајину шта би све на тој праисконској српској територији могло да се одради.
– Србија би могла у партнерству са Руском Федерацијом да у потпуности активира и обнови Трепчине руднике. А њих није мало. То су Стари Трг, Црнац, Бело Брдо, Жута Прла, Ајвалија, Кишница и чувено Ново Брдо. Још 2005. године САД и Немачка су помало стидљиво понудиле Србији да направе две велике термо-електране на северу Косова и Метохије користећи угаљ из централног Косова. Зашто на северу, због реке Ибар јер турбине у термо-електранама морају да се хладе. Касније су због стварања још једне албанске државе на Балкану ове најјаче земље Запада одустале од овог пројекта. Осим централног Косова постоје неисцрпна налазишта угља и на простору Дренице и Метохије па имајући у виду да и Србија и остале суседне земље имају несташицу електричне енергије изградња нових термо-електана све би задовољила.
– Народни покрет „Отаџбина“ подсећа господина Симовића да су на Косову и Метохији присутни ретки метали као што су бор, волфрам, молибден, јако тражени у авионској индустрији. Највећи произвођачи ретких метала у свету данас су Кинези па би сарадња са њима Србију довела у ред извозника ове драгоцене рудне сировине.
– Ако би нам Косово и Метохију вратили то значи да Србија поступи на исти начин као што је то урадила Хрватска, односно, да српска војска изађе на српске границе, што је правило свуда у свету. Ако би српска војска изашла на српске границе макар половина протераних Срба, уз државне субвенције, вратила би се на своја огњишта. Уважени академик нема разлог да се боји за безбедност српских војних и полицијских снага с обзиром да је добар део албанске младежи емигрирао на Запад.
Све ово и још пуно тога чланови Народног покрета „Отаџбина“ који нису режимски Срби Александра Вучића у Српској академији наука �� уметности на јасан и недвосмислен начин објаснили би зашто Косово треба и може да се поново врати у своју матицу. И не само господину Симовићу него и господину Душану Ковачевичу па и председнику САНУ Душану Костићу који заступа идеју да Србија треба елегантно да се повуче са Косова и Метохије.
Некада је у Српској академији наука постојао одбор за Косово и Метохију који је позивао Србе са КиМ различитих политичких погледа да објасне своје виђење ситуације у јужној српској покрајини. Тада је нажалост Српска академија наука проглашавана перјаницом српског национализма па су се уважени академици брже-боље потрудили да одбор за КиМ укину. Сепаратистичка власт у Приштини има своју академију наука са доста проблематичним научним титулама али никоме од њих не пада на памет да Косово може да буде ништа друго осим независне државе. Па ко каже данас да се Албанци и поједини Срби не слажу, макар када је у питању будућност Косова и Метохије.
Народни покрет „Отаџбина“ подсећа да је 1913. године у Лондону тзв. Лондонским миром признато право Србији на Косово и Метохију, односно „Стару Србију“. Вођа српске делегације у Лондону био је председник Српске краљевске академије и редовни члан француске академије наука господин Јован Цвијић. Без намере да вршимо било какво поређење морамо признати да је он много веће научно име него што су то и Симовић, и Ковачевић, и Костић.
Пре неки дан одбојкашице Србије су на тријумфалан начин, без иједног пораза, постале првакиње Европе. Њихова омиљена песма која их је напајала патриотизмом била је „Видовдан“. Ко данас има право да српској младежи ускрати сопствену историју и да им неда прилику да макар буду исти као њихови славни преци. Ако предамо Косово угрозили смо нашу будућност. Не толико у материјалном колико у духовном смислу. Уважени академици то би требали најбоље да знају. Макар они којима је писана реч животно опредељење.
Косовска Митровица
10.10.2017. године
Косово треба и може да се поново врати у своју матицу
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Косово треба и може да се поново врати у своју матицу http://ift.tt/2yaZdDh, Косово треба и може да се поново врати у своју матицу
Изјава уваженог академика Љубомира Симовића да када би нам Запад и вратио Косово ми не бисмо знали шта ћемо са њим, сугерише пре свега грађанима Србије да Косово и Метохија нама више нису потребни.
У пар малих чињеница Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ предочиће поштованом академику да у случају да нам Запад врати нашу јужну покрајину шта би све на тој праисконској српској територији могло да се одради.
– Србија би могла у партнерству са Руском Федерацијом да у потпуности активира и обнови Трепчине руднике. А њих није мало. То су Стари Трг, Црнац, Бело Брдо, Жута Прла, Ајвалија, Кишница и чувено Ново Брдо. Још 2005. године САД и Немачка су помало стидљиво понудиле Србији да направе две велике термо-електране на северу Косова и Метохије користећи угаљ из централног Косова. Зашто на северу, због реке Ибар јер турбине у термо-електранама морају да се хладе. Касније су због стварања још једне албанске државе на Балкану ове најјаче земље Запада одустале од овог пројекта. Осим централног Косова постоје неисцрпна налазишта угља и на простору Дренице и Метохије па имајући у виду да и Србија и остале суседне земље имају несташицу електричне енергије изградња нових термо-електана све би задовољила.
– Народни покрет „Отаџбина“ подсећа господина Симовића да су на Косову и Метохији присутни ретки метали као што су бор, волфрам, молибден, јако тражени у авионској индустрији. Највећи произвођачи ретких метала у свету данас су Кинези па би сарадња са њима Србију довела у ред извозника ове драгоцене рудне сировине.
– Ако би нам Косово и Метохију вратили то значи да Србија поступи на исти начин као што је то урадила Хрватска, односно, да српска војска изађе на српске границе, што је правило свуда у свету. Ако би српска војска изашла на српске границе макар половина протераних Срба, уз државне субвенције, вратила би се на своја огњишта. Уважени академик нема разлог да се боји за безбедност српских војних и полицијских снага с обзиром да је добар део албанске младежи емигрирао на Запад.
Све ово и још пуно тога чланови Народног покрета „Отаџбина“ који нису режимски Срби Александра Вучића у Српској академији наука и уметности на јасан и недвосмислен начин објаснили би зашто Косово треба и може да се поново врати у своју матицу. И не само господину Симовићу него и господину Душану Ковачевичу па и председнику САНУ Душану Костићу који заступа идеју да Србија треба елегантно да се повуче са Косова и Метохије.
Некада је у Српској академији наука постојао одбор за Косово и Метохију који је позивао Србе са КиМ различитих политичких погледа да објасне своје виђење ситуације у јужној српској покрајини. Тада је нажалост Српска академија наука проглашавана перјаницом српског национализма па су се уважени академици брже-боље потрудили да одбор за КиМ укину. Сепаратистичка власт у Приштини има своју академију наука са доста проблематичним научним титулама али никоме од њих не пада на памет да Косово може да буде ништа друго осим независне државе. Па ко каже данас да се Албанци и поједини Срби не слажу, макар када је у питању будућност Косова и Метохије.
Народни покрет „Отаџбина“ подсећа да је 1913. године у Лондону тзв. Лондонским миром признато право Србији на Косово и Метохију, односно „Стару Србију“. Вођа српске делегације у Лондону био је председник Српске краљевске академије и редовни члан француске академије наука господин Јован Цвијић. Без намере да вршимо било какво поређење морамо признати да је он много веће научно име него што су то и Симовић, и Ковачевић, и Костић.
Пре неки дан одбојкашице Србије су на тријумфалан начин, без иједног пораза, постале првакиње Европе. Њихова омиљена песма која их је напајала патриотизмом била је „Видовдан“. Ко данас има право да српској младежи ускрати сопствену историју и да им неда прилику да макар буду исти као њихови славни преци. Ако предамо Косово угрозили смо нашу будућност. Не толико у материјалном колико у духовном смислу. Уважени академици то би требали најбоље да знају. Макар они којима је писана реч животно опредељење.
Косовска Митровица
10.10.2017. године
Косово треба и може да се поново врати у своју матицу
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Last Seen Blogs
eschergirls
Escher Girls
thejudychops
The Judy Chops
hookfile
"You need me alive"
crownbearer
resilient.
dontxxxxx
Untitled